„Beogradu treba gradonačelnik ne političar” je prvi slogan koji smo dobili uoči nastupajuće kampanje za beogradske izbore. Za sada je ovaj slogan jedini, ali ovakav stav dele mnogi u ovdašnjoj javnosti.
A sada uz kafu pokušajte da zamislite da vas na vratima auto mehaničarske radnje (a krenuli ste da zamenite varijabilne ventile – ne pitajte što baš njih) dočeka natpis da vašem automobilu ne treba auto mehaničar. Uz sve prenaglašenosti poređenja, nelogično je, zar ne? Kako smo došli onda do toga da nam ovaj prvi slogan zvuči savršeno logično? Toliko je logičan, zapravo, da sada gotovo niko i ne planira da kandiduje političara. SNS traži tim stručnjaka (stranka koja ima oko 12% članova od ukupne populacije u Srbiji!), predsednik opštine Novi Beograd kandiduje sam sebe, a opozicija traži nove, neiskvarene i neukaljane ljude i(ili) menadžere.
Tako danas idealan kandidat za gradonačelnika izgleda ovako:
stručnjak (bilo koja struka) ili javna ličnost (umetnik, na primer), po mogućstvu žena, deo tima, bez članstva u strankama ili bez ozbiljnijih političkih pozicija pre kandidature, čije je osnovno načelo da u Beogradu nema politike.
Iz ovakvog modela, nazire se i okvir u kome će se kretati buduća kampanja, od važnosti menadžerskih sposobnosti budućeg gradonačelnika, preko škola i mostova kao „nepolitičkih tema“ do broja kranova i otvorenih gradilišta.
Naravno, ovo su veoma važne teme i legitimne za gradske izbore, ali predstavljene na ovaj način dugoročno stvaraju okvir u kome su beogradski izbori trka za tek jednog u nizu menadžera ili političara nižeg ranga koji je okupiran komunalnim temama. Govoreći o gradskim izborima na ovakav način uskraćujemo debatu o različitim pozicijama, alternativnim politikama i objašnjenjima zašto se radi projekat A a ne projekat B, na parceli C umesto na parceli D.
Rečju, na ovaj način izopštavamo politiku iz njene suštine.
Kako ćemo govoriti o razvojnim politikama, ako samo brojimo vrtiće, škole, mostove ili kranove? Kako smo došli do toga da nam je ideal za gradonačelnika neko ko će moći da bude „svoj na svome“ samo u „Beogradskoj hronici“ ili „Jutarnjem programu“? Da za učešće u političkoj debati moramo zvati ministra, a ne gradonačelnika jer se ovaj drugi ne bavi politikom? Da li verujemo da od gradonačelnika ne treba ništa da čujemo o njegovoj idelogiji? Ili da je za njega neprirodno da se deklariše kao socijal-demokrata ili liberal? Ili još bolje, socijalni liberal?
Ni na jedno od ovih pitanja gotovo sigurno nećemo dobiti odgovor u sledećoj kampanji. Za one koji politiku vide samo kroz pobedu „svojih“ i poraz „drugih“, stvari će biti posložene kako treba. Za one koji očekuju napredak – a njih je mnogo više nego što vam se čini biće to još jedan korak unazad.
Kako se političari odnose prema gradskim izborima svedoči i to da će dogodine biti tačno 14 godina kako su građani mogli na miru da biraju lokalne vlasti. Da sve bude zanimljivije, te 2004. godine je bio duel današnjeg predsednika A. Vučića (tada SRS) i pokojnog N. Bogdanovića iz DS, koji je u tesnoj trci i postao gradonačelnik. Oni koji imaju dovoljno godina, prisetiće se da je to tada bila borba političara, a ne menadžera. I borba različitih politika. Nakon toga su lokalni izbori bili deo krupnijih političkih dogovora, a najčešće kolateralne štete raznih parlamentarnih izbora.
Lokalni izbori su godinama tek puki odsjaj ogledala zvanog nacionalni izbori.
Na kraju, podsetićemo i na neke činjenice dok su glave hladne jer kada se „voda pjeni u bazenu“ (kao što davno reče legendarni Milorad Đurković) odnosno kada krene kampanja, činjenice odlaze u duboku marginu interesovanja:
- U Beogradu se glasa u jednoj izbornoj jedinici, po sistemu lista, sa cenzusom od 5% i uz korišćenje sistema najvećeg količnika;
- Takav sistem podstiče depersonalizaciju odbornika (da li bi danas bilo ko znao da nabroji 10 odbornika u Beogradu?) i dovodi do iznadprosečne zastupljenosti odbornika iz urbanih delova grada;
- Gradonačelnik se ne bira direktno već posredno u lokalnom parlamentu, iz reda odbornika;
- Skupština grada broji 110 odbornika;
- Trenutni sistem je nasledio onaj iz 2002. koji je uveo direktan izbor gradonačelnika uz proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom, cenzusom od 3% i Her -Nimajerovom formulom za raspodelu mandata;
- Na početku višestranačja (1992. i 1996.) primenjivan je dvokružni većinski sistem koji je bio kopija sistema za izbor narodnih poslanika iz 1990. godine;
- U 2000. godini je bio primenjen relativni većinski sistem, usvojen godinu dana ranije.
E, da, Milorad Đurković je kazivao da je Aleksandar Šoštar bio nenadmašan kad se voda pjeni isped gola. Kad već nema politike, šta nam drugo ostaje do da čekamo koji će političar u martu izaći kao pobednik iz „zapenušate“ izborne kampanje.
Novi Pogledi
