Primećujem, na društvenim mrežama, da opada raspoloženje za izlazak na izbore. Isti oni ljudi, koji su prošle godine, frktali na mene zato što sam govorio da su izbori besmisleni, a da je biračko pravo najjeftinije pravo koje čovek može da ima, danas i sami zagovaraju neizlaženje na izbore, bez obzira da li će oni biti samo predsednički, ili i parlamentarni.
Istovremeno, posebno među mladim ljudima, sazreva svest da ovo što se dešava nisu privremene teškoće u koje je demokratija zapala, nego da je ona, kao oblik vladavine, zapala u terminalnu fazu, iz koje joj povratka nema. Starija generacija to još ne vidi, još veruje da će mrtav konj opet trčati na hipodromu.
Naravno, ne radi se ovde o nekom organizovanom bojkotu, jer bi takav bojkot podrazumevo političku organizaciju koja na njega poziva, a sve naše političke organizacije su šibicarske i šićardžijske, samo gledaju kako da se, preko izbora, na neki budžet prikopčaju, tako da na bojkot neće zvati ni jedna. Najveći problem svih stranaka u Srbiji, izuzev SNS-a, jeste što se ni jedna ne bori za vlast, već samo za participaciju, a takav pristup određuje i metode delovanja. Pošto se, dakle, ne bore za vlast, ostaje cenzus, kao utešna nagrada za one koji znaju da žele da žive od politike, ali nisu sposobni da se izbore za pravo da je vode.
Smrt demokratije, od antičkog doba do danas, uvek počinje Ciceronovim rečima da pristojan svet više ne izlazi na izbore. Kod nas, za dve-tri godine, na izbore neće izlaziti niko ko nije odgledao bar pet sezona „Male neveste“ i po dve sezone „Parova“ i „Farme“. Društveni talog će biti jedini sloj koji još glasa. Naravno, režim će, bar dok ga vodi Vučić, izlaznost uvek prikazivati iznad 50%, jer izlaznost od, recimo, 40%, izgleda kao vruća šamarčina i za vlast, i za opoziciju.
Najveća posledica svake kasne demokratije jeste nestanak političkih partija, odnosno povratak jednostranačju. Postoji još samo građanska partija, odnosno partija kapitala. Čak i partije koje su, makar na rečima, nacionalističke, jesu građanske i to do karikature, a po duhu i vođstvu su još i malograđanske. Antikapitalističke partije ne postoje, jer su sve u službi novca i kapitala.
U parlament, ili na položaj se dolazi nagodbama, dok su izbori tu samo da zamažu oči. Ko bolje pamti, setiće se čestitke koju je Toma Nikolić dobio 2012-te, tri sata pred zatvaranje birališta. Isto tako, na poslednjim izborima je morao da interveniše i američki ambasador, da bi se jedna koalicija ugurala u skupštinu. Dakle, izbori su samo predstava, odnosno samo način da se politička moć preraspodeli, a da to izgleda zakonito.
Postoji, prema tome, samo jedna partija u ovom modernom jednopartizmu: partija kapitala i političkih gramzivaca. To je očigledno već na vizuelnom planu: kako se ko dočepa makar i mrvice vlasti, počinje i po odevanju, i po stilu uopšte, da liči na one koje, kobajagim, grdi. Na kraju, dolazi do konvergencije ideologija po fazama: prvo se odbija ideja, recimo, o ulasku u EU, da bi se, u sledećoj fazi, priča relativizovala (na primer: ideja o ulasku u EU nije dobra, ali treba težiti evropskim vrednostima), da bi se, na kraju, došlo do zaključka da evropski put nema alternativu. Dokaz za ovo je to što u Vučićevom čoporu, danas, ima više viših evroskeptika, nego evrooptimista, uključujući i njega samog. Odgovor na pitanje: zašto među stanovništvom ima oko 40% evroskeptika, a u skupštini oko 7-8% leži ne u nedostacima izbornog sistema, već u prevrtljivosti partija. Vi glasate, recimo, za Dveri, jer ste siti Čede, Borisa, Pajtića i ostalih jahača tranzicione Apokalipse, a onda ih, pošto su zdipili vaš glas, vidite na bini sa Čedom, Borisom i Pajtićem, kako se ljube u bela lica, a za junačko zdravlje se pitaju sa ambasadorom Skotom. Vi, dakle, date glas za jednu politiku, a dobijete drugu. To nema veze sa izbornim sistemom, nego sa ljudskim materijalom koji se šunja po politici.
Mnogo puta rekoh, ali da kažem još jednom: vreme demokratije je za nama i u tome se ne treba varati. Proces nekroze demokratije je nepovratan, ali će, za još nekoliko decenija, pojmovnik demokratije vladati ne samo umovima profesora, intelektualaca i knjiških moljaca uopšte, već i umovima uličnih politikanata. Za ove druge nije čudo, ali obrazovani ljudi, bar oni koji su prošli kroz tzv. humanističke nauke, vrlo dobro znaju da je proces entropije demokratije opisan pre dva i po milenijuma, a da su nadmoćni umovi naše epohe propast njenu opisali još početkom 20-og veka. Neverovatno je koliko čovek ne može da odvoji objektivna kretanja i činjenice od svojih ubeđenja i htenja, čak i kada je. lično, veoma uman i obrazovan. Posmatrati danas svet kroz prizmu demokratskih pojmova, poput parlamentarizma, prava čoveka i građanina, ili izbornih prava, sasvim je besmisleno, jer je očigledno da su svi pojmovi izgubili sadržaj i da se nalaze, kad se na praksu svedu, pod diktaturom novca. Rekapitalizacija Srbije (a i drugih zemalja Istočne Evrope, nije počela privatizacijom fabrika, već okupacijom političkog sistema od strane novca. To je bila pretpostavka za tranziciju. Šema „demokratizacije“ izgleda ovako: kupi se nekoliko partija i medija, organizuje se neka narandžasta revolucija i dovede se grupa kvislinga na vlast. Politički sistem pada u ruke stranaca i domaćih izdajnika i tek tada raprodaja postaje moguća. Ko vlada političkim sistemom, vlada i ekonomijom, a ne obrnuto, kako misle doktrinari. I, umesto da uvide da je proces okupacije i pljačke Srbije nužan, odnosno da je posledica opadajuće demokratije u svetskim razmerama, srpski intelektualci hoće da poprave demokratiju, a to uglavnom čine tako što Americi prognoziraju skoru propast, Rusiji vozdizanje, a demokratiji voskrs. Nema od ta posla ništa. To su samo lične želje, projektovane na politička zbivanja koja, pak, lične želje ne uzimaju u obzir.
Mi smo čak i u pogledu Aleksandra Vučića pobrkali uzrok i posledicu: nije Vučić izazvao kvarenje političkog sistema, već je kvarenje poltičkog sistema dovelo do pojave ljudi kao što je Vučić. U neka bolja vremena, i to ne mnogo bolja, domet ljudi kao što je Vučić je bio veoma ograničen. Osim toga, Evropa je puna raznih vučića, što pokazuje da je u pitanju proces, a ne slučajna pojava. Široka javnost procese ni ne uočava, a manjina, ona obrazovanija, uočava, ali ih tumači potpuno pogrešno, što zbog, kao što rekoh, ličnih nastrojenja, što zbog toga što je vlastodržac plaća da širi zabunu.
Naivno bi bilo misliti da je politički sistem odgajio sve same šampione patriotizma, samo je, je li, Vučić, sa grupom inkompetenata i ignoranata, uspeo da se domogne vlasti. Politički sistem je odgajio, i to će se tek videti, iste tipove kao što je Vučić, samo što su manje kompetentni. Kvarenje političkog sistema će dovesti do pojave političara, posle Vučića, prema kojima će ovaj izgledati kao vanbračno dete Gandija i Majke Tereze. Iako Vučić bukvalno razvaljuje Srbiju, bojim se da će, posle njega, na vlast doći neko ko će to raditi mnogo uspešnije. Ideja da će se, posle Vučića, demokratija popraviti, pa će na vlast doći srpski De Gol, ili tako neko, je do te mere naivna, da se samo sanjalice mogu zanosti njome. Naprotiv: sistem će se kvariti i obezbeđivaće da na vlast dolaze crnji i gori od Vučića, a nekoliko takvih već zapažam na političkoj sceni. S druge strane, ne primećuje se niko ko iole vredi, ili ima talenta za politiku.
Kao i svaki politički sistem, demokratija ima rok trajanja. Otprilike, 200 godina, od toga se polovinu vremena uzdiže, polovinu opada. Mi danas živimo u vreme njenog punog opadanja, u kome novac, skupa sa političkim sistemom, bije svoje poslednje i najveće bitke. U jednoj stvari se ne treba varati: moć novca, koja pokreće demokratiju, neće se slomiti novim i boljim ideologijama, niti dolaskom poštenjačina na vlast (takvi otpadaju već na nivou mesnih odbora političkih partija), a još manje će tu moć slomiti „misleći ljudi“, „intelektualna promišljanja“, ili divlja horda lumpengrađana, koju mi još uvek, po navici, zovemo javnošću. Silu, u istoriji, može da obori samo druga sila, a ne princip. Ta druga sila su ljudi cezarskog kova, koji u sebi nose drevnu volju za moć, stariju od novca i apstraktne jednakosti i pravičnosti. Pre Cezara, u Rimu su svi drhtali od Krasa i ostalih bogataša, posle Rubikona, svi bogataši su drhtali od njega. Već u vreme Avgusta, glave bogataša su u džakovima donosile na Forum, a njihova imovina je bila konfiskovana, kad god bi državna kasa upala u krizu.
Problemi novog, savremenog cezarizma, od koga nas ne deli mnogo decenija, su isti kao problemi onog rimskog: on ne donosi nikakvu trajnu organizaciju društva, već samo golu silu, koja se primenjuje često i neumereno. Plebs je, u Cezarovo vreme, a naročito u doba Avgusta, dovršio svoj preobražaj u populus, što je, otprilike, razlika između kmeta i otroka u srednjevekovnoj Srbiji, ili između radničke klase u socijalizmu i lumpenrpleterijata, odnosno kao između građanstva i mase, četvrtog staleža. Pošto populus, a u slučaju naših unuka, četvrti stalež, masa, ili rulja, ako vam je tako draže, ne nosi u sebi više nikakvu simboliku, pa čak ni protivsimboliku, ona se može umiriti samo na dva načina: batinom i hranom. U Rimu je, od vremena Avgusta, svaki stanovnik grada imao svoju dnevnu porciju brašna i to samo zato što je građanin Rima. S druge strane, ako bi masa krenula da se buni, više nije bilo para, ili poučnih govora na Forumu, kojom bi je političari smirivali, već je pretorijanska garda puštana da rulju kolje po ulicama do te mere da je, kako Svetonije piše, krv bukvalno tekla ulicama. Ko malo mozga ima i ume da poveže zbivanja, primetiće da se i u Evropi, i u Srbiji, obrazuje četvrti stalež, rulja, koji je osetljiv još samo na nagradu i kaznu. Lično, sve češće, i u životu, a naročito na mrežama, srećem taj tip ljudi, tip gluv na svaki argument, koji još ima samo emocije i stavove. Oni vole i mrze, žele i pate kad nešto nemaju, ne teže stvaranju potomstva, savršeno su beskorisni, ali vrlo lepo reaguju na nagradu i kaznu. NJihov glas košta 20e, ili karton ulja, a na dva šamara bi prodali sva svoja načela.
Ako imate dilemu oko ovoga što pišem, pomislite na ovo: iako Hitler nije bio Cezar, već samo replika Napoleona, pre samo 75 godina, imao je ko da mu se suprotstavi. Danas bi se Vermaht, onaj Vermaht, prošetao kroz obezljuđenu Evropu. Rulja više ne brani ništa, ona čak nema ni zamisao o zajednici, otadžbini, pa ni o porodici. Potrebna je samo jedna ozbiljna ekonmska kriza, jedan mesec gladovanja, da se sve raspadne. Dogovor, nepisani, ali veoma jasni, između rulje i političke elite je ovakav: dobijaćete minimum egzistencijalnih potreba, ako budete mirni. Ako trampite slobodu i budućnost potomaka za parče hleba, nećemo vas udaviti odmah, nego postepeno. Taj dogovor, taj novi društveni ugovor, ima svoj prirodni kraj u tome što političari, na kraju, toliko kradu, da za populus ne ostaje ni hleb. Priivlegija velikih, poput Amerike, ili Britanije je da, kad god zagusti, odu pa opljačkaju nekog i stabilzuju unutrašnju situaciju, ili odštampaju nešto para, pa daju populusu. Male zemlje, poput Srbije, nemaju te mogućnosti. One su meta pljačke, a ne pljačkaši i one su žrtve tuđe monetarne politike, a ne kreatori svoje. Upravo zato, populus u Srbiji propada brže, nego na Zapadu. Naša politička elita, za razliku od američke ili engleske, nema koga da opljačka, sem svoje stanovništvo, a pljačka je, morate priznati, veoma oštra. Ipak, populus još nije ljut: malo hleba i tanak premaz rđave paštete, uz dosta „Farme“ i „Parova“, drži ga mirnim. Nije na bolje ni naučio, niti ima neke velike zahteve od života.
Često se čuju naivni zahtevi da narod uzme stvar u svoje ruke, pobije bandu i… E, iza toga „i“ se ne nalazi ništa. Moramo da se suočimo sa činjenicom, koju uporno odbijamo, da narod, u smislu onoga što su Srbi bili pre sto godina, više ne postoji. Raslojio se na rulju, na lažne patriote i lažne evrofundamentaliste. Onaj ostatak, koji nije pristao uz neke od ovih hohštaplera, više ne predstavlja političku količinu. Očigledno je, ko hoće da vidi, da je dogovor rulje i foliranata, ako je i moguć, moguć samo na štetu nacionalnih interesa, te da samo talentovani pojedinac može da ovlada situacijom i to trošeći rulju za svoje ciljeve (ona i jeste tu da bude trošena) i zauzdavajući lažne patriote i lažne evrofundamentaliste.
Srbija, ako ne bude imala na vreme svog Cezara, imaće tuđeg. Obe mogućnosti su na ponudi. Do sada smo, u istoriji, imali sreću da teška vremena izrode Karađorđa, Mišića, ili Đurđa Brankovića, ali i nesreću da se, među nama, uvek nađu i lopovi i secikese koji ovladavaju situacijom posle pobeda. Opasno je, za jednu naciju, da se oslanja na pojavu talentovanih pojedinaca i daleko je sigurnije i bolje da odgaja političku elitu. Neka je ona i prosečna, ali obezbeđuje mirniji hod kroz istoriju i isključuje pojavu raznih Vučuća, Tadića i ostalih apolitičnih tipova. To što neko živi od politike, ne čini ga političnim, jer se politika mora voditi, a ne sprovoditi tuđa.
U sledećem nastavku ću povezati priču o izborima i stvaranju političke elite, što je zadatak, vrlo ozbiljan zadatak za budućnost. Taj zadatak nije nemoguć, čak je izvestan, ukoliko postoji razumevanje jednog dela onog ostatka među Srbima, koji nije postao hijena, ili rulja.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Надам се да се Милан Миленковић аутор овог текста опоравља.
Тачно је да народ није онакав какав је био пре 100година, али народ није данас као пре 100 година, јер данас народ има телевизију која му сервира да је блуд, развра, насиље, издаја, понижење, сасвим нормална ствар. Народ пре 100 година учио је од својих родитеља шта је част, шта је поштење, да се мора поштовати своја вера и божије заповести. Е данас друже Миленковић од доласка комуниста, којих толико хвалиш, народ је одвојен од Бога и вере, а народ о чашћу и поштењу сазнаје од старлета из ријалити емисија а онда се чудиш, зашто у народу нема ни части ни поштења, ни воље за борбе. чудиш се зашто народ гласа фукаре без и једног дана радног стажа.
Србин ће знати шта је част и поштење онда, када се буде престао хвалити комунизам, народ вратио вери и Богу, када уместо ријалити програма на телевизији биле емисије о православној вери и вековној традицији србског народа.
Народ је зомбиран гледајући ријалити програме, турске и шпанске серије, па и дневник који није бољи ништа од турских серија, јер се сваки дан исто сервира и таквом народу белосветски владари потуре своју слугу као кукавица јаје, а народ лако прихвати то јаје као своје. Србија је окупирана и њон владају бриселске слуге. Нико у последњих 70 година није могао доћи на власт а да није био слуга запада и хазара.
решење је да се народ врати вери ио Богу и да се разоткрије ко и како влада Србијом и које су њихове слуге, па се онда можемо надати ослобађању Србије.
Свако има право на дефетизам, али ауторови „аргументи“ су врло неубедљиви, а закључци јадни. Главни проблем је, по њему, што се „народ изродио“ у гомилу лопова и увлакача, и кад се на то дода „крварење политичког система“ – ма шта то требало да значи – све је „објашњено“. Можда ако пођемо мало дубље од фраза и пљуцкања на „руљу“ – с висине, наравно – и назовемо ствари њиховим именом, на пример, да нема никаквог „крварења“, него је западни новац и моћ оно што у Србији извлачи муљ на површину и уништава је изнутра, можда онда имамо шансе да у ствари нешто урадимо. Уместо да пљуцкамо и булазнимо о „стварању политичке елите“ – ма шта то требало да значи…
Bez želje da branim stavove autora teksta, moram da Vas pitam – ne razumem, zašto ste tekst doživeli kao defetizam? Meni, ni intelektualne ni karakterne osobine ne dozvoljavaju način sagledavanja „srpskog problema“ kako ga je preredstavio autor, ali sam ga doživela kao prikaz objektivnog stanja. Da bi se napravio plan akcije koja ima za cilja promenu neželjene situacije, potrebno je prethodno, uraditi realno utvrđivanje činjenica. Težina života koji vodimo i crna predskazanja budućnosti, ne dovoljavaju nam zavaravanje. Ne mogu stranci da nam budu krivi za sve naše propuste i promašaje! Kao što bolest brže i jače napada organizam kome je oslabljen imunitet, tako i strani uplivi jače uništavaju narode bez izgrađenog životnog i političkog stava i nacionalnog ponosa. Zar ne mislite da se ovako nešto ne bi moglo dogoditi Nemcima? Zar ne mislite da je Srbima lako manipulisati zato što ne umeju da razmišljju svojom glavom, ne čine prave izbore, povlače se pred aktivnostima koje traži promena i sa parčetom hleba i cigaretom, eventualno pivom, zadovoljno posmatraju javne kuće od rijalitija, ne razmišljajući šta će sutra biti? Zar ne mislite da politika izdaje i nacionalnog uništenja, koju vodi Vučić, može da prođe kod naroda koji ume da razmišlja, koji sebe ceni, koji planira budućnost? Moramo biti objektivni, ako želimo promeniti naše živote. Od nemaštine, besmisla i nedostatk uzajamnog poštovanja i ljubavi, postali smo agresivni. Tu agresivnost usmeravamo na najrođenije, na najslabije a ne na izvor tuge i zla. Ako se nastavi stanje u kome smo, uskoro ćemo da ubijamo jedni druge. Ne mogu da prihvatim stav da mi je za propast kroz koju,polako ali sigurno, prolazimao taj „Zapad“ više kriv od Jovanovića, Tadića, Nikolića,Vučića ili Šešelja i nas samih. Kako obajašnjavate činjenicu da ne umemo da se pokrenemo? Kako objašnjavate činjenicu da je nama lako manipulisati? Samo su Srbi rešenje svojih problema! A teško da će se pokrenuti onaj ko smrt čeka živeći kroz „Parove“ ili „Farmu“.
U pravu ste! To je možda jedini pravi odgovor Milanu Milenkoviću, koji je počeo da zastranjuje. Drugi deo teksta je nebulozan u poređenju s ovim prvim. Naši temeljni, osnovni, suštinski problemi, iz kojih se izvode svi ostali jesu SIROMAŠTVO I PRIMITIVIZAM. Naši problemi nisu (pre svega) politički, pa se zato političkim sredstvima ne mogu ni rešavati. Politika ne može da reši nijedan naš problem, ali može da stvori nove, osim što neprestano generiše i produbljuje stare. Naši osnovni problemi mogu se rešavati strpljivim naporom, decenijama. Tu je Milenković ubedljiv (u drugom delu teksta) kada kaže da mi nismo stvoreni za takve, strpljive napore. Mnogi tvrde da je greška tog inače sjajnog autora i blistavog uma njegov nedosledan stav prema patriotizmu, ma kako to u prvi mah neobično zvučalo. On osciluje između želje da Srbima bude bolje i neskrivene odvratnosti prema rulji. To je sasvim razumljivo i ne može da mu se zameri. Mnogo pozdrava, poštovana, sa zadovoljstvom čitam Vaše komentare.
Питање ко је више крив је беспредметно. Ми нисмо на суду, прво треба неке ствари да одрадимо да би до њега дошли. А да би за то имали шансу битно је поћи од тога ко је тај који који доводи на власт и подржава оне који раде за његове, а против интереса Србије. Конкретне механизме сви знамо. Сваљивање главне кривице на народ, уз обавезно пљување на њега са висине, је чисто Вучићевска категорија, и само њему (и таквима) иде у прилог. Народ је такав какав јесте, какав је мање-више увек био. У овом тренутку, обезглављен, збуњен, дезинформисан, деморалисан, али сигурно не толико глуп да, у великом броју, не схвата шта се ради. Проблем је којим путем кренути, и за ким, после 5. октобра, после гласања за „родољубиву“ напредњачку опцију? Шта да ради народ који види да је предмет обмане, чак и кад мења ствари „по својој вољи“? Србија је у сличној ситуацији у којој је била Русија деведесетих, само горој, јер је Јељцин, за разлику од Вучића, бар у неком најосновнијем смислу још увек желео добро Русији. Део тога је било да су родољубиви војни и обавештајни кругови били довољно сачувани да га замене Путином. Код нас је ово здраво родољубиво језгро у потпуности одстрањено из професионалног и политичког живота, и марионете западног узурпатора буквално држе све конце у рукама.
Да ли је боље организовано гласати, или не гласати, ово прво је сигурно боље, али кључна реч је „организовано“. једини начин који ја видим да се то постигне у овим условима је осмишљена дугорочна кампања у социјалним медијима, јер су главни медији у рукама режима.
Зашто је дефетизам, зато што цео народ проглашава руљом, губитником и кривцем, због ситуације у којој се нашао после вишедеценијске активне разбијачке кампање против њега. Ако је заиста руља, неће му помоћи никаква „политичка елита“…
Činjenica je da istina boli. Tako je i meni bilo teško dok sam čitala ovaj tekst. Ne prihvatam samo tvrdnju da će posle Vučića doći neko gori. To je rezon dobrog dela Vučićevih glasača. Nisam baš za gradacije u ovom slučaju ( zlo, gore, najgore i SNS kao četvrta gradacija) ali mislim da nema većeg zla od Vučića i, za mene je nesumnjiva činjenica,da posle Vučića neće ostati ništa. Moja razmišljanja nisu ovako dugoka kao gospodina Milenkovića jer, verovatno, nisam ni sposobna da na taj način posmatram stvari. Čini se, kad je nacionalni interes i odnos prema narodu u pitanju, da spadam u (utopiste) optimiste. Neretko su mi, tokom prijateljskih diskusija, govorili da precenjujem Srbe. Bila sam ubeđena da je narod upao u neku vrstu „egzistencijalnog vakuma“ (kroz život bez sadržaja i smisla) i da je potrebno da se „probudi“ i pokrene kroz uspostavljanje pravih vrednosti i ličnog dostojanstva , što bi rezultiralo konkretnijim životnim zahtevima u smislu višeg standarda, moralnijeg političkog uređenja i boljeg nacionalnog statusa. Hvala na otrežnjenju. Čekam nastavak.