„U Srbiji prilike su take /Babe slave, preziru junake“, pisao je Branislav Nušić 1887. godine u čuvenoj pesmi Dva raba, zbog koje ga je na dvogodišnju robiju poslao kralj Milan, čovek koji je, uz sav svoj rđav karakter, postavio temelj Srpske vojske koja je pobedila na Kumanovu i probila Solunski front. A kako danas, skoro 130 godina kasnije, u Srbiji stoje stvari između baba i junaka, u nedostatku Nušića svedoče ministar odbrane Nebojša Rodić i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković.
Naime u četvrtak uveče u beogradskom Domu Vojske trebalo je da se održi promocija knjige pukovnika Vojske Republike Srpske Ratka Škrbića Srebrenička podvala. Dan uoči promocije, međutim, notorna Nataša Kandić poslala je pismo Rodiću i Dikoviću, u kome je zahtevala da se promocija “onemogući”. Baš tako – onemogući. U pismu je upozorila šefove Vojske da će se time vratiti u okrilje morala jer će onemogućavanjem Škrbića da “pokažu poštovanje prema žrtvama najtežeg zločina počinjenog na teritoriji bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih”. A onda im je i zapretila da će tim onemogućavanjem pokazati “da Republika Srbija poštuje svoje međunarodne obaveze”.
IZDAJNICI I PRINCIPI
Naravno, u svom nalogu za onemogućavanje Škribića da promoviše knjigu Kandićeva je Rodiću i Dikoviću ostavila svaku slobodu kako će to da izvedu. Elem, mogli su Škrbića i da ubiju ili uhapse – i to je neko onemogućavanje, zar ne – međutim, oni su – srećom, valjda – rešili da ipak “poštuju svoje međunarodne obaveze” samo tako što su otkazali promociju u Domu Vojske. Na stranu što preuzete “međunarodne obaveze” Srbije koje se očituju u zabrani jedne knjige meni nisu poznate (da li se radi o nekim tajnim obavezama?) i što je ovaj očigledni slučaj cenzure skandal koji takvim neće biti predstavljen u srpskim medijima, što, naravno, ne znači da je time manje skandal.
Zanimljivo je, međutim, nešto drugo. Malo je bilo ljudi koji su tim povodom, poput Andreja Fajgelja, zauzeli principijelan stav protiv cenzure. Mnogo više je unutar one jalovosti koju zovemo „patriotskim diskursom“ bilo apostrofiranja izdajnika – od Nataše Kandić, pa do Rodića i Dikovića. Ali, kako se „patriotski diskurs“ danas iscrpljuje u imenovanju izdajnika, tako mu redovno promiče ono što je mnogo važnije – mehanizam koji dovodi do odluka poput ove o zabrani promocije.
Iako ni sam nemam mnogo ni načina ni želje da opravdam Rodića i Dikovića, držim da je mnogo važnije razumeti njihovu odluku, utoliko više što su u njoj Rodić i Diković promenjive vrednosti, dok se slične odluke ponavljaju i ponavljaće se u budućnosti. Rečju, hajde da vidimo šta je bila njihova drama, između čega su njih dvojica birali donoseći odluku o zabrani promocije.
Dakle, šta bi se desilo da su oni, kao pristojni ljudi, ignorisali više nego bezobrazni zahtev Kandićeve? Prvo, dobili bi skandal u manje-više svim srpskim medijima. Ovdašnje novine pisale bi kako se Vojska vraća u 90-te, dramile bi im svojim peticijama nevladine organizacije i poredile ih sa sa već odstreljenim desperadosima Počučom i Ivanovićem. Potom bi ih, pretpostavljam, zvao Vučić, obratio bi im se kao ljudima koji mu prave problem i rekao im da ceo dan odgovara na bezobrazna pitanja ambasadora o toj promociji. A onda bi im se možda i ubio neki vojnik na straži, događalo se i to u Srbiji. Elem, sve što bi im se tih dana događalo vodilo bi ih prema tome da se pitaju da li je ta promocija, odnosno da li je to što su se poneli kao pristojni ljudi vredno tolikog zajebavanja. Pritom, Rodić, ako je uopšte kandidat za ministra za nešto u novoj vladi, trenutno bi prestao to da bude, danima bi ga opisivali kao Miloševićevog čoveka, dok bi generalu Dikoviću iste te novine izvukle ratni put, u čijoj prezentaciji ih ne bi obavezivale ni činjenice ni njihova tumačenja. A još ako imaju i neku službenicu u Ministarstvu ili Generalšabu koja je na Fejsbuku ostavila neki svoj selfi, zacelo bi još ispali i makroi, taman kao i Mrkić, za koga se više niko i ne pita o čemu se to radilo kad je izabrao da ne bude baba. I – da se ne lažemo – niko ih u javnom prostoru ne bi branio, čak ni na sajtovima poput Novog Standarda.
OBESMIŠLjENA ŽRTVA
Ne bi prošlo mnogo, a i Rodić i Diković bi shvatili – s tim što bi to tada bilo prekasno – da sve to što im se događa nije bilo vredno jedne promocije, pa makar i jedne veoma poštene knjige o Srebrenici. Žrtvovali bi se, a ne bi, na drugoj strani, proizveli nikakav učinak – istina o Srebrenici, koju nosi Škrbićeva knjiga, bila bi kompromitovana i jednako zapretena u mračnim kanalima srpskih medija. I zato su sami između toga da budu ne junaci, već sasvim obični pristojni ljudi, ili babe – izabrali ovo drugo.
Pitanje je dakle šta to i na koji način vlada srpskim javnim prostorom kad se za običnu građansku pristojnost i red, za nešto što je u svojoj normalnosti gotovo nevidljivo, ispostavlja tako visoka cena, koju većina među nama nije u stanju da plati? Ako je jedini poželjan model javnog ponašanja model babe ili pokvarenjaka, kome samo to može da sačuva ne samo karijeru nego i onaj osnovni građanski mir, koji svako od nas želi, nisu li onda u tom organizovanom nasilju, koje se godinama već provodi nad Srbijom, mediji zapravo drugo ime za Damoklovu oštricu koja ljudima visi za vratom? I, kada svi akteri u javnom prostoru postanu podlaci ili babe, hoće li tog trenutka srpski mediji referisati svojim gazadama, kao nekad Stipe Mesić, da je njihov zadatak uspešno obavljen?
Nažalost, nije to samo pitanje za Rodića i Dikovića, već za svakog od nas. Prvi korak našeg odgovora mora da bude da li smo skloniji razumevanju ili osudi i da li ovo drugo uvek proizlazi iz prvog. Ako je odgovor negativan – a nažalost sve češće jeste – tada „patriotski diskurs“ postaje neefikasna zaglušujuća mešavina najplemenitijih umova i najnižih poriva, kojima je osuda zamenila svako razumevanje. Zato bi, pre nego što zaključimo kako su Diković i Rodić isto što i Nataša Kandić, morali da razmislimo o tome kako je to „patriotski diskurs“ postao drugo ime za gubitnički.
Želk Cvijanović
Standard.rs
