O izdajnicima bez fusnota

Naš sagovornik, profesor dr Aleksandar Lipkovski, rođen je 1955. godine u Carigradu. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Moskvi, Pragu i Beogradu. Studije matematike započeo na Moskovskom državnom univerzitetu (1971/72) a završio na PMF u Beogradu 1975, gde je magistrirao 1978 i doktorirao 1985. Redovni profesor Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 2003. Objavio preko 40 naučnih i stručnih radova, članaka, knjiga. Rukovodio izradom preko 25 specijalističkih i magistarskih radova i doktorskih disertacija.

Dekan (2002–2004) Matematičkog fakulteta u Beogradu, prorektor za nastavu Univerziteta u Beogradu (2004–2006). Član Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije (2005–2009) i pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje (2007–2008). Predsednik Društva matematičara Srbije od 2012 do 2016. Od decembra 2015 predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije. Ministar prosvete Mladen Šarčević najavio je njegovu smenu.

OD GAŠE REVOLUCIONARA DO DANAS

Uvaženi profesore, već skoro dve decenije nalazite se u borbi za očuvanje našeg školstva. Šta se dešavalo dok ste bili na liniji fronta?

Pre više od šesnaest godina, prvi ministar prosvete posle DOS-ovog puča, pokojni prof. dr Gaša Knežević započeo je reformu obrazovnog sistema koju su matematičari nazvali PEPSI reforma, po profesijama čija je reč bila glavna: pedagozi i psiholozi. Svakako, upotreba ovog termina nema nameru da omalovaži same te profesije od ogromnog značaja u sistemu obrazovanja. Reformu su, naravno, tražile i podržavale okupacione vlasti: Evropska unija, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za obnovu i razvoj. Karakteristično je da je jedan od prvih zahteva Evropske unije posle petooktobarskog puča bilo „preumljenje“: već šestog oktobra 2000. godine pozdravili su „promene“ i tražili izmenu nastavnih programa istorije. U izvođenju reformi ministru je pomagala psiholog doc. dr Tinde Kovač Cerović. Reforma osnovnih i srednjih škola je krenula pompezno najavljenim „Razgovorima o reformi“ ali se susrela sa velikim i organizovanim otporom prosvetne i stručne javnosti. Ministar Gaša je čak pobunjene školske nastavnike častio pogrdnim rečima: „ono od čega se pita ne pravi“. Iza ovih reformskih zahvata, pored Svetske banke i Evropske unije stajao je i veliki finansijer prosvetnih reformi na Balkanu: Džordž Soros i njegov novac, projekti, timovi i NVO.

NACIONALNI PROSVETNI SAVET

Za sve to vreme, mnogima koji su lovili u mutnom smetao je Nacionalni prosvetni savet. Zašto?

U stvari, Kneževićeve reforme nisu prvi pokušaj trivijalizacije srpskog obrazovanja. Nekoliko godina pre njega je prof. dr Mirjana Marković, šefica JUL-a, koristeći svoj partijski uticaj smanjivala broj časova matematike u školi i ukidala Prosvetni savet. Setimo se samo njene reformske izjave iz 1999. godine: „Škola budućnosti će biti lakša“. Srećom, prof. dr Danilo Ž. Marković, ministar prosvete u pet srpskih vlada 1989-1993, bio je mudriji. U život je vratio stare gimnazije, skoro uništene Šuvarovim reformama. Da nije bilo njega, ko zna kako bi naše srednje škole izgledale danas…

Prosvetni savet je institucija sa tradicijom od preko stotinu godina, institucija koja je u državi Srbiji rešavala sva stručna pitanja u obrazovnom sistemu, uključujući donošenje nastavnih planova i programa. Prvi predsednik tadašnjeg Glavnog prosvetnog saveta bio je Josif Pančić, a mnogi aktivni članovi tokom istorije Saveta – istaknuti profesori univerziteta. Delatnost Saveta bila je uređena posebnim zakonom, Zakonom o prosvetnom savetu. Istini za volju, ministar Knežević je vratio Prosvetni savet „reformskim“ Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine, ali u krnjem obliku, kao savetodavno telo koje imenuje Vlada i koje je po svom sastavu u to vreme bilo u potpunom saglasju sa ministrom i „proevropskim“ snagama.

Da li je bilo pokušaja da se ova «burazerska» reforma, koju je Knežević zvao «školigrica», zaustavi?

Tek je prvi ministar prosvete u vladi dr Vojislava Koštunice prof. dr Ljiljana Čolić izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV) iz 2004. vratila puni značaj Nacionalnom prosvetnom savetu kao najvišem stručnom organu u oblasti predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja, zaduženom za usvajanje nastavnih planova i programa i davanju saglasnosti na odgovarajuće zakonske projekte. To telo postoji i danas, obuhvata sve strukture obrazovanja, od vrtića do univerziteta, a u njemu profesori visokoškolskih ustanova igraju značajnu ulogu: među 43 člana NPS, SANU ima tri predstavnika, Univerzitet u Beogradu četiri, svi državni univerziteti po jednog i visoke škole za vaspitače jednog, ukupno 15 što je više od jedne trećine. Kada se uzme u obzir da su i predstavnici stručnih društava u velikom broju pre donošenja tzv. Autentičnog tumačenja bili profesori univerziteta, jasno je da se radilo o visoko kompetentnom, stručnom i što je najvažnije nezavisnom, autonomnom organu prosvetne vlasti, koji bira Skupština i koji račune polaže njoj, a ne ministru, o organu koji kontroliše i koriguje rad Ministarstva prosvete. Ne zaboravimo i to da je za vreme prve Koštuničine vlade, posle mnogih decenija komunističko-socijalističkog „preumljavanja“, ponovo uvedena i verska nastava u škole. Malo je nedostajalo da verska nastava ispadne iz Šarčevićevog Nacrta ZOSOV, ali je ipak u zadnji čas opstala.

ISTA META, ISTO ODSTOJANjE

Svojevremeno je profesor Milan Brdar govorio o tome kako je naše Ministarstvo prosvete, dok je on bio pomoćnik Ljiljane Čolić, stalno bilo na udaru onih koji su želeli da naše obrazovanje bude «pećinsko», ali sa kompjuterima u pećini, da bi se opsenila prostota. O čemu je reč?

Vremena i stranke na vlasti se menjaju, ali namere Svetske banke i Džordža Sorosa ostaju iste. Osnovna namera je snižavanje prosečnog obrazovnog nivoa u srpskom narodu, kontrola i promena istorije, „protestantsko preumljenje“ naroda i stvaranje poslušne i kvalitetne radne snage koja ne pita i ne misli, već samo radi, a u slobodno vreme gleda TV. Naredni ministri prosvete su izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009, 2011. i 2013. postepeno smanjivali nadležnosti NPS. U tome je nemalu ulogu ponovo odigrala Tinde Kovač Cerović kao državni sekretar u kabinetu ministra prof. dr Žarka Obradovića, u vreme „žuto-crvene“ koalicije. Ministrima očigledno nije odgovaralo da imaju nezavisno stručno telo koje usmerava i kontroliše njihov rad. Davanje saglasnosti na zakonske projekte zamenjeno je davanjem mišljenja, programi stručnih predmeta u srednjim stručnim školama su izuzeti iz nadležnosti NPS i predati mnogo manje autonomnom i nezavisnom telu, Nacionalnom savetu za srednje stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih koje imenuje Vlada i koji faktički kontroliše ministar. Poslednji udarac je usledio u vidu pomenutog Autentičnog tumačenja ZOSOV-a iz 2016. koje je stručnim društvima zabranilo da za svoje predstavnike kandiduju profesore univerziteta.

GAŠA SE PONOVO RAĐA

Moj profesor književnosti je govorio da je ispravno reći:»O čemu je reč?» a ne «O čemu se radi?», jer se u našem narodu kaže da se nekom «radi o glavi». Ipak, ja bih, uprkos pravilima, pitao:»O čemu se radi danas, kad je naša glava – obrazovanje – u pitanju»?

Današnja srpska vlast je preko svog ministra prosvete Mladena Šarčevića, izgleda odlučila da dovrši zaustavljenu reformu Gaše Kneževića, a možda i Mirjane Marković, Šarčevićeve davnašnje koleginice sa Univerzieta u Beogradu, i da Nacionalnom prosvetnom savetu zada završni udarac. Nacrt novog ZOSOV-a se vraća Gašinoj koncepciji NPS kao tela koje imenuje Vlada i dalje smanjuje broj članova univerzitetskih profesora (u Nacrtu od ukupno 35 članova ima samo 4 univerzitetska profesora koji mogu biti i sa privatnih univerziteta) pretvarajući ga u nastavnički savetodavni organ, oduzimajući mu pri tome sve, baš sve, izvršne nadležnosti. Ni nastavne programe opšteobrazovnih predmeta, ni nastavne planove više neće donositi Savet. Koncepcija novog Zakona od ministra pravi diktatora prosvete: on odlučuje o svemu, o nastavnim standardima, planovima i programima, o udžbenicima i o svemu drugom. On može kazniti zavod zadužen za izradu programskih dokumenata i njegovog direktora ako ne urade posao onako kako on traži. On može formirati svoju komisiju koja će taj posao uraditi „kako On zapoveda“. On može tražiti smenu direktora Zavoda i razrešenje članova Saveta. On bira direktore svih državnih škola. Kako se iz navedenog vidi, radi se o strahovitoj, nedopustivoj i strašno opasnoj centralizaciji veoma osetljivog prosvetnog posla. Ovakva centralizacija nije u Srbiji nikada postojala! Čak i u vreme moralno-političke podobnosti vodilo se računa o mišljenju stručne javnosti, a nastavne programe su pravili široko poznati i društveno priznati stručnjaci. Nacionalni prosvetni savet u viziji Mladena Šarčevića ne treba ni da postoji i da bez potrebe troši ionako mala prosvetna sredstva. Treba ga ukinuti i uštedeti budžetska sredstva, o čemu uglavnom i brine današnji ministar prosvete.

«OSNOVI NACIONALNOG KURIKULUMA»

A šta ako ovakav Savet možda smeta zbog izvesnih novih «kurikuluma», koji treba da nas «vode u Evropu» ? A petlovi koji rano kukuriču završe u loncu, zar ne ( mislim na «petlove» iz Prosvetnog saveta, naravno )?

Ministrova neraspoloženost prema Nacionalnom prosvetnom savetu svakako potiče i iz odbijanja Saveta da realizuje neke nepromišljene prosvetne inicijative koje su poslednjih godina stizale iz onih krugova koji otvaraju i zatvaraju fantomska poglavlja. U široj prosvetnoj javnosti Srbije je poslednjih godina veoma lošu reputaciju stekao projekat popularno nazvan „Razvionica“, iza koga se kriju milioni evra, potrošeni ko zna kako. Krajnji rezultat tog projekta se zove „Okvir nacionalnog kurikuluma“. Reč „kurikulum“ je došla još u vreme prvih prosvetnih reformatora Gaše i Tinde, a koristi se kao PEPSI zamena za uobičajeni nastavni plan i program. Taj „Okvir nacionalnog kurikuluma“ je stigao do Nacionalnog prosvetnog saveta i nije bio usvojen u celini, zbog mnogobrojnih primedbi članova. Naravno, pojedini delovi tog dokumenta su urađeni dobro i dobili su zeleno svetlo, ali ne i dokument u celini. I sad odjednom, gle, u Nacrtu ZOSOV-a se pojavljuje „Okvir nacionalnog kurikuluma“ (pod promenjenim nazivom „nacionalni okvir obrazovanja i vaspitanja“) koji usvaja ministar. Pri tome, dokument Razvionice je, i pored negativnog mišljenja NPS, prihvaćen od strane Šarčevića.

«RODNA RAVNOPRAVNOST», INCEST TRAUMA CENTAR I BELA KUGA

U jeku kampanje za predsedničke izbore u Srbiji Ministarstvo prosvete je školama, pod izgovorom borbe protiv «rodno zasnovanog nasilja» pokušalo da nametno propagandu «LGBT» i «transrodnih» «vrednosti». To im, zbog reakcije javnosti, nije uspelo, ali je očito da se proces nastavlja. Šta znate o tome?

Novogovor je karakterističan za prosvetne reformatore: „kompetencije“, „obrazovni standardi“, „životni stilovi“, „rodna ravnopravnost“. Poslednji termin nastao je zloupotrebom pojma gramatičkog roda u sferi u kojoj se inače ne koristi, u biologiji. Kod neupućenih, termin „rodna ravnopravnost“ može da izazove zabunu sa terminom „ravnopravnost polova“, međutim iza njega se krije mnogo dublji i mračniji sadržaj. Uvođenjem sociološkog pojma „gender“ i njegovim prevodom kao „rod“ na mala vrata se uvodi priča o malom broju ljudskih jedinki koje, igrom prirode i društva, nemaju izgrađen uobičajeni, većinski tip seksualnog ponašanja između polova. Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv ovih ljudi, kao što nema ništa protiv drugih neprilagođenih ili bolesnih, ali apsolutno je kontraproduktivno uvoditi ovu priču u škole.

A šta radi naše Ministarstvo prosvete? Posle velike uzbune u javnosti oko obrazovnih paketa, koje je pripremila izvesna NVO sa opskurnim nazivom „Incest trauma centar“ i koji su nominalno namenjeni „prevenciji nasilja u školama“, a u stvari propagiraju homoseksualne odnose, Šarčević je prividno povukao te tekstove. Ali, samo prividno! Oni se i dalje koriste u školama, a razni aktivisti drže nastavnicima seminare o „rodnoj ravnopravnosti“ (na primer, www.rodnoobrazovanje.com). To je, čak, i jedan od prioriteta vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava! Kako čitamo u štampi ovih dana, čak i najnovije izmene nastavnog plana i programa fizičkog vaspitanja za peti razred usvojene od strane NPS biće zloupotrebljene za uvođenje izvitoperenog seksualnog obrazovanja, kojim se umesto jačanja raznih aspekata porodičnog života i roditeljstva, jača individualizam i egoizam. Inače, zanimljiv je podatak da je ideolog „rodne“ teorije Džon Mani bio vrlo kratko oženjen i nije imao dece.

ALI NASILjE IPAK POSTOJI

Da li Vi, kao predstavnik one Srbije koje se drugosrbijanci, javni i tajni, oni u opoziciji i oni na vlasti, gnušaju, poričete da u našim školama ima nasilja?

Naravno, problem nasilja u Srbiji, a posebno nad decom i među decom, u školi, poslednjih godina je sve veći. To nam je svakako doneo socijalni model Novus ordo seclorum. U tradicionalnoj Srbiji bilo je nezamislivo da učenik u školi opsuje ili, ne daj Bože, udari nastavnika. Borba protiv nasilja u školi, porodici, ulici pa i društvu u celini veoma je važna. Ali, način na koji se to radi u Ministarstvu prosvete zaslužuje svaku kritiku. Angažovanje sumnjivih i nestručnih nevladinih organizacija je za rezultat imalo skaredne „obrazovne pakete“. Umesto borbe za zdravu porodicu, za jačanje pravih moralnih i hrišćanskih vrednosti, za dobrotu, ljubav, marljivost, nesebično davanje i pomoć drugima, dobili smo strašni pornografski tekst koji normalan čovek teško može i da pročita, tekst koji je, pored toga što propagira protivprirodne polne odnose i neprijateljski se odnosi prema porodici, takođe podržava najcrnji egoizam i samoživost. Ovaj tekst u pravom smislu reči truje nevine dečje duše i misli. Neverovatno je da se u vremenu kad u Srbiji vlada „bela kuga“, kada svake godine imamo sve manje đaka prvaka, kada devojke i mladići ne zasnivaju porodicu do kasnih tridesetih godina svoga života, u takvom vremenu plača i ridanja kako ga je u Vaskršnjoj poslanici nazvao Patrijarh srpski, Ministarstvo prosvete podržava publikaciju u kojoj se doslovno kaže da je „porodični dom najopasnije mesto u modernom društvu“. Ne može se nazvati propustom rezultat rada jedne institucionalne jedinice Ministarstva, tzv. Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije, koja u tom Ministarstvu radi i prima platu i čije su službenice učestvovale u pisanju „obrazovnih paketa“. Ovakva strašna greška zahteva mnogo oštriju reakciju nego što je to povlačenje uputstva o njihovoj primeni i premeštanje odgovarajućih službenica u drugu prosvetnu instituciju – Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Rezultat ovakvog „propusta“ trebalo je da bude ostavka ministra.

„Rodna ravnopravnost“ je nažalost prisutna i u Nacrtu ZOSOV, svuda gde se govori o diskriminaciji. Bilo bi mnogo bolje koristiti ustavnu formulaciju iz člana 21 Ustava Republike Srbije: „Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.“

DUALNO OBRAZOVANjE ILI ŠUVARICA SE VRAĆA?

A šta ćemo sa dualnim obrazovanjem, koje tako mnogo liči na «usmereno» Stipe Šuvara, kada se škola u kojoj sam ja učio nije zvala Gimnazija u Čačku nego Osnovna organizacija udruženog rada mešovitih struka «Filip Filipović» i kada smo mi, gimnazijalci, išli u čačanske firme, Remont i Fabriku hartije, na praksu?

Poslednjih godinu dana se iz vrha srpske vlasti stalno priča o dualnom obrazovanju kao o čarobnom štapiću za srpsku privredu i prosvetu. Starije generacije se svakako sećaju škola učenika u privredi – ŠUP – nekadašnjeg „dualnog obrazovanja“. Kad je bilo privrede, bilo je potrebe za majstorima i šegrtima, pa je bilo i šegrtskih i majstorskih škola. Ako pogledamo u kojim je evropskim državama popularan sistem dualnog obrazovanja, vidimo sve visokorazvijene bogate industrijske zemlje: Nemačka, Švajcarska, Belgija. Nisu ove zemlje bogate zato što imaju dualno obrazovanje, već imaju dualno obrazovanje zato što su bogate zbog razvijene industrije. A gde je tu Srbija? Kako praviti majstorske tj. „dualne“ škole ako nema privrede? Kako stara poslovica kaže, jedna lasta – Bošova fabrika u Pećincima – ne čini proleće. U proteklih godinu ipo dana, Nacionalni prosvetni savet je raspravljao o nekoliko veoma usko orijentisanih oglednih dualnih programa srednjeg stručnog obrazovanja i odbio ih. Glavni razlog bio je manjkav opšteobrazovni deo programa, na primer istorija se završavala sa Prvim svetskim ratom. Ubedljiv dodatni razlog predstavljali su problemi u realizaciji partnerstva između škole i privatnog preduzetnika. Jedan vlasnik daje stipendije i škola kreće sa oglednim profilom. Zatim firma menja vlasnika, novi nema razumevanje za školu i đake, i ogledni profil propada. Posebna je priča kada preduzetnik popuni sva njemu potrebna radna mesta. I u tom slučaju ogledni profil nestaje. Ponuđeni zakonski okvir – Nacrt zakona o dualnom obrazovanju – je krajnje nezadovoljavajući. Očigledno je da se ovoj vrsti partnerstva mora dati čvršći zakonski okvir koji bi sprečavao da deca koja se školuju u ovim školama budu jeftina radna snaga za poslodavca koji na kraju nema obavezu da ih zaposli. Mnogo je bolje imati šire stručne profile, koji omogućuju svršenim đacima lakšu promenu profesionalne orijentacije.

ŠTO VIŠE INFORMATIKE

Nemojte mi reći da se, kao matematičar, protivite kultu informatike u našem obrazovnom sistemu. Jer, informatika je budućnost, ako bude budućnosti. Dosta je više table i krede, hoćemo kompjutere!

Još jedan volšeban recept za popravljanje stanja u srpskoj prosveti se često pominje od strane izvršne vlasti: informatika. Navodno, Srbiji nedostaje ne znam koliko informatičkih kadrova i stoga ćemo uvesti informatiku u svaki razred osnovne i srednje škole. Nema veze što škole izvan velikih centara nemaju dobru vezu sa internetom niti tehnička sredstva – računare novijih generacija, nema veze što nema dovoljno kadrova koji će te časove držati. Kao ozbiljno stručno telo, Nacionalni prosvetni savet je odložio davanje saglasnosti na jednu takvu odluku, dok se ne proveri da li su uslovi ispunjeni. Uz veliki pritisak iz Ministarstva prosvete i (usmena) uveravanja da će svi preduslovi biti obezbeđeni do 1. septembra, Savet je uz određene izmene nastavnog plana i programa, prihvatio uvođenje informatike od ove jeseni. Ni mnogo bogatija društva kao što je recimo američko, a ni susedne EU zemlje kao što je Hrvatska, nisu uvela informatiku kao obavezan školski predmet. Umesto toga, bilo je dovoljno pojačati primenu računara u svim ostalim opšteobrazovnim predmetima u školi i posebno pojačati algoritamski deo nastave matematike. Ali, informatička „mantra“ je potrebna onome ko trguje kompjuterskom opremom i školskim softverom i ima prolaz do državnih institucija koje tu opremu nabavljaju, te postoje izgledi da je iza svega opet novac. Moguće je da u tu finansijsku kategoriju spada i elektronski dnevnik i centralna evidencija, koji se u poslednje vreme veoma popularišu od strane Šarčevića, iako ih ni mnogo bogatije zemlje nemaju. Centralna evidencija je čak našla značajno mesto u Nacrtu ZOSOV. Valjda da bi stranci imali bolji uvid u srpsku dobru i pametnu decu.

DIKTATORSKI DO DIREKTORA

Neki se žale da se najnovijom centralizacijom prosvete u rukama ministra i izbor direktora u školama do kraja politizuje. Kakvi su Vaši uvidi?

Svaka škola je neraskidivo povezana sa svojim neposrednim okruženjem, opštinom u kojoj žive deca koja u školu dolaze i njihovi roditelji. Prirodno je da direktor škole bude upoznat sa svim problemima lokalne zajednice kako bi mogao da ih lakše rešava. Sada direktora na osnovu konkursa bira školski odbor, u sastavu tri predstavnika nastavnog veća, tri predstavnika roditelja i tri predstavnika lokalne zajednice. Na ovaj način se može doći do dobrog rešenja za konkretnu školu. Naravno, uvek su moguće razne sprege – „neprincipijelne koalicije“, ali ipak ovaj mehanizam ne može raditi potpuno u suprotnosti sa interesima lokalne zajednice. Međutim, diktatorski nacrt ZOSOV-a predviđa da svih 2000 direktora škola u Srbiji bira ministar. Ne imenuje, već bira, na osnovu komisijskog materijala koji mu se dostavlja iz svake škole. Na taj način, moguće je (i to se delimično već dešava, što čitamo u najnovijim prosvetnim vestima) da recimo nepokorna škola u Čačku dobije za direktora nekog ministrovog čoveka iz Beograda koji ne poznaje lokalne probleme, a pošto mu i prethodno radno mesto miruje, on uopšte ne mora da brine šta će biti sa tom školom – njega može da interesuje samo ministrovo mišljenje. Kao i partije na vlasti koja ga je tu dovela? I opet smo stigli do „moralno-političke“ odnosno partijske podobnosti, strašnog otrova koji je već zatrovao sve pore srpskog društva.

FINANSIRANjE PROSVETE

Šta je sa novcem za sve te genijalno modernizatorske projekte u obrazovanju? Ima li ga?

Udeo sredstava za prosvetu u BDP-u je jedno od najvažnijih merila koliko je državi do prosvete stalo. Po izveštaju Evropske komisije, u 2013. godini je u Sloveniji i na Kipru taj udeo bio 6,5%, u Hrvatskoj 5,3%, u Slovačkoj 5,0%, u Mađarskoj 4,7%, u Grčkoj 4,5%. A u jadnoj Srbiji je samo 3%. Ministar izjavljuje da nema para za povećanje sredstava za prosvetu onako kako je zacrtano u državnoj Strategiji razvoja obrazovanja do 2020. godine, gde je predviđeno godišnje povećanje od 0,5% do željenih 5,5-6%. Nema novca čak ni za isplatu nagrade, obećane prosvetnim radnicima još pre više od godinu dana. Obećanje – ludom radovanje, kaže naš narod. Da li smo svi ludi?

Plate prosvetnih radnika su, evo, ispod prosečne zarade. Ali zato država Srbija ima novca za migrante. Čitamo o hiljadama migrantske dece koja su od ove jeseni upisana u naše škole: strani državljanin i lice bez državljanstva upisuju se u školu i ostvaruju pravo na obrazovanje i vaspitanje pod istim uslovima kao i državljani Republike Srbije. Za decu i učenike upisane na taj način škola organizuje učenje jezika, pripremu za nastavu i dopunsku nastavu. Kada nam iz Nemačke budu vraćali avganistanske izbeglice, mi ćemo im besplatno obezbediti učenje srpskog jezika i upisati ih besplatno i u srednju školu? A možda ćemo obezbediti i nastavu paštunskog jezika, ko zna? Takvu brigu za izbeglice može i treba da pokazuje bogata zemlja kao Nemačka ili Švedska. A mi nismo umeli da obezbedimo ni sopstveni narod izbegao iz Hrvatske ili „raseljen“ sa Kosova i Metohije. Nema besplatnih udžbenika niti toplog obroka za hiljade siromašne srpske dece širom Srbije. A i mnoge školske zgrade su u jadnom stanju.

STRATEGIJA RAZVOJA OBRAZOVANjA U SRBIJI DO 2020. GODINE I PRIVATNE ŠKOLE

Pomenuli ste Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Koliko je ostvareno od onoga što je ovom načelnom dokumentu predviđeno?

Svojevremeno, ovaj dokument koji je 2012. godine usvojila Vlada Republike Srbije izazivao je burne reakcije i diskusije u prosvetnoj javnosti. Na njemu je radilo mnogo vrhunskih stručnjaka iz raznih oblasti obrazovanja. Nismo svi bili zadovoljni celinom, ali mnogi detalji su veoma dobri. Ono što međutim zapanjuje i dodatno ukazuje na „protestantski“, dvostruki moral naših vlastodržaca, je tumačenje ovog dokumenta. Kad ministru treba da, na primer, reformiše gimnaziju, on se poziva na Strategiju. A kad mu se ukazuje na druge delove Strategije, na primer, jačanje prirodno-naučnih i matematičkih sposobnosti đaka ili konstantno godišnje povećanje izdvajanja za prosvetu za 0,5% BDP, pravi se da to ne primećuje. Zgodno, nema šta! Toliko o doslednosti.

A šta ako je našim sledbenicima neoliberalizma cilj da se državno obrazovanje degradira da bi trijumfovalo privatno, kao na Zapadu, gde u privatnim školama uči elita, a u državnim oni koje je Orvel zvao «proli»?

Veliki problem obrazovanja u Srbiji predstavljaju privatne škole svih nivoa. Same po sebi one ne bi bile loše kada bi funkcionisale onako kako to funkcioniše u drugim zemljama sa jakim socijalnim sistemom u oblasti obrazovanja i zdravstva, kao što je to Nemačka. Postavite visoke standarde, pa ako ih preskoče, u redu je. Obično ljudi zaboravljaju da se u posao privatnog obrazovanja, kao u svaki drugi posao uostalom, ulazi zbog profita, a ne iz dobre volje. Za razliku od privatnog, državni obrazovni sistem predstavlja – i treba da predstavlja – budžetsko opterećenje. Pod pritiskom okupatora u liku MMF i njegovih ideja o štednji, već duže vreme je u Srbiji na delu sprega izvršne vlasti i privatnog obrazovanja. Ovo strahovito opterećuje i urušava državni sistem obrazovanja. Uostalom, prve privatne škole je još u JUL-ovska vremena osnivao upravo sadašnji ministar, prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. Čiji li je kapital stajao iza njih? U to doba, Milo Đukanović je lepo sarađivao sa Mirjanom Marković. Kada sam svojevremeno na mestu pomoćnika ministra za visoko obrazovanje tražio da na konkursima u državnim institucijama kao što je policija prednost imaju kandidati sa diplomama državnih fakulteta, moja je ideja bila odbačena od strane državnog sekretara. Kao epilog imamo procvat privatnih visokih škola pravnog i ekonomskog profila i poplavu njihovih diploma u policiji. Naravno, svako će u cilju napredovanja u službi izabrati lakši put. A taj put dovodi do degradacije državnog sistema visokog obrazovanja. Na kraju krajeva, država Srbija je svoju Veliku školu, današnji Univerzitet u Beogradu, i osnovala da bi obezbedila stručni kadar za državne službe.

BUDI ČOVEK, MAKAR I NE BIO MINISTAR (VLADIKA NIKOLAJ)

Ministar prosvete, gospodin Šarčević, tvrdi da ima samo dobre namere u reformisanju našeg «demode» školstva. Zašto izgleda da ste Vi previše oštri prema gospodinu Ministru?

Srednjoškolski nastavnik i uspešni direktor privatne škole postao je ministar prosvete. U kratkom periodu od avgusta 2016. do danas vrlo aktivan u promeni zakonskog okvira. Kao što smo videli, mnoge odluke Nacionalnog prosvetnog saveta mu nisu bile po volji pa je odlučio da ukine NPS. Više puta u kratkom vremenu je menjao mišljenje: čas ćemo francuski učiti od prvog razreda, pa sutradan nema para za francuski od prvog razreda. Čas, treba nam jednosmenska nastava, pa onda nema para za jednosmensku nastavu. NPS mu je smetao od prvog dana, ali je svaljivao na novinare svoju izjavu protiv NPS-a „Nisu me dobro preneli“. Dve suštinski važne odluke NPS-a, o neprihvatanju standarda za bosanski jezik i o neprihvatanju Okvira nacionalnog kurikuluma preinačio je bez razmišljanja. Danas, Šarčević pokušava da celom srpskom prosvetom upravlja kao svojom privatnom školom, da ne bude ograničen mišljenjem šire stručne javnosti, da može da prima i otpušta, nagrađuje i kažnjava. On usvaja nacionalni „kurikulum“, prosvetne standarde, nastavne planove i nastavne programe. On bira direktore, razrešava članove Saveta, kažnjava direktore zavoda. A i roditelje. To se odvija bez ikakve kontrole od strane autonomnog, nezavisnog prosvetnog organa. To nije radio ni Dositej Obradović kao prvi ministar prosvete u modernoj Srbiji, iako bi on po širini i snazi svoga uma to možda i mogao. Ali mu sigurno, kao prosvetitelju, to ne bi bilo ni na kraj pameti.

EPILOG ILI GLOBALNA SLIKA

Što bi rekao Šekspirov Polonije, u ovom ludilu ima metode. Ili nema? Možda ste Vi samo «teoretičar zavere»? Ipak, kuda, po Vašem mišljenju, plovi prosvetni brod Srbije?

Nažalost, ovo što se u Srbiji oko prosvete dešava poslednjih dvadesetak godina, deo je globalnog procesa urušavanja nacionalnih i državnih sistema obrazovanja u okviru Novog svetskog poretka. Problemi koje imamo mi sa PEPSI reformama, smanjenjem nivoa obrazovanosti učenika, „školi po meri đaka“, snižavanjem discipline, povećanjem nasilja, obespravljivanjem nastavnika, prisutni su u manjoj ili većoj meri u mnogim visokorazvijenim državama tzv. Zapada. Glavni vidljivi protagonista ovih procesa je Džordž Soros (kako se na engleskom čita njegovo mađarsko prezime Šoroš). NSP preko urušavanja škole i obrazovanja posredno vrši napad na suverenitet i nacionalni identitet svih država. Lakše je, naravno, sa osiromašenom i poniženom Srbijom. Dokle tako? Neki se već bune, primere vidimo u „novoevropejskim“ državama Istočne Evrope. Možemo li njihovim tragom, uz naš pogled na Istok, ili ćemo i dalje biti zarobljenici „protestantizma“?

RAZGOVOR VODIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

srpskaakcija.com