Da li će se Šumadija promeniti kroteći grmalja uleglog u mekote Beograda? Da li će se srpstvo tamo gde se zguslo i obnoviti?
Zahvaljujući dugoj istoriji i velikim događajima koje je preturio preko leđa, Beograd je postao mesto gde se roje naše legende, nadanja i snovi. U njemu se narod seobara skrasio, počeo da opada i menja predanje za istoriju. Trgovina, preduzetništvo i izgledno blagostanje bilo je magnet kojim je Beograd privlačio sve koji bi u svojim varošima i raštrkanim selima ostali odsečeni i neprimećeni. U njemu se rodio varoški duh srpstva pomešan s jugoslovenstvom. Svakome ko se tu našao pružio je priliku da se pokaže u pravom svetlu, promeni, usavrši, ali i da se lako prikloni, prevari i preveri.
U suterene i zaturene mansarde Beograda smešteni su nomadi iz Njeguša, Lijeve Rijeke, Stare Srbije, Neretve, Rovaca, kninskog Kosova Polja, Une. Da bi oživela jedna mala peskovita močvara na kraju Save proredila se Hercegovina. U Beograd dođe i onaj što će radije postati biznismen nego što će se baviti livadom u Zeti. Tu negdašnji srpski krajišnici naučiše da misle novcem a pastoralni život Travunije, Kistanja i Cucku jeku zameniše ornamentikom grada. Došljak željan uspeha, gonjen silovitim srebroljubljem i častoljubljem, gomilao je milione, odlikovanja i uspehe ne bi li preskočio da ispeče proju i ukuva kačamak. I na svakom putovanju do zavičaja, u brda, ili na more podno stene, uspešni svet sa sobom nosio je i nosi granit Knez Mihailove, staklo i beton Novog Beograda.
SPONA SREMA I ŠUMADIJE
Jedan od najupečatljivijih primeraka novobeogradskog urbanističkog duha jeste adski most podignut podno Senjaka gde se Šumadija blago propela da bi uživala u ušću Save u Dunav. Baš tu, u vidokrugu Topčiderskog parka, iz novobeogradskih blokova izbija glomazan i trom most oslonjen na prostrano korito Save i na okrajak Ade Ciganlije. Betonska ćuprija doskočila je na Topčider – staro beogradsko izletište i odmorište, šetalište srpskih vladara, artiljerijski logor. Oku posmatrača ne izmiče da graditelji nisu razmišljali o širokim ramenima i visini mosta, dobrodošlim u nekom osamljenom mestu banatske ili bačvanske ravnice koja čezne za mišicama.
Most je krenuo iz urbanističkog jezgra Revolucije, posađenog na sremski pesak, nameran da se umili živopisnom topčiderskom ansamblu. Odlučno je poništio prirodnu granicu i učvrstio vezu između između Srema i Šumadije, novobeogradskih trstika i topčiderskih travnjaka. Kopče i čelična užad mosta garantuju da će nerazdvojni ostati rasuti tmuli les i šumadijska pitomina, Beli dvor i Bežanija, apsolutnih 100 i Kovnica novca, novobeogradsko građanstvo Revolucije i osiromašeni potomci prvih srpskih buržuja sa Senjaka i Topčidera. Upečatljiv pilon mosta, nalik velikoj kuli negdašnjeg panonskog mora, posmatra Adu Ciganliju, igralište Grafičara i Arhiv Jugoslavije i teši nostalgične jugoslovenske svetioničare s Jadrana. Izgradivši ovaj golem most, Evropa je otvorila još jednu kapiju prema Balkanu i pokazala stremljenja prema Šumadiji.
Pred očima posmatrača adskog mosta iskrsava neobičan susret betona i rastinja, dostignuće napredne građevinske tehnike kadre da malen prostor izbetonira i premreži armaturom i upusti se u nadmetanje s bregovima i vrtovima. Vredelo bi što pre izgraditi tunel kojim bi putnici adskog mosta, ispod Topčidera, putovali prema Neimaru i Šumicama da bi ostavili na miru slavuje, senice i skulpture raspoređene po parku.
VLADARSKI PARK I ABERI MODERNE TELEVIZIJE
Dok klizi preko Save, most je samo mešavina smelosti i ljudske umešnosti, uzlet novobeogradskog peska, ali čim zamakne prema Topčiderskom parku on postaje ideja, srasla s nadrealnom televizijom „Pink“. Ova sivkasta metalno-staklena medijska konstrukcija, oživljena hiljadama svetiljki ovaploćenje je velikog mehanizma koji već dve decenije predano i uporno raznosi belosvetske abere po Srbiji. Ali ona je i beleg, krajnja tačka do koje je stigao Novi Beograd na putovanju u Šumadiju. Betonski grmalj, tek pošto je zakoračio na obalu Topčiderske reke, shvatio je zašto je Miloš Obrenović baš tu podigao svoj dvor. Ne mogav, jer ga Turci ne puštaše, da uzme Beograd za prestonicu, gde je najlakše skupiti znatnu vojsku ili otisnuti se u trgovinu, Miloš se odlučio za dvor u Topčideru, nadomak Beograda.
Tako je gospodar Srbije načinio odlučan korak ka Beogradu, osnovao vladarski letnjikovac, mali raj, uveselitelno mesto i salon u kome su se susretali vladar i podanici. Podignut je konak, vojni magacin i kasarna, mehana, konjušnica, prva Zemljodelska škola, fabrika čoje, vodenice, ergela… U ovom šumskom miru postavljena je pruga za prvi električni tramvaj, osnovan Zavod za izradu novčanica. Prvi baštovan u Topčideru beše Slovak Konrad Nikola prispeo iz Šenbruna. Sakralizaciji prostora posebno je doprinela topčiderska crkva Svetih apostola Petra i Pavla sagrađena u četvrtoj deceniji HIH stoleća od kamena vađenog u Žarkovu, Rakovici i Senjaku.
Od bajkovitog života u srpskom Šenbrunu, ne mogu se odvojiti slike u sobama topčiderskog konaka, gde je mnogo voća, cveća i vinove loze, sličnih onima koje srećemo na ikonostasima. Tavanica divanhane ne samo da je dopadljiva već i poučna budući da kazuje o značaju neba, časti, hrabrosti, čulnom doživljaju lepote prirode. Na jednostavan način spojeni su vrlina i lepota. Dvorski kompleks vremenom je od simbola Miloševe vlasti prerastao u istorijsku i sakralnu odrednicu savremene Srbije. Aleksandar Obrenović je 1902. opredeljujući se između evropskog Monte Karla i Šenbruna odabrao drugo. Odbio je ponudu belgijskog društva da izgradi kockarnicu i više velelepnih zgrada u Topčideru, mada je ponuda obećavala poravnavanje državnog gubitka.
Topčiderski park video je mnoga čudesa i svedočio velike događaje. Odatle je Karađorđe motrio na Turke a Narodna skupština u Topčideru proglasila je za kneza Srbije Aleksandra Karađorđevića. Na rubovima parkovskih povetaraca još uvek struji jeza nakon ubistva plemenitiog vladara Mihaila Obrenovića. Fotografije kneza Mihaila, naslikane aparatom Anastasa Jovanovića, svedoče o aristokratskoj vertikali koju je porodila Stara Srbija, a prihvatila Šumadija. Mihailo je svojim držanjem, dostojanstveno noseći odsjaj srpskih srednjovekovnih vladara i bliske nam loze Romanova, podgrevao nadu da bi Srbija mogla da izgradi evropske institucije i obnovi slavu znamenitih vođa i plemića.
I dok putnici namernici posmatraju priliku adskog mosta ostaju zbunjeni njegovom veličinom i varljivošću onog što nazivamo napredak. Posle vladavine nepokolebljivih i samouverenih jezuita Revolucije zavetovanih progresu, iskrsavaju im svakojaka pitanja. Da li će se Šumadija promeniti kroteći grmalja uleglog u mekote Beograda? Da li će se srpstvo tamo gde se zguslo i obnoviti? Da li će oživeti svela sabornost, Lazar i Obilić, a u raslabljenim vernicima i monasima, kao nekada, zazvoniti Manasija, Žiča, Miholjska Prevlaka i Dečani? Možda slute da život, najveći pedagog, vojnik i pacifista, može načiniti od neprilagođenog adskog delije privrženog i odanog člana društva. I dok slušaju poj ptica prisećaju se da su jednom već gorele ikone u Srbiji i u Rusiji.
Slavoljub Lekić
Izvor: Srpski književni list, decembar 2018.
