O detinjstvu i rodoljublju

0
169
Foto: pixabay.com

OSTATI DETE

Arhiepiskop Jovan (knez Šahovskoj), poznati ruski duhovnik i tumač književnosti, zapisao je: “1940. godine, u Rio de Ženeiru, velikom francuskom piscu Žoržu Bernanosu, zapadnom učeniku Dostojevskog, kći brazilskog pisca Amoroza Lime, devojčica, pružila je svoj album. I Žorž Bernanos, čija je misao kao i misao Dostojevskog prodirala ispod površine stvari, napisao je u taj dečiji album sledeće reči: „Pre pet minuta sam sebi postavljao pitanje, šta da napišem u vaš album? I iznenada mi je palo na pamet, da je sama po sebi ta ideja – imati album – vrlo dirljiva, vrlo mila, jer je ona dečija; nju smatraju smešnom, kao i sve detinje zamisli, zato što ljudi ne shvataju decu. Male devojčice pružaju svoj album „odraslima“, kao što siromasi pružaju ruku. Većina tih „odraslih“, prema kojima ste vi pružili svoje ruke, – kardinali, teolozi, istoričari, esejisti, pisci – daju vam samo svoj potpis, koji je ravan sitnoj parici. Nikada ne zaboravljajte da se ovaj bezobrazni svet drži još samo zahvaljujući sladosnom svetu pesnika i dece. Protiv njega se ljudi neprestano bore, ali se on neprestano obnavlja. Budite verni pesnicima i detinjstvu. Ne postajte odrasli, jer su odrasli u zaveri protiv dece; pročitajte Jevanđelje i vi ćete se uveriti u ovo. Gospod Bog je rekao kardinalima, bogoslovima, esejistima, istoričarima, piscima i svima uopšte: „Budite kao deca“. A kardinali i drugi gore navedeni jednako ponavljaju deci: „Budite kao mi!“ Kada nekad kasnije pročitate ove moje redove – pomislite tada i pomolite se za starog pisca, koji sve više misli o neisceljivoj lakomislenosti ozbiljnih ljudi. Sve čudesno, što postoji u istoriji sveta, došlo je nevidljivo za sve, po tajanstvenoj saglasnosti velikog trpljenja ljudskog i milosrđa Božijeg. Treba nadilaziti život. Međutim, jedino čime se on može preodoleti – jeste da se on voli, a voleti se život može samo na jedan način: do kraja ga razdavati.“

ZAVIČAJNA OSNOVA

Na tragu Bernanosa, razmišljam o tome šta je patriotizam u mom životu. I shvatam da potiče iz detinjstva. Postoji jedan arhetipski, pradubinski, dečji patriotizam, koji se zasniva na onom što smo doživeli kad smo bili mali… Uostalom, kako bi rekao Dostojevski, ceo život zavisi od nekoliko lepih uspomena iz detinjstva. A ja sam detinjstvo udisao kao sušti sjaj u selu Kulinovci kod Čačka, odakle mi je majka, i gde su me deda i baba nosili na plećima svoje ljubavi, i gde sam se, jedinac, igrao sa bratom i sestrom od ujaka, koji su mi bili najrođeniji. A Kulinovci su kosmos slobode: tamo smo mogli da se, do mile volje, jurimo po dvorištu i oko starog salaša punog kukuruznih klipova; tamo smo plastili ponad jednog starog bunara, na koji su svraćali komšija Jovan Koprena i njegova žena Sena da zahvate vodu – a suva trava je, na toj livadi, točila miro; tamo je Stublina, izvor hladne i ogledalski jasne vode u panju jedne bukve; tamo je Kotorac, gde je deda imao vinograd; tamo je, u dnu imanja, bila jedna mušmula; tamo je tajanstveni Zabran, odakle je deda dodavao drva zimi, kad ponestane kupljeni ogrev…Moj ujak je išao u lov, sa zelenim šeširićem i fazanovim perom zadenutim za njega; a donosio je i fazane i zečeve ulovljene u šumarcima i vrzinama seoskog atara…Baba je, na obramači, vernim mušterijama svaki dan nosila mleko u Čačak, i kad se vraćala kupovala nam poneki slatkiš ili jeftinu igračkicu na pijaci; a kad nema para, a mi navalimo da je pitamo šta nam je kupila, ona kaže, da nas se ratosilja: “Nisam ništa kupila, umro prodavac“.

Da Vas podsetimo:  Ljudi sa stavom i oni bez njega

ŠTA JE SVE SRBIJA?

Moj patriotizam nastao je na temelju skupljanja šljiva u jesen, kad smo pomagali dedi da sabere plodove, i na branju kukuruza, i na mlaćenju pasulja, čija zrna ispadaju iz mahune, dok nam znoj lepi prašinu za lice; i na osnovu livade na kojoj smo plastili, a baba nam u cegeru donosila ručak, pa se prostre stolnjak ispod drveta, i postavi se nasušni hleb i doturi slanik sa nasušnom solju, pa se ruča na majčici zemlji, i živi se životom prvotnim; i na osnovu sedenja sa starima kad se peče rakija, i kad se, u zvezdanoj noći, čuju reči čija se značenja menjaju pod zarenjem mesečeve svetlosti, i znače drugo, dublje, drevnije nego preko dana (a peku se purenjaci i stalno te opominju da paziš kad se preliva kazan i prosipa vrela džibra). Kako da ne budem patriota kad sam gledao venozne i moštima slične ruke i plave oči plemenitih srbskih seljaka, punih sete koja ih je ozračila posle višedecenijskog života pod krstom, jer selo beše komunizmom osuđeno na izumiranje? Kako da ne budem patriota kad pamtim starice, koje su, poput baka Milunke, ustajale, iz poštovanja, kad prođe muško čeljade, makar i dete? Kako da ne volim Srbiju kad me je Srbija, preko Kulinovaca, hranila i branila, kad mi je, najnežnije, slala vrapce na prag, gugutke u krošnju lipe, ćukavca da me budi noću, piliće koji trčkaraju oko kvočke (da ste mirisali paperje tek ispiljenog kulinovačkog pileta, i vi biste bili patriota)? Srbija – to su mačići koji jure klupče konca, i dedin šarplaninac, koji ga je, onako opasan, voleo kao što dobrog prijatelja voli neki čovek. Srbija su krave koje su mukale kad smo dedin kovčeg poneli na groblje, kao da su, iz štale, videli da ga ispraćamo na potonji put…

Da Vas podsetimo:  Slab zatvor – tvrd zakon

I TO JE MIRIS TAMJANA NA ŠPORETU – SMEDEREVCU

Patriotizam je okretanje božićnje česnice sa dedom, dok na kolaču stoji čaša vina, a ispod sito sa žitom i pupoljcima drenjka. To je kandilo ispred ikone Đurđica, dok ležim pored njega i grlim ga i mazim njegovu ćelavu glavu koja je, preko dana, stalno pod kačketom. I ono kad mi je recitovao:“Ko udara tako pozno…“ I miris tamjana na šporetu, kad ga baka (zvali smo je „nana“) stavi na ringlu, da znamo da je praznik… I kad se deda, na zadušnice, vraćao iz crkve sa čituljom u koju su bili upisani njegovi preci, počev od Stevana, koji se u Kulinovce doselio krajem 18. veka… A posle, posle dolazi ostalo: Crkva, Sveti Sava, Vidovdan, intelektualno opravdanje rodoljublja…Tome, svemu tome, prethodi detinjstvo kod dede i babe, i one slike, mirisi i zvuci koji se ne zaboravljaju, kao što se ne zaboravlja ukus kruške lubeničarke i jabuke budimke… I moj patriotizam nema nikakve veze sa nacizmom, fašizmom, staljinizmom, amerikanizmom, šovinizmom, ovizmom i onizmom…To je, pre svega, detinjstvo…

SAMILOST PREMA OTADžBINI

A zatim sastradanje, dug prema svom napaćenom narodu. Ono hrišćansko. Kako kaže Simona Vej o otačastvoljublju koje je utemeljeno u hrišćanskom pogledu na svet: “Postoji jedan, ne manje snažan, apsolutno čist, i koji potpuno odgovara sadašnjim okolnostima. To je samilost prema Otadžbini. Postoji jedan slavan jemac. Jovanka Orleanka je govorila da oseća sažaljenje prema kraljevini Francuskoj. Ali možemo navesti beskrajno viši autoritet. U Jevanđelju, ne možemo pronaći znak da je Hristos osetio prema Jerusalimu i Judeji bilo šta što bi ličilo na ljubav, osim jedino ljubavi sadržane u sažaljenju. On nikada nije pokazao prema svojoj zemlji nekakvu privrženost neke druge vrste. Ali samilost je pokazao više nego jednom. Oplakivao je grad, predviđajući kao što je to bilo lako u to vreme, razaranje koje će se uskoro srušiti na njega. Govorio mu je, kao nekom živom biću: “Jerusalime, Jerusalime, koliko puta sam želeo…“ Čak i dok je nosio svoj krst, on je prema njemu još ispoljavao samilost“. Moj patriotizam je zasnovan upravo na osećanju sažaljenja: žao ti je naroda koji pati. „To je moja zemlja: petkom, u Milanovcu/ Muka goni seljaka, a seljak goni ovcu“, rekao bi Milovan Danojlić. Zato, i samo zato, ne mogu se odreći Srbije. Osim ako ne prestanem da budem to što jesam.

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

UMESTO ZAKLjUČKA

I to sve bude poezija. Kao što reče dragoceni naš pesnik, Vladimir Jagličić, prilikom dodele Zmajeve nagrade: “Naš pesnik mora, u surovom svetu, do poslednjeg daha, da brani ono što se čini neodbranjivim i hiljadu puta izdanim i prodanim, a što, ipak, divotno i čudesno istrajava, i, kako bi Zmaj rekao, „sve vas može zagrliti”. Kada razumevamo ovaj stih, mi mislimo i na višu, možda i utopijsku zamisao ujedinjenog čovečanstva, poteklu od osnovne ćelije porodičnog zajedništva. Srpski nacion preko hrišćanstva dolazi do svečoveštva. Rađamo se i umiremo sami, ali ova je pripadnost ono što nas karakteriše i vodi kroz nemilosni svet, pa i izvodi van njega, u nove i više svetove.“ A kriv sam pred Srbijom kad god je nedovoljno volim, kad pomislim da treba dići ruke od svega, i prepustiti je zlu kojim smo je mi, njena nedostojna deca, skrnavili, kojim smo joj bol nanosili. Prosti me, rodino blaga, što reče Momčilo Nastasijević. I opet počnem da joj služim,jer pamtim njen besceni dar: zarenje detinjstva…

Vladimir DIMITRIJEVIĆ
Izvor: srpskistav.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime