NVO PROJEKTI, METODE ZA RASRBLjAVANjE SRPSKE MLADEŽI: “Ne nasedaj, znaš” vetar u leđa albanskog separatizma na jugu Srbije!

AUTOR: Vesna Veizović
Šta stoji iza projekta Inicijative mladih za ljudska prava pod nazivom „Ma šta ti znaš“ i zašto dostupne informacije pozivaju na oprez? Uprkos pobedi Donalda Trampa i euforiji koja je tim povodom preplavila Srbiju, NVO finansirane od strane Zapada ne pokazuju spremnost da se povuku sa naših prostora.
BEZALTERNATIVNO SAMOPORICANjE
Jedna od najaktivnijih NVO koja trenutno deluje na našim prostorima, Inicijativa mladih za ljudska prava, nastavlja da kroz svoje projekte i diskusije promeni svest i pogled mladih na status Kosova i Metohije i „njegovu nezavisnost, kao neizbežnu realnost“. Pod plaštom pomirenja i političke edukacije organizovane su radionice pod indikativnim nazivom „Ma šta ti znaš“, na koje pozivaju mlade s idejom da ih animiraju kako bi se aktivnije uključili u politički život. Projekti bi trebalo da se realizuju u Preševu, Novom Sadu, Beogradu i Nišu, a svima onima koji žele da uzmu učešće i prođu bezbednosnu proveru, omogućen je besplatan prevoz do pomenutih gradova.

I u samom pozivu za učešće u radionicama preovlađuje ton koji sugeriše da je priznanje nezavisnosti tzv Kosova preduslov za napredak kako Srbije tako i njene omladine. Pokušaj preumljenja omladine počinje nametanjem uverenja da je status Kosova i Metohije prepreka koja koči ekonomski, politički i društveni razvoj zemlje, kao i naš „bezalternativni“ put ka Evropskoj uniji. Činjenica da se zemlje Evropske unije suočavaju sa ogromnim socijalnim, ekonomskim, migrantskim i sociološkim problemima se, naravno, ignoriše.

Izbor slogana pod kojim se realizuje program a koji glasi „Ma šta ti znaš?“ sugeriše da ovdašnja omladina ne razume složenost politike, te da će im upravo ove, sa Zapada finansirane NVO, ponuditi jedino ispravne uvide.

SPONZORISANA HRONOLOGIJA
U sklopu najavljenih aktivnosti predstavljena je i publikacija „Inicijative mladih za ljudska prava“- „Kosovska hronologija“ autora Bekima Balićija, a čija sadržina prati narativ koji je u velikoj meri usmeren na opravdavanje nezavisnosti Kosova i naglašavanje krivice Srbije u ratu na Kosovu i Metohiji. Iako je navodni cilj ovog izdanja formalno edukativan, sadržaj i ton ukazuju na jasan politički stav u kojem se ne nazire neutralna pozicija. To ne čudi budući da je sponzor ovog projekta USAID koji je ujedno i sponzor nezavisne države Kosovo.

Izveštaj Incijative mladih za ljudska prava pod nazivom „Stavovi mladih prema ratu i ratnim zločinima na Kosovu“ zaštićen je a svako dalje reprodukovanje bez dozvole organizacije – zabranjeno. No sadržaj koji se može pronaći na linku https://yihr-ks.org/wp-content/uploads/2024/10/24×16-SERBIAN-1.pdf nudi uvide važne za razumevanje radionica „Ma šta ti znaš“ koje su tema ove analize.

BELIĆIJEV PRISTUP STVARNOSTI
Autor ove publikacije Bakim Belići profesor je prištinskog univerziteta i logično jedan od glasnogovornika nezavisnosti Kosova. Kao stručnjak za političke nauke i strukturu države, Belići je aktivno sarađivao na projektu revizije istorije i konstrukcije o postojanju države Kosovo. Otuda, ne čudi što je u uvodnom delu dominantna pozicija kosovskih Albanaca, dok je srpska perspektiva ili marginalizovana ili prikazana isključivo kroz prizmu odgovornosti za sukobe.

Na primer, pominju se posledice rata koje je osetila albanska zajednica, dok se stradanje, etničko čišćenje, ubijanje Srba, trgovina srpskim organima i nestanak predstavnika srpskog naroda, retko ili uopšte ne pominju.

Iako se govori o konceptu „pomirenja“, on je predstavljen na način koji podrazumeva da je jedini put ka saglasju jednostrano prihvatanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Takođe, Srbija je jedina koja treba da preuzme odgovornost i prihvati „realnost na terenu“ pri čemu nema mesta za analizu događaja iz ugla srpske zajednice, niti objektivnog pristupa, već je jedini zaključak da je Srbija bila i ostala ključni krivac za nestabilnost.

REALNOST DEMANTUJE
U drugom delu izveštaja koji se bavi političkim procesima, pre svega Briselskim i Ohridskim sporazumom, kao i problematici oko formiranja ZSO, odgovornost se usmerava isključivo ka Srbiji. Dok je albanska strana prikazana kao konstruktivna, otvorena i spremna za svaku vrstu dijaloga i realizaciju sporazuma, Srbija je sa druge strane predstavljena kao visoko dignuta ručna kočnica zaglavljena u vremenu i prostoru.

Realnost je najbolji demanti budući da je srpska strana ispunila apsolutno sve zahteve iz Briselskog sporazuma, ugasila sve srpske institucije i povremeno povlačila poteze koji nisu u skladu sa Rezolucijom 1244 poput onog koji se odnosi na formiranje tzv kosovske policije, u čijim redovima su po Briselskom sporazumu bile uključene i srpske policijske snage. S druge strane, Priština nije realizovala nijednu obavezu iz sporazuma, tačnije formiranje ZSO, koja je po Srbe takođe štetna jer im dodatno ograničava prava u sopstvenoj zemlji i svodi ih na nivo udruženja građana.

Druga značajna tema pomenutog izveštaja je uloga međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Autor ovim činiocima pripisuje gotovo mesijansku ulogu posrednika i garanta stabilnosti, bez ikakvog osvrta na njihovu pristrasnost i činjenicu da su odluke međunarodnih aktera konstantno bile na štetu srpske strane. On takođe izostavlja da navede da njihovi motivi nemaju nikakve veze sa pravdom i stvarnim istorijskim događajima, kao i uzrocima i posledicama rata, nego sa geopolitičkim interesima. Ovakvim stavom autor indirektno priznaje da od zaokruživanja kosovske nezavisnosti najveći interes ima Kolektivni zapad.

KO JE DESTABILIŠUĆI FAKTOR?
U trećem delu, pod naslovom „Situacija na terenu“, koji više deluje kao paralelni svet nego stvarnost, autor predstavlja Srbe kao glavni izvor konflikta, nabrajajući proteste, barikade, i pojedinačne incidente kao nepremostive probleme koji su uzrok nesuglasica i brana pomirenju.

Sa druge strane stalni napadi na Srbe, uništavanje i otimanje srpske imovine i imovine Srpske pravoslavne crkve, diskriminacija i sada već jasan plan etničkog čišćenja, zbog nemogućnosti normalnog života srpskog stanovništva, uopšte se ne pominju.

Umesto toga, autor je fokusiran na incidente u kojima su Albanci bili žrtve, naglašavajući navodnu odgovornost Srbije za podsticanje tenzija. Takođe, incidenti se često tumače kao rezultat „agresivne politike Beograda“. Legitimna zabrinutost srpske zajednice iskazana organizovanjem protesta Srba zbog ugrožavanja njihovih osnovnih prava opisana je kao „pokušaj destabilizacije“, dok se istovremeno protesti kosovskih Albanaca tretiraju kao borba za prava i slobode.

Takođe, u tekstu se potencira težak život kosovskih Albanaca, koji je takođe rezultat agresivne srpske politike i neposlušnosti, ali se ne pominje više od 200.000 Srba koji su proterani sa Kosova nakon 1999.

UVAŽENI ČINOVI

Koncept pomirenja, koji po definiciji treba da uključuje dijalog i suočavanje sa svim stranama konflikta, ovde je sveden na proces u kojem se od Srbije traži da prizna nezavisnost Kosova kao preduslov za bilo kakav napredak. Nema prostora za bilo kakav objektivan pristup ili razmatranje činjenica.

Iako se termin „tranziciona pravda“ često pominje u ovom delu, njena primena u publikaciji je krajnje selektivna. Autor naglašava potrebu za pravdom, ali ta pravda prepoznaje samo Albance kao žrtve. Nema pomena o etničkom čišćenju Srba, nestalim Srbima, žutoj kući, trgovini organima, kidnapovanjima, ubistvima ili mučenju Srba.

Takođe, nema priznanja činjenice da su zločine nad Srbima počinile terorističke grupe poput OVK, koje je u momentu najvećeg stradanja Srba na Kosovu i Metohiji čak i međunarodna zajednica prepoznala kao terorističke organizacije. Uprkos tome, ove grupe su tokom rata logistički i finansijski podržavane, a nakon potpisivanja Rezolucije 1244 unapređene su u redovnu vojsku, dok su njihovi prethodni „akti“ bili opravdani. Stoga ne iznenađuje što ovu reviziju odobrava i finansira Sjedinjene Američke Države.

USPEŠAN PROJEKAT ZAPADA
U delu posvećenom regionalnim i međunarodnim odnosima, autor ne krije da je nezavisno Kosovo projekat Zapada, štaviše on ga naziva „uspešnim projektom zapadnih sila“. Akcentovana je pozitivna uloga SAD, Evropske unije i NATO, koji su, uverava autor, kao konstruktori i najveći prijatelji nezavisnog Kosova, garanti mira i sigurnosti (ali samo albanaskom stanovništvu), medijatori. Njihova uloga u promociji kosovske nezavisnosti i uticaju na političke procese je neupitna.

Iz današnje perspektive, kada su otvoreni mnogi tajni dokumenti svetska javnost zna da su upravo te sile koje Albanci sa razlogom slave, aktivno učestvovale u ratu na Kosovu i Metohiji, i to tako što su obučavale, finansirale, snabdelave vojnom i svakom drugom opremom šiptarske teroriste. Takođe, nije nepoznanica da je NATO intervencija 1999. godine bila nelegitimna akcija, da je odluka o proglašenju nezavisnosti Kosova prošla bez saglasnosti UN i da se 2004. desio pogrom Srba.

BEOGRAD – CENTAR ZA REGRUTACIJU
Ovakva interpretacija stvarnosti koju nude ova i slične brošure je očekivana, ali zabrinjavajuće je što ove publikacije potiču iz Srbije, iz nevladinih organizacija sa sedištem u Beogradu, koje regrutuju mlade ljude manipulativnim metodama i za šaku dolara, pokušavajući da stvore armiju poslušnika spremnih da poveruju u njihov narativ.

Prvi zadatak je uveriti te mlade ljude da je Srbija glavna prepreka integraciji Kosova u međunarodnu zajednicu, uključujući Ujedinjene nacije, čime se „produžava nestabilnost u regionu.“ Ova interpretacija zanemaruje legitimne pravne i političke argumente Srbije, uključujući poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koja potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom i koja je jedini pravno obavezujući dokument, za razliku od Briselskog i Ohridskog sporazuma, koji su samo politički dogovori.

Autor takođe ignoriše činjenicu da mnoge zemlje, uključujući i neke članice Evropske unije, nisu priznale nezavisnost Kosova, pokušavajući umesto toga da stvori iluziju da je Kosovo priznala većina sveta, dok je Srbija izolovana u svom stavu.

SELEKTIVNO PAMĆENjE
Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, crkva Svetog Đorđa u Prizrenu, crkva Svetog Spasa u Prizrenu, crkva Svetog Nikole (Tutićeva crkva) u Prizrenu, manastir Svetih Arhangela kod Prizrena, crkva Svetog Ilije u Podujevu, manastir Devič u Drenici, crkva Svetog Đorđa u Runjevcu nalaze se na spisu više od 35 crkava i manastira koji su spaljeni tokom pogroma 2004. godine na prostoru Kosova i Metohije.

Potpuno je uništeno preko 1000 srpskih kuća, proterano više od 4000 Srba i ubijeno 28 osoba. U tom trenutku na prostoru Kosova i Metohije, garant mira predstavljao je KFOR, koji je nemo posmatrao kako šiptarski teroristi proteruju i uništavaju srpsku imovinu, muče i ubijaju Srbe. To je tek pregled iz 2004.

Tih podataka, kao i onih vezanih za period 1998-2000. kada je nestalo više od 6000 Srba kojima se gubi svaki trag, ili informacija o žutim kućama gde su se Srbima, neposlušnim Albancima i Romima vadili organi i to po svemu sudeći u saradnji sa međunarodnom zajednicom, nema. Tišina je prekrila i 200 hiljada prognanih Srba i etnički čiste gradove, kao što su Prizren, Đakovica, Priština, gde danas ne živi ni jedan Srbin. Prećutana su oskranljena srpska groblja kao i Srba koji sa svakom posetom grobovima najmilijih rizikuju da budu kamenovani.

Ne, fokus je isključivo na šiptarskim žrtvama i srpskom remetilačkom faktoru koji treba da potpuno nestane sa Kosova kako bi Albanci zaokružili još jednu državu na Balkanu i nastavili da se šire ka tzv „Preševskoj dolini“, koju takođe promoviše ova nevladina organizacija.

TREĆA ALBANSKA DRŽAVA I RUŠENjE USTAVA SRBIJE

Urušavanje državnog poretka ne mora biti javni poziv na neposlušnost, mnogo opasniji načini su oni prikriveni koji podrazumevaju indoktrinaciju. Radionice sa idejom pomirenja, promocije ljudskih prava i demokratije direktan su udar na ustavni poredak. Promocija nezavisnosti Kosova kao jedine „realnosti“, uz istovremeno ignorisanje stradanja srpskog naroda i nametanja krivice srpskom narodu za zločin koji nije počinio, ne samo da podriva suverenitet Srbije, već šteti i procesu istinskog pomirenja i stabilnosti u regionu.

Ova nevladina organizacija to radi na više frontova. Dok promoviše albanske žrtve kroz festival Mirdita, daje vetar u leđa albanskim separatistima u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, izmišljajući nekakva kršenja njihovih prava od strane države Srbije i preko njih pokušavajući da stvori i treću albansku državu na tlu Srbije. Projekat širi i na oblikovanje mladih lidera koji će dalje nastaviti da šire svoju mrežu i promovišu bolesne i nadasve štetne narative. Zanemarivanje ovakvih pojava može dovesti do dubokih posledica, kako unutar srpskog društva, tako i u okviru njegovih ustavnih i međunarodno-pravnih prava.

IZVOR: https://eagleeyeexplore.com/sr/2024/12/03/dont-fall-for-it-you-know/