Na nedavno održanom Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, svirani su marševi i mahalo se barjacima u slavu Aleksandra Vučića, čije prisustvo je gromoglasno pozdravljeno. Ovaj sramni događaj desio se neposredno nakon informacije evropskih ekonomskih institucija, koje su objavile podatak da u Srbiji tek svaki šesti radnik prima platu (u privatnom sektoru), a da oni srećnici koji ipak primaju platu, devedeset odsto zarade daju na puko preživljavanje. Umesto opšte pobune, sindikat je pristao na to da se i dalje vrši pritisak na radnike da ne traže povećanje zarada, jer će se na tržištu pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika i stručnjaka koji će zbog pogrešne stranačke pripadnosti ili kritičnog odnosa prema lopovskoj vlasti ostati bez posla u državnoj službi i javnim preduzećima.
Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, nedavno je priznao kako ne zna koliko je tačno ljudi zaposleno u državnoj i lokalnoj administraciji, odnosno u javnim službama. Ne zna im se broj, ali se zna da ih ima više nego što je potrebno?!
Predlogom zakona o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi predviđeno je da opštine na svakih 1.000 stanovnika imaju 9,5 zaposlenih u javnom sektoru ako imaju do 50.000 stanovnika, odnosno 11 ako imaju do 100.000 žitelja, dok će one sa više stanovnika moći da zaposle 13 službenika. Kada su gradovi u pitanju, na svakih 1.000 stanovnika moći će da zaposle sledeći broj službenika: Kragujevac do 15, Niš 16,5, Novi Sad 18, a Beograd 18,5.
Posebno će biti utvrđen broj profesionalnih vojnika i pripadnika policije koje će predlagati resorni ministri. Nigde se, međutim, ne pominju medicinari i prosvetni radnici, pa je u ovom trenutku nejasno šta će biti sa njihovim brojem. Od smanjenja broja zaposlenih izuzimaju se kabinet predsednika Republike i Narodna banka Srbije. Zašto je to tako, niko ni ne pokušava da objasni.
Broj zaposlenih u potpuno nepotrebnim državnim agencijama nije neka velika tajna, mada niko u vlasti sa sigurnošću ne zna ni koliko tih agencija ima.
Ministarka za državnu upravu Kori Udovički u leto 2014. je javnost obavestila da će u septembru iste godine biti donet akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme javne uprave, i da će agencije biti ukinute čim budu prebrojane?!
Niti su agencije prebrojane, niti imamo pomenutu strategiju.
Posle izbora 2012. Vučić je najavio ukidanje čak 60 agencija i drugih bespotrebnih institucija, ako naprednjaci budu formirali vlast. Posle dolaska na vlast, Zorana Mihajlović je u septembru 2012. obećala da će broj agencija biti smanjen na 50.
Kancelarija poverenika za informacije Rodoljuba Šabića je u maju 2014. utvrdila da postoji oko 170 republičkih agencija, zavoda, direkcija, fondova i drugih organizacija. Ovo nije konačan broj, jer su slične institucije osnivale lokalne samouprave širom Srbije, koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, dakle, takođe, novcem građana, rečeno je tada.
Režimski mediji danas lažno tvrde kako je broj agencija sveden na ispod stotinu. U analizi Balkanskog centra za regulatornu reformu, međutim, navodi se da konačnog spiska svih agencija nema, a da su tokom svog istraživanja utvrdili da postoji više od 100 agencija i sličnih organizacija državne uprave. Prema toj analizi postoji: 15 javnih agencija; 31 uprava, inspektorat, direkcija i organi u sastavu ministarstva pod drugim nazivom; 19 vladinih službi i savetodavnih tela; 17 sekretarijata, zavoda i posebnih organizacija sa nazivima koji u sebi ne sadrže „sekretarijat“ ili „zavod“; 25 nezavisnih regulatornih tela…
Prema podacima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, objavljenim početkom juna, u agencijama radi navodno oko 32.000 ljudi, ali je taj broj barem dva puta veći.
Krajem maja Republički zavod za statistiku (RSZ) je saopštio kako je aprilska plata u proseku iznosila 45.605 dinara, i u odnosu na mart bila je nominalno veća za 5,8 a realno za 5,3 odsto. Aprilska prosečna neto plata je, međutim, nominalno manja za 0,5 odsto, a realno za 2,3 procenta nego u istom mesecu prošle godine.
Kada su u pitanju zaposlenost i prosečna plata, mora se biti oprezan, jer su izneti podaci dobijeni na osnovu ankete koju sprovodi RSZ. Većina zaposlenih u Srbiji, međutim, ne prima prosečnu platu, već daleko manji iznos. Cena takozvane potrošačke korpe u martu mesecu (u trenutku nastajanja ovog teksta još nisu bili objavljeni podaci za april) iznosila je 66.628,74 dinara, dok je ona minimalna koštala 34.550,48 dinara.
Direktor ozloglašene Agencije za privatizaciju, Ljubomir Šubara, pokrenuo je postupak razrešenja zastupnika kapitala u preduzeću predviđenom za privatizaciju, koji se drznuo da mu kaže kako ne želi svoje preduzeće da namerno odvede u stečaj samo kako bi ono bilo kupljeno za trećinu tržišne vrednosti od strane unapred poznatog kupca. Šubara neće imati nekih problema posle ovakvog nezakonitog postupanja, jer je njegova najbliža saradnica (a možda i nešto više) u rodbinskim vezama sa Bratislavom Gašićem.
Naime, Šubara je visoko kotiran u SNS-u, jer drugačije ne može da se objasni njegovo postavljenje u januaru na ovo mesto, uprkos činjenici da je kao stečajni upravnik uhvaćen u velikom broju mahinacija, pa je čak protiv njega vođen disciplinski postupak i zato što je samom sebi u jednom kruševačkom preduzeću u stečaju odredio duplo veću platu od dozvoljene.
Otpuštanja iz državne službe pogodiće, očigledno, one najsposobnije, koji se ne uklapaju u sumanutu ideju naprednjaka o jednopartijskoj, kleptokratskoj vlasti. Na tržištu rada će se tako pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika, pa če privatni poslodavci lako i brzo nalaziti zamenu za radnike koji odlaze jer im je plata mala. I inače je na Zapadu već duži niz godina prisutan trend koji prodire i u Srbiju, kako više ne postoje stalno zaposleni. Svi su na privremenom radu, a gazda može u svakom trenutku da ih otpusti i primi nekog mlađeg, sposobnijeg i manje zahtevnog.
Srbija pod naprednjacima nazaduje i vraća se u 19. vek, u eru pre dolaska socijal-demokratskih i socijalističkih pokreta, koji su za radnike uspeli da izdejstvuju humane uslove rada sa platama koje im omogućavaju da žive kako pošten čovek i zaslužuje.
Robovska radna snaga u Srbiji, glavni režimski adut
Problem sa kojim se većina zaposlenih u Srbiji suočava nije samo razlika između prosečne plate i visine životnih troškova. Na regionalnoj konferenciji „Zarade i modeli nagrađivanja“ u Beogradskoj bankarskoj akademiji, održanoj krajem maja u organizaciji beogradskog udruženja „Business Support Network“ (BSN), profesorka Živka Pržulj je iznela zapanjujući podatak: u realnom sektoru u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem, dok oko 50.000 njih ne prima platu nikako, a samo oko 17.000 zaposlenih redovno prima zaradu.
Iz ovoga se vidi i da u realnom sektoru privrede (onom koji nešto zarađuje, a ne samo troši novac poreskih obveznika) radi tek nešto više od 700.000 zaposlenih, odnosno oko 10 odsto ukupnog stanovništva Srbije. Oni su, znači, ti koji finansiraju ovu državu u kojoj, po zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u ovom trenutku na posao čeka 761.878 osoba. Ne postoji ni jedan u svetu poznati ekonomski model koji bi pomogao državi da opstane, ako je u njoj broj zvanično nezaposlenih (njima treba dodati i lica koja iz nekog razloga nisu na evidenciji NSZ-a, kao i penzionere i osobe na školovanju) veći od broja zaposlenih, posebno kada se uzme u obzir da je broj zaposlenih u javnom sektoru približan onom u privatnom sektoru.
Toliko o uspešnosti privrednih reformi ove i svih prethodnih vlada.
Uprkos katastrofalno niskim platama (koje se još ne isplaćuju redovno ili se ne isplaćuju uopšte) aktuelna vlast ne čini apsolutno ništa kako bi se tu nešto poboljšalo. Naprotiv!
Počev od premijera Aleksandra Vučića, svi državni zvaničnici u svim kontaktima sa stranim kompanijama i potencijalnim investitorima, ističu kako su niske plate u Srbiji najveća prednost ovog tržišta i najvažniji razlog zašto treba novac ovde ulagati.
Žalosno je kada neka država nema čime drugim da se ponosi, već samo siromaštvom sopstvenog naroda.
Od osoba sa kupljenim diplomama i doktoratima ne treba ni očekivati ništa pametnije, jer privredni stručnjaci tvrde upravo suprotno: kako su niske plate pre razlog da ozbiljne kompanije ne investiraju u neko tržište.
Niske zarade, posebno one ispod minimuma potrebnog za život, ne motivišu radnike da rade. Na konferenciji „Zarade i modeli nagrađivanja“ međunarodni poslovni konsultant Milan Vučković je objasnio kako male zarade teraju radnike da traže dodatne izvore prihoda, pa se tako često dešava da stalno zaposleni uzimaju bolovanje u vreme sezonskih ili poljskih radova.
Uz to, dodaje Vučković, što je tržište i ukupna ekonomska situacija gora, to je i sveukupni platni nivo slabiji, tako da strani investitori ovde proizvedenu robu nemaju kome da prodaju, pa se onda odlučuju ili na proizvodnju u zemljama potrošačima (uprkos visokim platama, ali sa daleko nižim troškovima transporta), ili u državama u kojima je radna snaga još jeftinija nego u Srbiji, ali je zato populacija daleko brojnija, pa je samim tim i tržište veće.
Osim toga, jeftina radna snaga je i iz drugih razloga sve manje argument za kojim se povode investitori. Ovo je naročito izraženo kod stranih kompanija u proizvodnji (koje se koriste modernim proizvodnim tehnologijama u auto-industriji, metalskoj industriji i tako dalje) kroz implementaciju automatizacije i robotike, usled čega je sve manja potreba za proizvodnom radnom snagom. Ovaj trend će sa tehnološkim osavremenjivanjem u Srbiji sve više biti prisutan ubuduće. On će svakako doprineti značajnom gašenju radnih mesta u proizvodnom sektoru.
Pošto je profit jedini pokretač investitora, kako domaćih tako i stranih, niko od njih ne vidi razlog da samoinicijativno podiže plate radnicima. Da bi do toga došlo potrebno je sinhronizovano delovanje države i sindikata. U Srbiji su, uprkos katastrofalnom stanju na tržištu rada i bednim platama, sindikati i aktuelna vlast saglasniji nego u doba realnog socijalizma, ali ne po pitanju poboljšanja položaja radnika. Ova ljubav, tačnije ulagivanje sindikalnih lidera, ide toliko daleko da gladni radnici, umesto na proteste, odlaze na slet u čast vođe Vučića.
Tako je nedavno na Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije održan plesni performans radnika sa sviranjem marševa i nošenjem barjaka, začinjen gromoglasnim pozdravljanjem Aleksandra Vučića.
U narednom periodu teško da može da dođe do povećanja plata u realnom sektoru, jer će najavljenim otpuštanjem zaposlenih iz javnih preduzeća i ustanova doći do povećanja konkurencije na tržištu rada. Poslodavac će lako moći da bira između više radnika iste kvalifikacije i iskustva, pa će izabrati onog spremnog da radi za najmanju platu.
Naprednjačko „kadrovanje“ u Boru
Od dolaska naprednjaka na vlast partijska pripadnost je bila jedini uslov da bi neko dobio državni posao. Zbog toga ne treba sumnjati da će se i otpuštanja od 1. jula sprovoditi isključivo po stranačkoj liniji i biće pogođeni isključivo oni koji ne samo da ne podržavaju ovu vlast, već ne žele da kriju ni njene lopovluke. To već sada pokazuju mnogobrojna iskustva.
Za primer se može uzeti i situacija u Boru, Vučićevoj „naprednjačkoj bazi“, gde je VD direktor JKP „Toplana“ Darko Milićević promenio rukovodeći kadar. Tako je na mesto rukovodioca ekonomske službe umesto Maje Stanković postavio ponovo Mirjanu Živanović, na mesto rukovodioca pravne službe umesto Vladimira
Tasića ponovo je postavio Draganu Jenić, a umesto Dragutina Damnjanovića, koji se vratio u RTB Bor, postavio je Desimira Miljkovića.
Na jednom sastanku kolegijuma, Dragana Jenić predlaže da se otpuste partijski nepodobni radnici, kako bi se otvorila mogućnost zapošljavanja naprednjačkih kadrova. Prvi otkaz dobio je Dragan Nakić, samohrani otac koji se usudio da kaže svom rukovodiocu Dragiši Đorđeviću da ne može da ide u Majdanpek na miting podrške Vučiću. Nakić je čak tom prilikom dao i opravdanje (mora da ostane uz povređeno dete), ali Milićevića to nije interesovalo.
Odmah posle toga red dolazi na Svetlanu Jovanović. Na sastanku sa njom, kome su osim Milićevića prisustvovali i Mirjana Živanović, Dragana Jenić i Vladimir Tasić, v.d. direktor je pita u kakvom je srodstvu sa Jugoslavom Jovanovićem, osnivačem pokreta „Šesti oktobar“ i istoimenog sajta. Pošto je dobio odgovor da joj je to suprug, Milićević je osuo drvlje i kamenje na Jugoslava tvrdeći kako on na pomenutom sajtu blati to preduzeće iznoseći podatke o mahinacijama i lopovluku rukovodstva.
Nakon što je Svetlana odbila Milićevićev predlog da se distancira od svog muža (kao što su u vreme Golog Otoka supruge morale da se odreknu muževa okrivljenih da su informbirovci), pokrenut je postupak za raskid radnog ugovora sa njom. S obzirom na predstojeći talas otpuštanja „viška“ zaposlenih u državnoj službi, Milićević čak neće morati ni da smišlja neki poseban razlog za otkaz.
Na većim mukama je Blagoje Spaskovski, direktor RTB Bor, nekadašnji kadar Dinkićevog URS-a, a sadašnji kadrovik lokalnog SNS-a. On mora da nađe obrazloženje prihvatljivo za sud, zašto sa posla otpušta doktora rudarstva Branislava Mihajlovića, čiji je jedini greh što je na svom Tviter nalogu tražio da se na Terazijama podigne spomenik pokojnoj Verici Barać i naveo opšte poznatu činjenicu kako je Vučić ceo svoj život i radni vek proveo tražeći načina da dođe na vlast.
A 1. Šta režim nudi strancima, a šta traži od njih
Umesto da poboljša sveukupni privredni ambijent u zemlji, koji bi, time, postao atraktivniji za samostalni dolazak stranih investitora u proizvodnji, Srbija već godinama, nudi raznim „investitorima“ po inostranstvu čitave pakete državnih subvencija koje su obuhvatale i širokogrude poklone iz budžeta u iznosima i do 10.000 evra po jednom radnom mestu. Ovo je između ostalog rečeno na nedavno održanoj regionalnoj konferenciji pod nazivom „“Zarade i modeli nagrađivanja“.
Uzgred, konstatovano je da u Srbiji baš niko nakon potpisivanja ugovora ne kontroliše koliko je ta firma zaista realno zaposlila ljudi, već su sredstva izdavana na obećanje određenog navodno planiranog broja budućih kadrova! Potom se u čitavu priču uključuju lokalne samouprave, preko kojih su strani investitori dužni da primaju ljude.
Tada se aktivira čitav sistem pritisaka na stranog investitora da lokalnim moćnicima na vlasti, u svom budućem menadžmentu zaposle svakojaku rodbinu, ljubavnice i svojtu. I to nije sve: najgore od svega nije bila visina novčane subvencije, već autoritarno pravo bivših ministara ekonomije koji su sahranili domaću proizvodnju, da stranim firmama nude sume „od oka“, koje oni lično procene i na kraju odrede.
Naročito je ovo otvaralo široke mogućnosti za razne vidove korupcije. Zahvaljujući takvim ministrima, uz kumovanje pseudoagencije kakva je bila i ostala SIEPA, Srbija je u očima mnogih privrednika i investitora iz inostranstva, delovala poput jedne obične banana-države. I nova vlada, odnosno politički establišment na vlasti video je tu neku svoju računicu pa je budalaština sa državnim subvencijama nastavljena. Zato sada gase kompromitovanu SIEPU a osnivaju agenciju sa novim imenom, kako bi prevarili javnost da je reč o nečem novom.
GLOSA Za razliku od domaćeg Zavoda za statistiku koji prosečnu platu u Srbiji diže na skoro 400 evra, strani stručnjaci procenjuju da je ona samo 363 evra. Kretanje plata po mesecima od početka godine, bar po proceni Republičkog zavoda za statistiku vidi se iz priložene tabele.
Milan Malenović
magazin-tabloid.com / foto: Geto Srbija
