O izabranima

Možda me pamćenje vara, ali čini mi se da ni Tadića i Koštunicu, ni Tomislava Nikolića i Sloba, pa čak ni Tita ne oslovljavaše drugačije nego predsednik (Srbije). Jedino je Aleksandar Vučić, obratite pažnju, IZABRANI predsednik, kao da stalnim naglašavanjem ovog epiteta uverava sebe i nas da je na delu zaista bila volja naroda. Tako se, između ostalog, dva dana pre onog majskog ustoličenja, iznova nacrtao na (sada nezvaničnom javnom servisu) „Pinku“, u specijalnoj emisiji, sa neizbežnim Milomirom Marićem, tek da podseti taj isti narod na sebe i ogromnu privilegiju koju uživamo imajući ga na čelu države. Jer, ne zaboravite, izabrani je uglavnom mitska figura, pravi “The Chosen One”, Mesija, Obećani heroj koji će rasterati tamu i pobediti zlo. Njegov dolazak najavljuju pesme bardova, proročanstva gatara, raspored ptica u letu i ostali tradicionalni tragovi, a stupanje na vlast spektakularno je i prepričava se generacijama. Tako i ovom prilikom.

I bi INAUGURACIJA! Sa sve direktnim prenosom na Radio Televiziji Srbije, nesumnjivo „po prvi put u novijoj istoriji“. Teško je pobeći od naprednog likovanja, što prljavija pobeda – to agresivnijeg i glasnijeg. Ukoliko ste se drznuli da posumnjate u boljitak i slavodobitni put kojim nam domovina hodi, Vođa će se potruditi da vas razuveri – milom ili silom. Pod potonjom, podrazumevam maratonske govore sa televizijskih i radio-prijemnika (vežbalo se na famoznom ekspozeu!), svojevrsno ispiranje mozga prosečnog gledatelja, u nastojanju da mu se dokaže kako ga oči, umor, depresija i prazan novčanik varaju. U te svrhe, nakon „Beograda na vodi“, darovaše nam pevajuće-sijajuću fontanu na Slaviji, kao najavu vrhunske svečanosti u slavu i potvrdu grandioznosti Ave-a Izabranog, inauguracije. Takoreći reprizno.

Jer nije Izabrani naivan, daleko od toga. Vrlo promišljeno birajući trenutak da povuče određeni potez, nastavlja sa zamajavanjem i pridobijanjem gladno-gnevnih podanika na sitne poene. Smena Gašića potrajala je taman dovoljno da se sve zaboravi i omogući njegov povratak, nikad jačeg i uticajnijeg. Ne sumnjajte kako će Siniša Mali, bude li uopšte i odlazio sa funkcije gradonačelnika, biti iste sreće. Zatim, nakon što je dugo „kao zmija noge“ skrivao svoj privatni život, Izabrani je najpre uoči glasanja odobrio da se kći Milica pojavi u medijima, čak mu i pravi društvo do glasačke kutije. Onda se, takođe uoči inauguracije, na „Tviteru“ pohvalio kako je dobio sina, a par nedelja kasnije, javnosti i predstavio lepu suprugu Tamaru. Rame uz rame sa njim, dočekujući i pozdravljajući zvanice, nova prva dama je praktično iz porodiljske postelje „uskočila“ u novu, pažljivo diktiranu ulogu. Čak je i haljina, čuli su se pojedini zli glasovi, bila neobično nalik na Melanijinu. A ceremonijom je prodefilovalo, kažu, „najviše međunarodnih zvaničnika u novijoj srpskoj istoriji“, uključujući i domaću elitu iz svih oblasti prosperitetnog nam društva. Tako su, na poklonjenju Aleksandru Velikom – Izabraniku Botova, uslikani Neda Ukraden, Vesna Dedić, Sanja Marinković, Haris i Melina Džinović…složićete se, sam krem srpske kulture, umetnosti i zabave. Oni drugi, strani plaćenici i, sumnja se, poštovaoci kojekakvih jankovićevskih prograđanskih inicijativa, sigurno su se iza zatvorenih vrata durili i bojkotovali. Srećom, „šačica nezadovoljnika“ nije uspela da pomrači sjaj veličanstvene ceremonije, na kojoj je Toma predao štafetu svom ideološkom sinu, da nas hrabro povede u bolje prekosutra.

Nisu, doduše, baš svi osmesi bili srdačni kao Kolindin i doktor-Nešin. Sasvim sigurno je među tim „kiselim grožđem“ prednjačio Palma, a nije daleko bio ni Ivica Dačić, sve zbog nove premijerke. Izbor Ane Brnabić, istina, još uvek nije ozvaničen, ali kada je sam The Chosen One dao odobrenje, ostalo su puke formalnosti. Ovo saopštenje je prethodnih dana podiglo oblak prašine u domaćoj javnosti, ne (isključivo) zato što je u pitanju žena, niti što je homoseksualno orijentisana. Nego, želim da verujem, prvenstveno zbog novog u nizu primera providnog povlačenja poteza, kojima onaj čijim marionetama žele da nas naprave, sam igra po notama diktiranim iz belosvetskih krugova. Zašto bi, inače, bilo bitno seksualno opredeljenje Ane Brnabić? Zašto se, na prvom mestu, ističe da je ona lezbejka, a ne političar, buduća premijerka, žena stručna u nečemu i zadužena za nešto? Ne, glavno je da Evropa pozdravlja prvu gej-funkcionerku u regionu i ako to nije lobiranje i manipulacija, zaista ne znam šta jeste…

Neke mogućnosti izbora, ipak, postoje

Ako je već nad političkim nemoguće uspostaviti kontrolu i uvesti poštovanje pravila “fer-igre”, određeni izbori su nam, ipak, dostupni. Druga je stvar što ih, kada zatreba, uopšte ne činimo i ne koristimo šanse, iako ćemo se koliko već sutra licemerno jadati zbog njihovog „odsustva“. To znači da vas niko ne primorava na čitanje tabloida, gledanje rialiti-emisija, još manje da „visite“ na društvenim mrežama i verujete svim veštačkim projekcijama svakodnevnice, koje ove nude. Istina je da ćete sve teže naći posao bez partijske knjižice ili poznanstva koje preporučuje, ali to ne znači da se ne možete i ne MORATE odupreti ovakvim, nepisanim i nemim, ali svima jasnim uslovljavanjima. Svesni prisustva i uticaja svih društvenih anomalija, podsmehnite im se i neka to bude kraj kontakta sa svim istinskitoksičnim stvarima. Nažalost, još uvek radije „puštamo mozak na ispašu“ i time, figurativno koliko bukvalno, potvrđujemo da smo, svojevoljno, ostali najobičnije ovce. Po vrućini, najbolje za šišanje.

RTS nam je tako za letnju sezonu pripremio, kao zamenu kvizovima, dokumentarnim i debatnim emisijama, pogodite šta?!? Nove reprize (kakav pleonazam!) serija „Selo gori, a baba se češlja“ i „Stižu dolari“, uz vanredna uključenja u sveže predsedničke objave i skupštinske maratone. Za to, ako niste čuli, svi plaćamo pretplatu, iako pouzdano znam da mnogi nikada ne gledaju televiziju, barem ne domaći program. I kada nam, bukvalno, PRED NOGE donesu kulturu – gde smo?

U Čačku je tokom juna priređeno nekoliko zaista interesantnih programa, koji su i pored BESPLATNOG ULAZA privukli sramotno malo posetilaca. Reč je o koncertu beogradskog pijaniste Nebojše Maksimovića, zatim gostovanju Dramskog teatra na Vasiljevskom iz Sankt Peterburga – sve to na velikoj sceni Doma kulture; naposletku, možemo tu uvrstiti i trodnevni festival „Priča“, sa gostovanjem zvučnih, mada već pomalo „izlizanih“ imena sa domaće pop-rock scene. U sva tri slučaja, čak i kada je reč o koncertima popularnih izvođača kao što su „Neverne bebe“ i „Van Gogh“, svi zagovornici oporavka kulture i bundžije zbog njenog (realnog) zanemarivanja,nikom ponikoše. Posebno mi je žao zbog prva dva gostovanja, jer je Nebojša Maksimović na klaviru ono što je Nemanja Radulović za violinu (kako imidžom, tako i virtuoznošću – docent na prestoničkom Fakultetu muzičkih umetnosti, klavijaturista hard-rock benda „Witch 1“, višestruko nagrađivan, impresivne biografije), dok su gosti iz Rusije dve večeri uzastopce igrali Gogoljevu komediju „Žendiba“, jednako predano kao što je Nebojša svirao kompozicije Rahmanjinova, Šopena, Skarlatija, Ravela…

Sledeći put teško da će bilo ko od „kulturnih apstinenata“ imati pravo žalbe – odavno su ispucani svi bodovi. Kultura, samim tim i potreba za njom, pre svega je individualna stvar. Polazi iz kućnog vaspitanja, neguje se i razvija, ne stiče naprasno. Ni kultura ni nekultura ne mogu biti silom nametnute, ali, ukoliko postoji društvena atmosfera sistematskog, postepenog trovanja, kao kod nas, tu već stvari postaju malo složenije. Možda zaista imamo vlast kakvu zaslužujemo – podsetiću, „prvu u novijoj srpskoj istoriji“ kojoj kultura predstavlja zadnju rupu na svirali, nepostojeću stavku u obraćanjima javnosti, apsolutno istisnitu i zanemarenu, čak štetnu. Kultura se često poistovećuje sa nivoom obrazovanja, a svi znamo da diploma ne samo što ne garantuje da je neko kultivisan, nego ih sada skoro pa poklanjaju ni za šta. Sve je relativizovano. Dakle, jedino preostaje raditi na sebi, napredovati, a ako utičemo na druge svojim primerom, još bolje. Sve je na nama, da pokupimo mrvice koje entuzijasti uspevaju da proture, želimo li da pobedimo mrak koji preti. Pa, valjda smo nešto naučili iz iskustva devedesetih?

Isidora Đolović

www.ozonpress.net