Ne znam zaista ko je taj Fero Fenič, češki režiser na čiju je inicijativu Emiru Kusturici oduzeta nagrada „Kristijan“, češkog festivala „Febiofest“, dodeljena 2017. godine. Nisam gledao ni jedan njegov film, ne znam ni za jednu nagradu koju je dobio, ne znam čime je zadužio evropsku i svetsku kinematografiju. Iskreno, propust u mom obrazovanju. Jedino, možda sad postane poznat i možda ovaj njegov potez postane njegov najveći i najvažniji doprinos evropskom i svetskom filmu, evropskoj i svetskoj kulturi.
Feničevo obrazloženje o razlozima inicijative za oduzimanje nagrade Kusturici i mimo ovog otvara bezbroj pitanja. Zvaničan razlog koji navodi Fenič, (vidim jutros da se i na svom Fejsbuk profilu poslednjih dana bavi isključivo Kusturicom, na jednoj objavi ima 25, na drugoj 39 lajkova) jeste da je Kusturica prihvatio saradnju sa Centranim akademskim pozorištem ruske armije. Sam Kusturica, u prvoj izjavi nakon vesti iz Praga, objašnjava da nije postavljen ni za kakvog direktora Teatra ruske armije, već je poslednjih tri meseca pregovarao da na scenu tog pozorišta, kao reditelj postavi tri teatarske verzije svojih filmova, „Doma za vešanje“, filma „Život je čudo“ i, možda nekog ruskog filma. To što je, moguće je, u prevodu došlo do različitih tumačenja reči direktor, što na engleskom najčešće znači režiser, a u drugom smislu rukovodilac ili menadžer, sad gubi bilo kakav značaj.
S obzorom na to da Feničevo obrazloženje ne zadire u sferu umetničkog, onda bi, možda, ovu nagradu, posle oduzimanja Kusturici, trebalo vrednovati kao političko – ideološku a ne kao umetničku?
Fenič je dodao i da je i 2017. bio protiv toga da Kusturica dobije nagradu ovog festivala – „zbog sklonosti da se divi totalitarnim vođama i podržava ih“, te da „ne ispunjava etičke, moralne i demokratske vrednosti i kriterijume da bude nagrađen“.
Dakle, u ovom slučaju jasno je da je nagrada Kusturici, mada su neki beogradski mediji preveli da je odluka doneta zbog „podrške Kusturice Rusiji“, oduzeta prvenstveno zbog njegove namere da režira u Moskvi.
A to je, u ovom slučaju, kada masovna histerija Zapada polako doživljava kulminaciju, neoprostiv greh. Zar sada kada „čitav demokratski svet“ brani „vrednosti zapadnih demokratija, zapadnog načina života“ u Ukrajini.
Nema za sada objašnjenja, ali, sledeće pitanje je da li posle zabrane režiranja u Moskvi, Kusturici sledi zabrana da slobodno misli, da slobodno kaže, iznisi svoje stavove, da slobodno snima svoje filmove, u Rusiji, Kini, Francuskoj, Srbiji, na bilo kom drugom mestu na planeti? Sledstveno tome, da li je, možda, sledeći korak da se svima, koji ne podržavaju „zapadne vrednosti“, ma šta to značilo, i „zapadni način života“, „zapadnu demokratiju“, što pre stave trake oko desnog rukava, možda crvene, da ne budu žute, da bi se znalo, odmah, na prvi pogled, o kome se radi. I, da ne idemo dalje, zna se i šta je sledilo posle traka oko rukava…
Nismo li tome ovih dana sve bliže?
Ne radi se ovde o podršci Rusiji, dovoljno je Rusija velika da se brani sama i da sama rešava svoje probleme, ovih dana to pokazuje na najbolji način. Ovde se sve očiglednije radi o pravu na slobodu mišljenja, na slobodu govora, na slobodu postupanja pa i režiranja. O tome se ovde radi.
Svaka reč koja se ne uklapa u opštu histeriju, u opštu pomamu, u opšte orgije koje traju na društvenim mrežama, po portalima, sada više nije i ne može biti neutralna, ona je neprijateljska. Svako ko se ne slaže sa „zapadnim vrednostima“ i „zapadnim načinom života“ koji je, gle, tek sada ugrožen, je neprijateljska.
Hoće li uskoro biti angažovani i aktivirani streljački vodovi?
A što ja sve ovo danas pišem? Ne da bih branio Kusturicu. To sigurno. Mali sam ja i nejak, slab i u duhu i u veri, da branim bilo koga. Dovoljno je on veliki, kao i Rusija da sam brani sebe. O njemu govore njegovi filmovi i nagrade koje mu niko ne može oduzeti, koji su deo svetske i evropske kulture.
A o Feniču govore samo reči, objave na Fejsbuku. Ne znam kako se već nije setio da predloži da i Oliveru Stounu oduzmu nagrade, i on je na strani Rusije, istine, ne živi i ne priča baš u skladu sa „zapadnim vrednostima“ i „zapadnim načinom života“… Možda da se i Šolohovu oduzme Nobelova nagrada za književnost, on glorifikuje ruski način života, pa da se Dostojevskom oduzmu sva njegova dela…
Dakle, što sve ovo danas pišem? Možda zato što tek ovih dana, pod kanonadom od koje nema bežanja, od koje se ne može živ čovek skloniti nigde, koja će ga stići i u najdubljoj pećini, shvatam kako je nekim ljudima bilo u Nemačkoj 1938. godine!
Za kraj, nešto lično. Kada sam pre šest sedam godina, ničim izazvano, ostao bez posla, kada je moja porodica ostala bez jedinog izvora prihoda, kada je beda zakucala na naša vrata, istog dana, uveče, bilo je deset sati, zazvonio je telefon. Na vezi je bio Kusturica. Rečenica koju mi je tada rekao ostaće u meni dok sam živ – „Šaponja, znam šta ti se desilo. Tek da znaš, dok sam ja živ ti i tvoja deca neće biti gladni“.
Tek Kusturica i Bog i niko drugi, znaju koliko je ovaj Kusturica koga danas stavljaju na stub srama, kupio lekova, obezbedio lekarskih tretmana, nahranio i napojio, zaposlio ljudi, pomogao i nejakom i ubogom… Samo što se time nikad nije hvalio, nije vodio novinare sa sobom da ga slikaju kako pomaže ljudima.
Zato me danas posebno bole reči Feniča o moralnoj, etičkoj crti ličnosti Emira Kusturici.
Šta vi gospodine Feniču znate o etici i moralu? O duši, na kraju krajeva? Znate, imamo i mi ovde svoj način života, svoje vrednost.. Pa makar nam i Rusija bila draga. Pa makar nam i ova naša istina, takva kakva je, bila draga. Ostalo je i kod nas još nešto morala i etike, pa makar živeli i u Srbiji.
No, Gospod Bog svakome da po zasluzi, i svakome dodeli teret koji može nositi. Ni manje ni više. Tako je i sa Feničem. Njegovu slobodu da kaže ono što misli nikako ne dovodim u pitanje. Ali sve drugo – da.
A što se Kusturice i nas drugih tiče, dolazi vreme posta, a post sa sobom uvek nosi velika i teška iskušenja. Tako je to otkad je sveta i veka.
Treba izdržati. Proći će i njihovo. U Boga se uzdam, nemam u koga drugog.
autor:Zoran Šaponjić
