Jasno je da samo avnojevski duh može đenerala Mihailovića, koji je dva puta teže ranjen u Velikom ratu i koji je odbio nemačku okupaciju na početku Drugog svetskog rata, smatrati nedostojnim jednog skromnog spomenika u Beogradu
Kada sam krajem prošle godine pisao o neuspelom pokušaju gradonačelnika Aleksandra Šapića da „Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine Grada Beograda“ (dalje Komisija) prihvati njegovu inicijativu za postavljanje spomenika Dragoljubu Draži Mihailoviću u Beogradu, izveo sam nekoliko zaključaka o ovom neslavnom događaju.
Recimo, kako je ovo jedinstveni slučaj da jedna stranka u toj meri ponizi sopstvenog gradonačelnika u njegovoj pravednoj nameri i da ga svede samo na šefa komunalne policije, a da ovaj takvo ponižavajuće stanje i dalje podnosi. Zatim, kako je vladajuća koalicija u Beogradu grubo i besprizorno prevarila glasače kojima su u predizbornom programu obećani izmeštanje „Kuće cveća“ iz prestonice, kao i podizanje ravnogorskog spomenika.
Onda sam pisao da nas je lično predsednik Srbije izvestio da od izmeštanja Brozovog mauzoleja sa Dedinja neće biti ništa, odnosno, kako je kazao: „Titovi ostaci neće biti izmešteni, on je deo naše istorije“ (naravno da je i u decembarskom tekstu naglašeno da nijedan prosvećeni srpski suverenista ne bi smeo da koristi nadimak od milošte Tito, već isključivo njegovo hrvatsko-zagorsko prezime Broz; kao i da Broz nije dao naše srpske istorije već možda jeste deo njegove jugoslovenske, odnosno jugotitoističke istorije).
Konačno, naveo sam kako smo svi mi ravnogorski potomci i poštovaoci dela đenerala Mihailovića od strane ove vlasti označeni kao nepotrebni, kao besmisleni, kao neuklopivi elementi na njihovom „strateškom evropskom putu“. U decembarskoj kolumni možda nije bilo dovoljno naglašeno ono što je posle nove odluke Komisije da ponovo odbije postavljanje spomenika đeneralu Mihailoviću u prestonici Srbije postalo očigledno: Beograd nije srpski već jugotitoistički grad.
Ovaj fakticitet je posledica nevidljive ideološke koalicije oformljene između naprednjaka (SNS i SPS) i „građanista“ (Zeleno-levi front, Kreni-promeni i sličnih). Njihova jugotitoistička srodnost se vešto prikriva trikovima kod glasanja na kojima bi im zavideli i najveštiji šibicari sa „štajge“: neko bude odsutan, neko bude uzdržan, neko podrži predlog, ali tek pošto bude očigledno da većina za izglasavanje ne postoji. Da su danas živi neki od velikih majstora dorćolske „šibice i kuglice“ poput Džeja, mogli bi samo da uzdahnu u stilu „a mi mislili da znamo zanat“…
Izdaja đenerala
Prve objave nakon odbijanja Komisije da se odobri spomenik đeneralu Mihailoviću, kako je već i red u Evro-kominterni, sleduju gradskom sekularnom prvosvešteniku, drugu Branislavu Dimitrijeviću iz redova ZLF. U njegovim objavama redovno, na početku rečenice uočavamo umne tragove druga Staneta Dolanca, u središnjem delu čujemo talase koje preko Cetinja šalje kumrovački kursista Milo Đukanović, dok nas na kraju rečenice obasjavaju zraci nastali u kosmičkoj eksploziji vizija Milojka Pantića.
Ipak, ruku na srce, ne možemo konstatovati da nas je ovaj narativ iznenadio, odnosno da je bio neočekivan. Prirodni pogled ZLF uperen je prema „avnojevskoj“ Jugoslaviji u kojoj se i danas 29. novembar smatra državnim praznikom. Neočekivana je samo stilska struktura u ovom narativu, prepuna komesarske pameti, utemeljena na očiglednim istorijskim falsifikatima, kao i na komunističkim predrasudama.
Dakle, očekivano je da današnje evro-kominternovske stranke u Srbiji (kojima je danas Brisel ono što je Brozovim komunistima bila Moskva), nastave podršku atlantističkoj politici izdaje đenerala Mihailovića. Nije bilo očekivano da ovu politiku na zakulisan i neiskren način nastavi vladajuća naprednjačka vlast.
Šteta, nije tako izgledalo na početku. Naprednjaci su podigli zapažen spomenik Bori Pekiću, koji je simbolisao prosvećenog srpskog patriotu i antikomunistu. Dodelili su ulicu Blagoju Jovoviću, izgradili trg i spomenik posvećen Stefanu Nemanji (iako je bilo kontroverzi oko ovoga rešenja, nesporan je njegov nacionalni značaj). Ali, kada su došli do ključne raskrsnice u srpskoj svežijoj istoriji, pobegli su ulevo.
Ipak im je sentimentalni pogled odlutao prema dedinjskoj padini gde se nalazio mauzolej njihovom „drugu Titu“. Setili su se pesama Đorđa Balaševića uz koje su se zaklinjali Maršalu, setili su se letovanja u Makarskoj i Primoštenu, setili su se ushićenja dok čekaju da kroz špalir prođe štafeta mladosti kako leti kroz snove njihovog detinjstva na putu do Najvećeg, koga „majka više ne rađa“.
Nevidljiva ideološka koalicija između naprednjaka i „građanista“ već dugo vremena funkcioniše po principu: „kad je teško pozovi drugu stranu“
Setili su se školskih poseta filmovima Veljka Bulajića i dočeka druga Tita sa njegovih istorijskih putovanja. Setili su se i uske staze planinske gde su na vrhu bili strašni led i avet od blata smrznuta, i učiteljice koja im čita plačljivim glasom punim drhtavog ponosa ovu pesmu hrvatskog pisca Nazora; setili su se i rasprave među đacima u koga od njih gleda sa slike na zidu drug Tito.
Svega su setili pre nego što su glasali protiv Srbina Draže, a za podršku Hrvatu Brozu. Ali su se setili i da im atlantistički (britanski) faktor pruža punu podršku u nastavku politike falsifikovanja ravnogorske istorije, odnosno da bi engleski ambasador značajno umeo da ceni očuvanje avnojevskog narativa u Srbiji. Kada su se toga setili, više nisu imali dilemu: što je sigurno, sigurno je. Tek tada su shvatili koliko vole druga Tita. Možda su baš zbog ove ljubavi prema zagorskom Hrvatu tri puta sprečili u Narodnoj Skupštini Srbije izglasavanje rezolucije o genocidu u Jasenovcu?!
Ideološka koalicija
Nevidljiva ideološka koalicija između naprednjaka i „građanista“ već dugo vremena funkcioniše po principu: „kad je teško pozovi drugu stranu“. Na ovom konkretnom slučaju, u vezi spomenika đeneralu, ona je porinuta u avnojevski temelj. Samo se avnojevskim vrednostima može objasniti želja za očuvanjem, po srpske interese uvredljivog, Brozovog mauzoleja, kakav u našoj istoriji nije izgrađen ni jednom jedinom velikom srpskom čoveku (naravno, izuzimamo crkve i manastire koje su u sopstvenu slavu ostavili njihovi ktitori).
Samo se avnojevskom pameću može objasniti nepostojanje želje za ispravljanjem nepravde prema ravnogorskom delu srpskog naroda. Samo avnojevski moral može Broza, koji je kao istaknuti pripadnik „Vražje divizije“ u Velikom ratu ubijao srpsku nejač, i koji je naređivao slanje srpske omladine na nepotrebnu klanicu Sremskog fronta i naredio masovna streljanja srpske građanske klase posle oslobođenja, smatrati „Titom, jednim od nas“.
Samo taj isti avnojevski karakter može đenerala Mihailovića koji je dva puta teže ranjen u Velikom ratu i koji je prošao celu srpsku golgotu preko Albanije i koji je odbio nemačku okupaciju na početku Drugog svetskog rata i bio tragičar na njegovom kraju, smatrati nedostojnim jednog skromnog spomenika u Beogradu.
I taj avnojevski mulj prepun zadaha i blata, prekrio je sve beogradske i srpske institucije, ugušio je svež vazduh na svim vrhovima vlasti, zarobio je svu svetlost iznad svih srpskih skupština. Danas nam isti avnojevski zadah serviraju i naprednjački i građanistički mediji, samo ovoga puta presvučen u ružičastu estetiku popularne kulture, naprskan francuskim toaletnim vodicama.
Čitamo šta je Broz voleo da jede tokom večere sa gostima, koja je vina voleo da popije i koji mu je bio omiljeni slatkiš. Gledamo koji modni kreatori iz belog sveta su oblačili „druga Tita“ i koje marke satova su mu stizale iz Švajcarske. Slušamo kako je drugarica Jovanka posebno naručivala iz Pariza damske šešire i kako je bila „naša Džeki Kenedi“.
Jugotitoistički Beograd
Nekadašnje anegdote iz školskog obrazovanja koje govore o nestašlucima „malog Jože“ sa suvom svinjskom glavom ili probušenim koritom kao sankama, u savremeno doba su produžile sopstveni život kroz mutaciju u popularnoj kulturi, prepunu ekskluzivnih etiketa modnih dizajnera ili robnih marki najpoznatijih zapadnih proizvođača jela i pića.
Drug Broz kao Roki Balboa, Spajdermen ili kao Komandant Mark. Drugarica Jovanka kao Merlin Monro ili kao Štrumpfeta. Sve u cilju da se zatamni u kolektivnoj svesti izdaja koju su jugoslovenski komunisti počinili srpskim nacionalnim interesima u Dalmaciji, Slavoniji, Makedoniji, Kosmetu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini.
Avnojevski mulj prepun zadaha i blata, prekrio je sve beogradske i srpske institucije
Ista matrica je primenjivana u zapadnim medijima kada je trebalo ohrabriti Mihaila Gorbačova u daljem satiranju sovjetske imperije: nemačka vodka nazvana po njemu (Gorbatschow), modne linije „Raisa“ nazvane po njegovoj supruzi, i slično. Sve u cilju anasteziranja bola ruskog čoveka usled gubitka delova otadžbine: izgubio si Istočni svet, izgubićeš Kijev, Krim i Odesu, ali si dobio zauzvrat velikog junaka popularne kulture! Možda će i Holivud snimiti film o tome. Šta će nama Srbima kosovski božuri ako već imamo „cvećaru“ na Dedinju?
Kako završiti ovo štivo? Kao ciničnu podršku neiskrenoj politici, recimo, uz neke kreativne predloge? Na primer, ove godine u Beogradu predlažem zvaničnu proslavu 29. novembra kao Dana avnojevske republike ili slet na Dan mladosti na kome bi se štafeta odnela u „Kuću cveća“, pošto će „on zauvek živeti u našim srcima“. Kao olakšavajuću okolnost navodim činjenicu da bi aktuelne vlasti imale odličnog tumača ovih odluka u liku druga Dimitrijevića iz redova ZLF. Nakon ovoga bi bilo neupitno reći kako ne postoji „konstruktivna opozicija“.
Ili, pak, ovak tekst završiti kao novi pokušaj da se dodeli još jedna šansa naprednjačkim vlastima u žarkom nastojanju da pogodimo gde se ovoga puta krije kuglica? Ispod koje šibice su sakrili ravnogorsku istinu?
Možda je, ipak, najbolje da sve ostane otvoreno, bez jasnog zaključka, i bez tačke na kraju rečenice. Što bi rekao dorćolski princ Džej: „Naša priča je kao reka koja nikada ne zastane, teška je kao muka što nikada ne prestaje…“ Nije lako biti Srbin a život provesti kao stranac u jugotitoističkom Beogradu.
autor:Igor Ivanović , publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Dobro, svako ima pravo čak i na lako dokazive zablude, pa tako i „istoričar“ g. Igor Ivanović. Možda se, pisanjem svog članka da i dokazanom saradniku nemačke okupacione sile u Srbiji od kraja 1941.-do kraja 1944.g. Draži Mihajloviću treba podignuti spomenik u Beogradu držao činjenice da i mnogo veći zločinci od „njegovog“ Draže, imaju spomenike -npr. Franko u Španiji, Peron u Argentini, Pinoče u Čileu, čak i Pavelić ima svoj spomenik u Španiji itd.itd., nedavno pročitah da u Italiji, navodno, i Musolini ima svoj spomenik. Jednog od najvećih zločinaca nad svojim državljanina, koji je odgovoran za ubistva bar 15 miliona državljana SSSR-a, Staljina, su Rusi izbacili iz zajedničkog mauzoleja sa Lenjinom i drugima na Crvenom trgu u Moskvi. Ali ovde pomenuti spomenici, osim nekada Staljinov, nisu na nekim istaknutim trgovima u glavnim gradovima -nego na grobljima na kojima su sahranjeni. Jačanjem fašizma u današnjoj Nemačkoj, u to sam ubeđen, i današnji AFD članovi (Akcija za Nemačku- Aktion für Deutschland) bi još koliko juče podigli spomenik svom „Führer-u“ (vođi) Austrijancu Adolfu Hitleru. Na njihovu žalost, iako su postali po broju poslanika druga snaga u Bundestagu- nemačkom parlamentu, još uvek nemaju većinu za takve dalekosežne odluke. Ali- što još nije -može da bude! Tako bi se, sa današnjom vladom u Srbji -ako i dalje ostanu Vučić i mafija vlast- mogla zaista dogoditi izgradnja spomenika Draži Mihailoviću. Ako hoćemo da budemo korektni i jedan od daleko većih zuločinaca nego Draža prema srpskom narodu, Josip Broz -Tito, još uvek ima dovoljno svojih spomenika. Ipak- zašto jednom (velikom) zločincu Titu u Srbiji i to u Beogradu, dodati još jedan spomenik drugom (manjem!) zločincu -kada se zna, da je bivši komunista, saradnik UDBE i dopisnik TANJUG-a iz Afrike, potonji pro-četnik Vuk Branković, pardon, omačemi se, mislio sam na Draškovića, Draži na Ravnoj Gori davno podigao spomenik? Pa ko hoće u hodčašća -neka ide tamo a ne u Beograd! Mlađim generacijama Beograđana a verovatno i Srbije, je odavno dosta i Tita i Draže a vidimo već mesecima, pogotovo i Vučića! A uz AV su i sve njegove -kako ih nazivaju neki BG tabloidi, „podguzne muve“ u koje neki, verovano, ubrajaju i Šapića.
Hvala Bogu, još je sačuvano dosta dopisa, izveštaja i hitnih depeša Centrale nemačke vojne obaveštajne službe Abwehr (odbrana!) iz Beograda upućenih Berlinu o događanjima u okupiranoj Srbiji -sve do begstva Nemaca iz Srbije krajem 1944.g. Iz tih depeša se jasno viidi da je Draža kao komandant i naravno njegovi potčinjeni oficiri izdavanjem zapovesti četnicima, itekako bio odgovoran za zlodela nad partizanima, pa i nad civilima- često samo tobožim, znači ne proverenim saradnicima partizana i komunista. Ugledni vojni istoričar prof. dr Valter Manoschek (Walter Manoschek) u svojoj knjizi „Srbija je slobodna od Jevreja“ (Serbien ist Judenfrei) izdate daleke 1993.g. od Vojnoistorijske istraživačke službe ( Militärgeschichtlichen Forschungsamt) podnaslova Vojnookupaciona politika i uništavanje Jevreja u Srbiji 1941/42. (Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42) -Izdavač knjige je firma Oldenborg iz Minhena. Na više stranica knjige je indirektno, pozivajući se na arhive u Berlinu, ukratko opisana saradnja Draže Mihajilovića sa Nemcima. Posle propasti prvobitne saradnje četnika i partizana u trećem kvartalu 1941.g. u Beogradu, u stanu oficira nemačkevojne obaveštajne službe Abver Jozefa Matla su se sa Matlom sastali Dražini emisari kapetan Mitrović i pukovnik Pantelić kako bi se dogovorili o zajedničkoj borbi Nemaca i Dražinovaca protiv partizana. Dogovor je uspeo, pa će Nemci Draži isporučivati potrebno oružje. A da bi se dodvorio Nemcima, piše prema postojećim nemačkim vojnim izveštajima dr Manošek, i pokazao kako je on, Draža, čovek od reči kada se radi o saradnji sa okupatorom, prema navodima na stranici 141 i 142 pomenute knjige, Manošek citira depeše Abvera, da je Draža naredio da se u borbama četnika protiv partizana u reonu Gornji Milanovac -oko 350 zarobljenih ranjenih i obolelih partizana, preda nemačkoj 342. pešadijskoj diviziji. (Dokaz: izveštaj Abvera iz Beograda od 7.11. Berlinu) Zarobljenici su sprovedeni u Valjevo i svi su postreljani! Sličnih primera, predaje zarobljenika Nemcima na streljanje, dobijanje oružja i drugog vojnog materijala od okupatora itd. ima i u drugim publikacijama nastalih na osnovu pronađene dokumentacije koja na sreću istoričara, nije u bombardovanju Berlina bila totalno uništena. Ovi navodi u knizi dr Manošeka, koja se suštinski nije bavila četnicima nego se oni pominju samo informativno za čitaoce u kraćim citatima kao dokument o saradnji Nemaca sa Dražinim četnicima i Dražom lično, kažu pravnici, bi bila dovoljna da se Draža proglasi zločincem. To se na sudu u sali Garde u Topčideru koji, i to moramo priznati, nije bio nepristrasan (baš kao i gro sudova u Srbiji danas) i dogodilo! Da sud nije bio komunističko-partizanski, možda Dražu ne bi osudio na smrt, ali sigurno na dugogodišnju robiju. Draža -da je bio npr. komandant ustaških legija smrti, možda -kako je jednom rekao Milovan Đilas, ne bi ni bio osuđen. Da se „hrvatska krivica“ ne bi čak ni u kapljicama prelivala na navodnog Hrvata -Tita. Moje mišljenje danas, „sazrelo“ za vreme dovoljne vremenske distance, je da bi najverovatnije zloglasna UDBA sve organizovala i na Titov mig pustila bi Dražu, da je zaista bio ustaša a ne srpski patriota koji, u suštini kao obaveštajni oficir nije bio ni sposoban da vodi ratna dejstva, da uz pomoć vatikanskog sveštenstva, pobegne kao i mnogi drugi ustaški koljači, npr. u Argentinu! I -to je to. Kako ne bi i dalje lutao -spomenik Draži da ili ne, Šapić je mogao da raspiše referendum (ali samo pošteni i nikako kao što je kod eseneslija uobičajeno lažni referendum) na kome bi se Beograđani izjasnili da li bi se podizanjem novog spomenika, (opet) otvarale „stare rane“ i kojoj političkoj ideologiji bi to služilo? Srbima je dosta bilo partizanštine i komunizma, Titoizma, Slobizma a još više im je dosta današnjeg Vučićetizma (jer svi napred pomenuti imaju i nečega dobrog što su bar pokušali da učine a Vučić nema, tvrde neki novinari u BG, ni 0,00% dobroga u sebi) Verovatno bi najmanje Beograđanima stalo do novih četnikovanja i eventualne podele mladih na ove ili one, koja bi išla uz spomenik! A baš tome, očigledno, teže današnji „jahači Srbije“. Možda zato i Šapićev pokušaj projekta „Spomenik Draži Mihailoviću“ u sred Beograda! Podele radi na njihove i tuđe. I to ćemo saznati uskoro.
P. Rakočević Štutgart/Beograd