Svi znamo za hotentotski moral: „Dobro je kad ja opljačkam komšije i odvedem im stoku i žene, a zlo je kad to komšija uradi meni“. U Srbiji smo, uz hotentotski moral, dobili i hotentotska ljudska prava: „Ja imam pravo da tebi ukinem slobodu okupljanja i mišljenja, a ti nemaš pravo da to uradiš meni“.
Reč je, naravno, o prekidu tribine u Beškoj, 17. januara. Prekid su upriličili aktivisti ljudskopravaške NVO koja sebe, na srpskom, naziva Inicijativa mladih za ljudska prava, ali joj je akronim YIHR – po engleskom nazivu organizacije.
Na snimku koji je dostupan ovde jasno se vidi da su aktivisti YIHR-a, u trenutku kada je reč dobio Veselin Šljivančanin, počeli da duvaju u pištaljke i da razvijaju transparent tačno ispred stola za kojim su sedeli učesnici tribine. Tako se govornici više nisu mogli ni čuti, ni videti.
Pošto je tribinu u Beškoj organizovao SNS, prpošni naprednjaci su YIHR-ovce jednostavno izgurali iz sale, usput im podelivši i poneku bubotku, pa je tribina nastavljena. Na isti način YIHR-ovci su, 15. aprila 2016, prekinuli i promociju knjige Momčila Krajišnika, u Domu omladine u Beogradu, ali su takođe izgurani, pa je tribina.
Ipak, naši „građanisti“ i „drugosrbijanci“ umeju i da nasilnim upadom sasvim onemoguće održavanje tribine. Najpoznatiji primer je sprečavanje promocije knjige Živote Ivanovića o Zoranu Đinđiću, 4. juna 2004, u Medija centru, u Beogradu. Aktivisti LDP frakcije omladine DS-a, i aktivisti GSS-a, SDU-a i DC-a – njih tridesetak, „stalo je ispred stola za konferencije, zaklonivši u potpunosti najavljene goste držeći u rukama postere s likom Đinđića i ispisanom porukom `Srbija živi`“.
Ti mladi „liberali“ i „demokrate“ posebno su se bili okomili na recenzenta knjige, akademika Nikolu Miloševića (1929‒2007): „Zaprepastila me je količina mržnje koju je taj mladi svet izlio na mene”, pričao je Milošević. „Opkolili su sto, a mladići iza mojih leđa vikali su da sam ja najveće zlo Srbije i da mi ostaje još dve, tri godine života. Dok sam izlazio iz sale, jedan od tih momaka povremeno se naslanjao na moja ramena, prisiljavao me da zastanem i pokušam da se oslobodim njegovog pritiska. Drugi mi je gurao plakat sa Đinđićevom slikom u ruke i ponavljao: `Pocepaj ga!`“.
Najzanimljivija bila je reakcija „liberalne“ i „građanske“ javnosti u vezi s tim incidentima. O prekidu tribine u Beškoj „Beta“ je izvestila ovako: „Na tribini u Beški došlo je do incidenta i napada na aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava. (…) Kada je Šljivančanin počeo da govori, aktivisti Inicijative izašli su ispred stola i razvili transparent. Tokom tog performansa došlo je do koškanja, a okupljeni na tribini su pocepali plakate Inicijative i njihove aktiviste izbacili napolje“.
Kao što se vidi, nasilni prekid tribine – što je klasično ugrožavanje slobode zbora i dogovora – predstavljeno je kao „performans“ (!), a naglasak je stavljen na „napad na aktiviste Inicijative“ – kao da je tako incident počeo i kao da je to suština događaja.
Danas, 18. januara, na naslovnoj strani, u tri stupca, donosi tekst: „SNS ohrabruje lov na borce za demokratiju“. U njemu se kaže da „komentar SNS da je nenasilni protest Inicijative `fašistički`, daje legitimitet za batinanje boraca za ljudska prava u Srbiji i za lov na borce za uspostavljanje vladavine prava“. Navode se i reči Dragana Popovića (Kuća ljudskih prava): „Ovo je jedan od najtežih incidenata u poslednjih nekoliko godina koji uključuje borce za ljudska prava. U pitanju je ogoljeno nasilje predstavnika vladajuće stranke i to, što je još značajnije, nad aktivistkinjama i aktivistima koji se zalažu za ljudska prava. Svakodnevno se suočavamo sa dokazima da u Srbiji nema pravde i da nismo svi jednaki pred zakonom“.
Dakle, događaj iz Beške potpuno je izvrnut: suština je u „batinanju boraca za ljudska prava“, čime se upravo ugrožava „vladavina prava“ i dokazuje da „u Srbiji nismo svi jednaki pred zakonom“. Nasilno ugrožavanje tuđe slobode zbora i dogovora – i to od strane navodnih „boraca za uspostavljanje vladavine prava“ – nije uopšte bitno; jer, ljudska prava su, izgleda, samo ono što „aktivistkinje i aktivisti koji se zalažu za ljudska prava“ kažu da jesu, a ne ono što piše u srpskom Ustavu i u zakonima.
Sutradan u Danasu izlazi autorski komentar novinarke ovoga lista, Snežane Čongradin, u kome ona tvrdi da „u ovom našem bolesnom društvu“ postoje samo dve Srbije („dve jedine Srbije“): jednu čine „ekstremisti, nacisti, fašisti, turbo nacionalisti i ostala poremećena i umobolna `udruženja` građana“, „osuđeni ratni zločinci, koji su naređivali, ili i sami ubijali civile, iz čiste životinjske mržnje i brutalnosti“, kao i „nabildovani bilmezi koji šutiraju decu aktiviste“, a drugu Srbiju čine ta ista „deca aktivisti“ koja imaju „hrabrost i uzvišene osobine da pokušaju da prekinu ratnog zločinca i masovnog ubicu da govori“.
Dakle, Šljivančanin – koji je u Hagu osuđen zbog nečinjenja, a ne zato što je naredio izvršenje bilo kakvog zločina – pretvara se najednom u „masovnog ubicu“ koji je i sam „ubijao civile iz čiste životinjske mržnje i brutalnosti“ (?!), a YIHR-ovci ovim hokus-pokusom postaju „deca aktivisti“ i to „deca“ koju „nabildovani bilmezi šutiraju“ i za koju nacionalistička javnost misli da ih je trebalo „još jače prebiti, unakaziti, javno im kosti lomiti, osuditi ih na zatvorsku kaznu dužu nego što ju je ratni zločinac i masovni ubica Veselin Šljivančanin odležao u Haškom zatvoru“.
Pošto je izgrađena takva manihejska slika – u kojoj su na jednoj strani „masovne ubice“, a na drugoj „deca“ – jasno je da prvi ne mogu imati nikakva prava, dok drugi moraju da imaju pravo na sve.
Danas i 23. januara, na naslovnoj strani, takođe u tri stupca, donosi intervju s predsednicom YIHR-a, Anitom Mitić. Ona je ocenila „da se nacionalistička retorika vrlo zaoštrila poslednjih par meseci“ i da je „naša građanska dužnost da iskažemo neslaganje sa činjenicom da ratni zločinac dobija javni prostor“. „Pištaljka je simbol otpora mladih ljudi da žive u ovakvom društvu“, kaže ona, pri čemu smatra da bi „trebalo sprovesti lustraciju i svima koji su propagirali rat i učestvovali u njemu zabraniti javni nastup“.
Sada se već šalje poruka, po shvatanju YIHR-ovaca – a uz odobravanje Danasa – ne samo da „ratni zločici“, čak i kad odsluže kaznu, doživotno gube slobodu misli i izražavanja, već da to pravo treba da izgube i svi koji su „učestvovali u ratu“ – a reč je o desetinama hiljada ljudi.
Naši građanistički liberaši sličnu podršku nasilnim prekidima „politički nekorektnih“ tribina davali su i u drugim pominjanim slučajevima. Na primer, rasturanje tribine o Đinđiću predsednik GSS-a Goran Svilanović prokomentarisao je ovako: „OK je to što su klinci uradili”, a predsednik DC Dragoljub Mićunović, prekid promocije ocenio je kao „čin građanske neposlušnosti i moralni potez“, a Nikolu Miloševića je nazvao „maroderom koji mrtvima prevrće džepove“, dok je sociolog Stjepan Gredelj, koji je trebalo da predstavlja glas objektivne javnosti, rekao je da je reč o „vulgarnom prekopavanju groba pokojnog premijera“ i da je „tužno i ružno da u ovoj prljavštini učestvuje i odlazeći čovek koji se bliži osamdesetoj, a koji sa toliko političkog žara širi mržnju“.
Dakle, opet je izvršeno izvrtanje činjenica o događaju: umesto da se govori o nasilju i ugrožavanju slobode misli i okupljanja, naglasak se stavlja na godine recenzenta i na motive zbog kojih je on želeo da učestvuje na promociji knjige; s druge strane, nasilnici su nazvani tek „klincima“, a njihovo nasilje uzdignuto je u „čin građanske neposlušnosti“ i u „moralni potez“.
Naravno, kada su prekidane tribine „Peščanika“ (2009‒2010), to za našu „liberalnu“ javnost nije bio „čin građanske neposlušnosti“ ni „moralni potez“, već je postalo „udar ultradesničarskih i klerofašističkih organizacija“. Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić tada je objasnila da je reč o „diskriminaciji“, kod koje se „diskriminišu oni koji hoće slobodno da govore, a štite se oni koji Vas ometaju u slobodnom govoru“.
Dakako, posle Beške, ta ista profesorka prava objavila je tekst u „Peščaniku“ u kojem je svojski podržala čin YIHR-ovaca, prikazujući ga kao „podsećanje na pravosudnu istoriju“ jednog „osuđenog ratnog zločinca“, „i to papirnim transparentom“ (kurziv Vodinelićeve) kako bi se sprečilo „socijalno legitimisanje“ tog „osuđenog ratnog zločinca“. Tipična postistina i iznošenje alternativnoh činjenica – kako se danas popularno imenuju masne laži.
I najzad, ma koliko da imam primedbe na ono što radi SNS, u ovom slučaju moram da podržim izbacivanje YIHR-ovaca s tribine koju su pokušali da prekinu. To što rade naši liberaši, naime, vrlo je opasno. Oni zagovaraju pogubno načelo da sloboda i prava postoje samo za pojedince ili organizacije koje ispovedaju određeni tip ideologije – atlantizam.
Takođe zagovaraju načelo da će oni da određuju ko sme, a ko ne sme da koristi univerzalne slobode i prava čoveka. To znači da oni ili imaju privilegovan policijsko-sudski status u društvu, ili da svako može da uzme stvar u svoje ruke i da određuje obim i sadržaj prava drugih ljudi.
Zagovaranje takvih načela širom otvara vrata vladavini samovolje i „zakona džungle“: u pravu je onaj koji je jači. U ovom slučaju, naprednjaci su bili jači od YIHR-ovaca, ali kada sutra YIHR-ovci postanu u Srbiji najjači, e onda desničari, nacionalisti i, uopšte, „svi koji su učestvovali u ratu“ neće imati pravo javnog nastupanja.
Da li je to jedna od onih alternativa koje su još gore od ionako rđave stvarnosti?
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru / slika www.informer.rs