O agresiji NATO na Jugoslaviju 1999.

Od pada Berlinskog zida 1989., koji je najavljivan i očekivan kao istorijska prekretnica ka miru, stabilnosti, demokratiji i blagostanju za sve narode Evrope i sveta, Evropa je ubrzo pretvorena u najveću koncentraciju stranih vojnih baza i vojnog arsenala, uključujući nuklearni, u istoriji civilizacije

Piše: Živadin Jovanović

Napad NATO 1999. na Srbiju (SRJ) je paradigma sveobuhvatnog posrnuća Evrope. Bio je to napad na Evropu, njen identitet i autonomioju, na evropsku i globalnu arhitekturu bezbednosti. Ostaće zauvek zapisano da je Evropa 1999. učestvovala u ratu protiv sebe, svoje autonomije i interesa. Ako danas nema snage da se okrene sebi već je prinuđena da se zadovolji ulogom pratilje, to je zato što se 1999. sasvim predala anglo-američkoj dominaciji. Vraćanje Evrope sebi, svom miru, bezbednosti i svojoj civilizaciji, kad-tad mora da obuhvati i duboko preispitivanje odnosa prema srpskom narodu na Balkanu, prema Kosovu i Metohiji kao neotuđivom delu Srbije.

Ovog 24. marta, Beogradski forum za svet ravnopravnih, Savez generala i admirala Srbije, Udruženje veterana SUBNOR Srbije i neka druga nezavisna udruženja i trustovi mozgova, obeležiće 24. godišnjicu agresije NATO-a na Srbiju i Crnu Goru (Savezna Republika Jugoslavija), odavanje počasti herojima palim u odbrani zemlje kao i svim žrtvama ovog nezakonitog i krivičnog dela.

Danas, 24. godine od početka 78-dnevne agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) opšte je prprihvaćena ocena da je, ta agresija izvršena bez mandata Saveta bezbednosti UN, kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava, uključujući i kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Imajući u vidu da Jugoslavija nije predstavljala pretnju nijednoj državi članici NATO-a, rukovodstvo NATO-a je napadom na SRJ, prekršilo čak i sopstveni osnivački akt od 1949. godine, dok su zemlje članice NATO-a istovremeno prekršile sopstvene ustave ulazeć,i u rat bez ovlašćenja svojih parlamenata.

Na NATO konferenciji na visokom nivou održanoj u Bratislavi, od 20. do 30. aprila 2000. godine, dakle, samo nekoliko meseci po okončanju agresije, predstavnici SAD su svojim saveznicima i tadašnjim kandidatima za članstvo u NATO-u, eksplicitno potvrdili tri važna motiva za „rat protiv Jugoslavije“: prvo, da se Pokrajina Kosovo i Metohija oduzme od Srbije i proglasi posebnom, nezavisnom državom; drugo, da se pretvori u bazu za stalno stacioniranje američkih trupa; i, treće, da se uspostavi presedan za vojne intervencije širom sveta bez traženja mandata SB UN. Dokaz za to predstavlja pisani izveštaj Vilija Vimera, nemačkog političara (CDU) i državnog sekretra za odbranu, kancelčaru Gerhardu Šrederu, od 2. maja 2000. u kome se pored ostalog, navodi: da su američki predstavnici, inače organizatori konferencije, već tada postavili saveznicima zahtev da «što je moguće brže, izvrše priznanje nezavisne države Kosovo»; da je «rat protiv Jugoslavije vođen da bi se ispravila jedna greška generala Dvajta Ajzenhauera» iz Drugog svetskog rata, (nije insistirao da Staljin prihvati raspoređivanje američkih trupa na Balkanu, već se zadovoljio njihovim raspoređivanjem na udaljenijem Apeninskom poluostrvu); i da je «jasno da se radi o presedanu, na koji se svako može pozivati u svako doba». Vimerov izveštaj, izuzetno vredan istorijski izvor, uz njegovu saglasnost, u celini je objavljen u publikaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih «Aktuelna pitanja spoljne politike», (str. 73-77), februara 2007. Osim stava da je napad na Jugoslaviju bio u funkciji da se «tamo, iz strateških razloga, naknadno stacioniraju američki vojnici», Vimer ne navodi da su američki zvaničnici naveli bilo koji drugi razlog za svoj napad.

Dok su NATOizovani mediji agresiju lažno predstavljali kao „humanitarnu intervenciju“, u svojoj suštini to bio rat za geopolitičku ekspanziju NATO/SAD na Istok, bliže ka ruskim granicama, postavljajući presedan i za druge agresije koje su usledile – na Avganistan, Irak, Libiju, Siriju…

Uspostavljanje jedne od najvećih američkih vojnih baza van teritorije SAD, baze «Bondstil», u blizini Uroševca, Kosovo i Metohija, bila je samo prva karika u dugom lancu novih američkih vojnih baza uspostavljenih u srednjoj i istočnoj Evropi u međuvremenu – Bugarska (3), Rumunija (3), Poljska (nekoliko i više njih). Na teritorijama novih članica i kandidata za članstvo u NATO, u međuvremenu su uspostavljene ili se grade vazdušne, protivraketne, pešadijske, pomorske, sajber i druge vojne baze, centri za obuku i drugi objekti SAD i NATO-a – u Albaniji, Estoniji, Gruziji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Slovačkoj, Severnoj Makedoniji). Od pada Berlinskog zida 1989., koji je najavljivan i očekivan kao istorijska prekretnica ka miru, stabilnosti, demokratiji i blagostanju za sve narode Evrope i sveta, Evropa je ubrzo pretvorena u najveću koncentraciju stranih vojnih baza i vojnog arsenala, uključujući nuklearni, u istoriji civilizacije. Neuporedivo veća nego u vreme kada su hladni rat, blokovska i ideološka konfrontacija predstavljali vrhunac pretnje. Zato povremene ocene pojedinih medija i analitičara da se Evropa i svet nalaze u novom hladnom ratu predstavljaju veliko potcenjivanje stvarnih opasnosti sa kojima je čiovečanstvo danas suočeno.

Agresijom 1999. na Jugoslaviju NATO ne nosi neslavni primat što je prvi vratio rat na tlo Evrope posle Drugog svetskog rarta već je istovremeno dao izuzetan podsticaj procesu sveobuhvatne militarizacije Starog kontinenta, i globalnih odnosa. Sve zemlje članice su ćutke prišle izvršavanju naloga o izdvajanju 2% svog BDP-a na vojnu potrošnju, pojedine i daleko više, dajući svojim većim narudžbinama novi zamajac američkom vojno-industrijskom kompleksu. Prihvatile su, takođe, da prilagode celokupnu civilnu infrastrukturu novim vojnim standardsima, da ograniče prodaju velikih kompanija potencijalnim investitorima samo iz zemalja članica EU i NATO („iz bezbednosnih razloga ”), da ne uvoze nove tehnologije od „nepouzdanih dobavljača” (npr. 5G), da ne kupuju energente od dobavljača koji ih, navodno, koriste „da potkopaju bezbednost Evrope”.

Te 1999. godine, rakete, uključujući i one sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, padale su na Srbiju i Crnu Goru, ubijajući njihove građane i uništavajući njihove privrede. Od oko 4.000 stradalih i 6.000 ranjenih ljudi, tri četvrtine su bili civili, među kojima je bilo i mnogo dece, od onih u bombardovanim porodilištima i male Milice Rakić iz Batajnice, do gimnazijalke, matematičkog šampiona Sanje Milenković, iz Varvarina. Koliko ih je umrlo od posledica teškog ranjavanja, od osiromašenog uranijuma, zakasnelih eksplozija kasetnih bombi – teško da će se ikada precizno utvrditi. Srbija još uvek pokušava da se oporavi od ogromnih ekonomskih i društvenih gubitaka. Beograd i drugi veći gradovi, čak iu samim gradskim jezgrima, i dalje žive pored avetinjnskih ruševima, uključujući i ruševine važnih vladinih i drugih javnih zdanja koje je razorio NATO.

U isto vreme, agresija NATO-a na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) uništila je celokupnu arhitekturu bezbednosti i saradnje Evrope i sveta, poništivši Teheran, Jaltu, Potsdam, Helsinki i mnoge druge stubove arhitekture bezbednosti i saradnje u Evropi i svetu usposdžtavljene na rezultatima Drugog svetskog rata.

Čemu haos, neizvesnost i pretnje uništenjem i samouništenjem? Šta su, a šta treba da budu odlike primernog vođstva i izuzetnosti? Možemo li krenuti put mira, stabilnosti i napretka za sve ako ne krenemo od uzroka nestabilnosti i sukoba? Možemo li utvrditi uzroke jadnog stanja u Evropi zaobilazeći strategiju hegemonizma, pohlepe za tuđim i širenja na Istok koja je u osnovi agresije NATO na Jugoslaviju 1999. i ucena prema Srbiji 24 godine posle?

NATO agresija je okončana Rezolucijom 1244 SB UN(1999), garantujući suverenitet i teritorijalni integritet SRJ (Srbije) i suštinsku autonomiju pokrajine Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Agresija je, međutim, od tada nastavljena drugim sredstvima. Cilj da se Srbiji oduzme autonomna pokrajina Kosovo i Metohija sada se sprovodi u novom okviru. Dok je Pokrajina bila pod mandatom UN-a i upravljanjem UNMIK-a i KFOR-a, sastavljenim, uglavnom, od trupa NATO-a ovlašćenih da garantuju jednaku bezbednost za sve, oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca je etnički očišćeno, njihove kuće spaljene, a zemljište i imovina konfiskovana i uzurpirana. Bivše rukovodstvo terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) je 2008. godine proglasilo jednostrano otcepljenje. Zemlje NATO-a i Evropske unije, sa izuzetkom Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra, bile su prve koje su priznale jednostrano ilegalno otcepljenje.

Srbija se nalazi pod neviđenim pritiskom SAD/ NATO/ EU da faktički prizna to otcepljenje, da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući UN, da uspostavi dobrosusedske odnose zasnovane na ravnopravnosti, poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, da prizna državne i nacionalne simbole i da uspostavi kvazidiplomatske odnose sa svojom Pokrajinom. Da, navodno, u interesu mira, prizna da je legalno ono što joj je silom oteto! Pod plaštom „normalizacije odnosa“ Zapad, predvođen SAD, zapravo nastoji da obaveže Srbiju da de fakto prizna novu državu Kosovo koja je nastala kao rezultat agresije NATO-a 1999. godine. Obećanja članstva u EU, investicija i donacija koriste se da se Srbija namami da prizna otcepljenje dela svoje državne teritorije, da se odrekne životnih interesa zasnovanih na međunarodnom pravu, Povelji UN, garancijama SB UN – da pogazi sopstveni Ustav, da se odrekne identiteta, nezavisnosti i nacionalnog dostojanstva.

Svi ovi zahtevi sadržani su u takozvanom „Sporazumu o putu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije“ predstavljenom Srbiji 27. februara 2023. godine i potvrđenom 18. marta 2023. godine u Ohridu, Severna Makedonija, u formi manje-više otvorenog ultimatuma. Zanimljiv je kalendar koji predviđa da će ovaj ultimatum, uz pretnje ekonomskim, finansijskim i drugim merama i ograničenjima u slučaju neprihvatanja, potvrditi najviši organ EU – Evropski savet, 24. marta 2023. godine, datum kada je pre tačno dvadeset četiri godine NATO počeo zločinačko bombardovanje Beograda, Prištine i drugih gradova širom Srbije.

Pravi razlozi za sve ovo su: Da Kosovo stekne pravo da se učlani u NATO-u i da se ujedini sa Albanijom; uspostavljanje potpune NATOizacije Balkana, obuhvatajući i Srbiju i Bosnu i Hercegovinu kao jedine BJR koje nisu članice NATO; eliminisanje ruskog i kineskog prisustva na Balkanu; okretanje Srbije protiv Rusije i Kine kao «nosilaca malignog uticaja»; otklanjanje razloga što pet država članica EU (Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka, Kipar) i četiri članice NATO (navedene, osim Kipra) ne priznaju jednostrano ilegalno otcepljenje Kosova da bi se, po predviđanjima rukovodstva ovih integracija, povratilo jedinstvo saveznika.

NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) 1999. bila je prekretnica u transformaciji Severnoatlantske alijanse iz defanzivne u agresivnu, od delimično autonomne Evrope u potpuno potčinjenu u funkciji globalne konfrontacije «kolektivnog Zapada», na čelu sa SAD, protiv Rusije i Kine. Interes Srbije je mir. Ako ima istine u tome da je agresija NATO na Jugoslaviju predstavljala najviši domet arogancije i neobuzdabnosti lidera unipolarnog svetskog poretka, onda je bar isto toliko tačno da je to ujedno bio poziv na buđenje i akciju svima koji veruju u novi demokratski svetski poredak zasnovan na suverenoj ravnopravnosti, slobodi i jednakim šansama za napredak svih naroda. Herojska odbrana jedne male evropske zemlje i dostojanstvo njenog naroda su vrednosti kojima se treba dičiti i koje treba čuvati kao najveću dragocenost. Rečima i delom.