O izmenama i dopunama zakona o dijaspori i Srbima u regionu

Ukidanje Ministarstva vera i dijaspore i konstituisanje novog državnog organa za poslove dijaspore, Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu i relativno kratko negativno iskustvo primene važećeg Zakona o dijaspori i Srbima u regionu centralna je postavka ovog teksta i suština razmatranih pitanja adaptacije Zakona i njegove urgentne harmonizacije primerene situaciji i zahtevima rasejanja. Zakon kao konstitutivni akt smisao svog postojanja nalazi i crpi u podsticanju i motivaciji društvenog aktivizma, u ostvarenju minimuma autonomije Skupštine u vršenju proceduralnih (Poslovnik) i drugih internih radnji u skladu sa ograničenim mogućnostima regulisanja odnosa u rasejanju što je dovoljan i stimulativan povod kompetentne revizije pravne supstance i redefinicije pojedinih članova i pojmova kako bi se otklonile nedoumice i obezbedila njegova nesmetana i nekonfliktna primena.

Opšte napomene:

Za razliku od izvorne verzije Nacrta iz 2005 godine izostavljena je dobro sročena, odmereno opširna preambula i time onemogućen uvid u ciljeve, svrhu i posledice aktuelnog Zakona.

Smatrao sam metodološki  opravdanim u priloženom tekstu koristiti se citatom – komentarom spornih članova, tačaka i stavova Zakona o dijaspori i Srbima u regionu. Pojedina sporna mesta markirana žutom bojom trebalo bi odstraniti, ispisana crvenom uneti u tekst Zakona. Neki komentari bili su neophodni radi jasnoće i boljeg razumevanja.

Dopustiću sebi slobodu da uputim molbu svima koji budu čitali ovaj tekst da to čine onako kako je to zahtevao Fridrih von Šeling od proučavalaca njegovog dela „Forma i princip filozofije“: „…Ima čitalaca koji na svaki spis bace površan pogled kako bi na brzinu uhvatili bilo šta što će staviti na teret autoru, ili kako bi našli neko mesto koje se ne može razumeti izvan celine, kojim svakome ko sam nije čitao spis mogu dokazati da je autor napisao besmislicu…“. Možda će nekom u tekstu pojedina razmišljanja biti jeretički strana, možda dosadna i besmislena, ako ih bude razmatrao van celovite strukture i sadržaja teksta koji počivaju na dugogodišnjem teorijskom i još više praktičnom iskustvu potpisnika ovih redova. Ovaj tekst nije rigidno isključiv, naprotiv, namena mu je da inicira tematsku diskusiju za koju postoji verujem dovoljno valjanih motiva.

Zakon o dijaspori i srbima u regionu

 Član 2. Definicija pojmova

1) израз „дијаспора“ обухвата:- држављане Републике Србије који живе у иностранству;- припаднике српског народа исељенике са територије РепубликеСрбије и из региона и њихове потомке;

2) израз „Срби у региону“ означава припаднике српског народа који живе у Републици Словенији, Републици Хрватској, Босни и Херцеговини, ЦрнојГори, Републици Македонији, Румунији, Републици Албанији и Републици Мађарској;

3) израз „матична држава“ означава Републику Србију.

Uslovno rečeno pojam dijaspora obuhvata sve navedene kategorije član 2. tačka 1,2 jer de facto borave van granica matične države,ali ujedno tu prestaje svaka sličnost zbog specifičnosti koje odredjuju karakter tih kategorija i odnos prema matičnoj državi.Sve zagranične Srbe možemo klasifikovati u 4.osnovne grupe koje ističu suštinske razlike pre svega po vremenu odlaska iz matične države odnosno etničkog prostora i motivima migracija.

Prvi i svakako najstariji migranti su nacionalne manjine još pre jednog milenijuma u srdenjem veku Sloveni preteče Srba nastanili su područija današnje Rumunije (Banat) da bi se na tom prostoru intenzivnije naseljavali sa teritorije izgubljenog carstva od kraja 14 veka.U vreme velike seobe predvodjene patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690 godine u Ugarsku se doselilo oko 37.000 srpskih porodica spašavajući se od turskog handžara i zuluma.

Korpus iseljenika nastao je pred kraj 19. i početak 20.veka jednosmernom migracijom pokrenutom egzistencijalnim razlozima u glavnom na tlu Severne Amerike znatno uvećan žrtvama ideološke i političke diskvalifikacije Brozovog režima završetkom Drugog svetskog rata.

Tipična ili prava dijaspora–rasejanje posledica je propale „privredne reforme“ 1965. godine formirana u zemljama Zapadne Evrope krajem 60-ih. Prepoznatljiva po intenzivnim i višeslojnim vezama sa maticom koju mentalno tako-reći nije ni napuštala niti se odrekla matičnog državljanstva, pravne zaštite i svake druge pomoći diplomatsko–konzularnih predstavništava, aktivnog i pasivnog biračkog prava i prava na kupovinu i posedovanje nepokretne imovine na teritoriji Republike Srbije što aktuelne zakonske odredbe ne dopuštaju strancima. Bliske porodične veze, imovina, uspomene i planirani povratak okončanjem radnog veka dodatni su motiv redovnih novčanih doznaka, socijalnog oslonca države i društva, čestih poseta otadžbini, investicija u zanatske radnje i malu privredu, gradnju stanbenih i drugih objekata, svakovrsne humanitarne pomoći, očuvanja maternjeg jezika, vere, kulture, običaja, tradicije, aktivnog interesa i upućenosti u politička, sportska i druga zbivanja samo  potvrđuju duboku emocionalnu i svaku drugu povezanost sa otadžbinom.

Izbeglice „najmladja“ kategorija u zapadnim zemljama nastala kao posledica ratnih zbivanja,političke i ekonomske krize na teritoriji bivše Jugoslavije 90.- ih prošlog veka. Zbog ukupne ekonomske i socijalne situacije u Srbiji i nemogućnosti pre svega visoko obrazovanih da nađu zaposlenje i obezbede egzistenciju trend odlaska zadržao se do danas poznat kao fenomen „odliv mozgova“.

Potreba da se odnos matice, rasejanja i Srba u regionu uredi radi efikasnije operacionalizacije medjusobne saradnje jeste smisao i svrha Zakona, ali teško je, tačnije nije moguće i pored najbolje volje pod ove 4. tako raznorodne kategorije etničkih Srba staviti zajednički imenitelj i jednim članom Zakona (član 2.- definicija pojmova) definisati njihov status i izjednačiti njihova prava i obaveze prema matici i matične države prema njima.

Pravni i društveni status nacionalnih manjina u susednim državama u kojima vekovima žive višestruko je osiguran i zaštićen odredbama Povelje UN o manjinskim pravima, Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope iz 1994 godine, Medjunarodnim paktom o gradjanskim i političkim pravima, Završnim aktom OESS, Evropskom poveljom o regionalnim i manjinskim jezicima i drugim međunarodnim i domicilnim pravnim aktima više su nego dovoljana garancija njihovih specifičnih etničkih (manjinskih), ljudskih i gradjanskih prava i svega što iz toga proizilazi. Upravo takva pravna konstelacija veoma sužava prostor ingerencija srpskog zakonodavstva i države i svodi ih na monitoring poštovanja tih akata u praksi i protokolarnu i izbalansiranu saradnju u oblasti kulture, sporta i očuvanja tradicije. Ignorisati sve to i  gradjane (etničke Srbe) jedne suverene susedne države proglasiti u smislu člana 2.tačke 1.i 2. važećeg Zakona zvanično za srpsku dijasporu blago rečeno ne odgovorno je i na senzibilnom medjunarodnom terenu lako može biti izvor neželjenih političkih i pravnih posledica (poznat je slučaj Strategije…) sa neizbežnim pitanjem suvereniteta, legitimiteta, lojalnosti i samoopredeljenja. Jesu li Srbi, autohtoni i konstitutivni narod BiH ili više od trećine gradjana Crne Gore u tom kontekstu  dijaspora Republike Srbije? Oni ne samo što nisu dijaspora kako ih kvalifikuje Zakon već i novoskovana sintagma „Srbi u regionu“ nije ni geografski niti politički srećna determinacija i može se tumačiti samo u najopštijem smislu jer u kolokvijalnom govoru koriste se izrazi „Srbi u Madjarskoj“,  „Srbi u Rumuniji“ ,Hrvatskoj,Sloveniji, Republici Srpskoj ili jednostavno Srbi van Srbije što oni u principu jesu. Njihov domicilni status označavaju velike medjusobne razlike od autohtonog konstitutivnog naroda preko nacinalnih manjina do nepriznatih etničkih zajednica. Ovo nisu retorička već kompleksna obavezujuća pitanja koja zahtevaju kompetentan odgovor od kojeg su mnogi čuvajući u prošlosti svoje „mandate“ očigledno zazirali.

Dakle ko je srpska dijaspora?

Ako se priklonimo mišljenju da su etnički Srbi svi i svuda po definiciji člana 2. Zakona dijaspora naći ćemo se u lavirintu pravnih, političkih, istorijskih, kulturoloških, emocionalnih protivrečnosti i kolopletu iz kojeg nema racionalnog izlaza. Pitanje dijaspore je multidisciplinarno ozbiljno pitanje kojim bi pored pravnika,istoričara,teologa,sociologa, psihologa, političara,ljudi drugih struka i reprezentanata dijaspore trebalo na prvom mestu da se bavi Etnografski Institut pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti kao najkompetentnija institucija u Srbiji i ponudi definitivan odgovor na pitanje:Ko je dijaspora? U medjuvremenu dok ne dobijemo zadovoljavajući validan odgovor na nezaobilazno pitanje ponudiću svoju definiciju u nadi da su tumačenjem obuhvaćeni svi relevantni aspekti.

Pojam DIJASPORA odnosi se u prvom redu na gradjane koji imaju stalni radni i socijalni boravak u zemljama prebivanja i njihove potomke, ako poseduju srpsko državljanstvo, mesto boravka na teritoriji Republike Srbije i biračko pravo ili ispunjavaju najmanje jedan od datih uslova uprkos opredeljenju trajnog boravka van Srbije.

Zašto nam je potrebna definicija pojma dijaspore?

Definicija pojma dijaspore neophodna je pre svega zbog najbrojnije ciljne grupe na koju se Zakon o dijaspori odnosi, a samim tim najvećeg ekonomskog i svakog drugog potencijala i unapređenja vrste, karaktera i modaliteta tradicionalno nezadovoljavajuće saradnje i odnosa.Popis rasejanja nije moguć bez definicije ciljne grupe koju evidentiramo kako bi ustanovili pored brojnog stanja veličinu i vrstu resursa  kojima država raspolaže van svojih granica. Koliko dece i omladine živi u rasejanju, koliko je potrebno nastavnika dopunske nastave, koliko ima zaposlenih i koliko penzionera, koje su gerontološke mogućnosti njihovog zbrinjavanja u Srbiji, sa kojim finansijskim potencijalom raspolaže rasejanje, kome i kakvi investicioni programi mogu biti ponudjeni, koliko ima birača i kolika je stvarna izlaznost na izborima i konačno koliko su verodostojni makroekonomski indikatori BDP, nacionalnog dohodka po glavi stanovnika (per capita), broja zaposlenih i ne zaposlenih i bez „čistih“ indikatora nema realnog makroplaniranja i ekonomskih projekcija (pogrešno računanje i nerealno nizak BDP odbijaju investitore i poverioce, smanjuju priliv kapitala i povećavaju ukupne troškove zaduživanja). Prošle godine uspešno su popisana grla stoke (stočni fond), ustanovljeni trendovi i sve sa čim država kao svaki dobar domaćin raspolaže u poljoprivrednom sektoru. Davno je formirana komisija za katalogizaciju (popis) srpske kulturno-istorijske baštine rasute od Atlantika do Urala, u pripremi je formiranje komisija za popis srpske populacije na Kosovu i Metohiji i poginulih u Prvom svetskom ratu što ukazuje na ozbiljnost namera države da sačuva od zaborava svoje kulturno blago i istorijske činjenice, ali i da spreči politizovane demografske manipulacije Srbima na Kosmetu. Međutim popis rasejanja ostaje neopravdano tabu-tema zbog nedostatka interesa i političke volje. Jedan od mnogih uslova ulaska Srbije u EU pored strukturnih reformi i suvereniteta nad celokupnom teritorijom (?) je broj njenih državljana, ali ne ustanovljen statističkim licitiranjem niti popisom izjava rodjaka i komšija širom Srbije kako se to praktikuje u popisu dijaspore sa statističkim rezultatom koji vređa zdrav razum. Korektan i profesionalan popis dijaspore ceneći postojeće pogodnosti  statistički uređenih državava u kojima pretežno živi i nije naročito zahtevan poduhvat. Popis rasejanja nećemo izbeći, ali umesto da radimo kao svaka organizovana država planski i na vreme radićemo ultimativno u iznudici pod pritiskom, a lažnu izpolitizovanu dilemu koja implicira tumačenja: Srbi ili državljani kao popisne ciljne grupe moraćemo pre ili kasnije samostalno da razrešimo bez obzira na emotivne i neke druge posledice.

Član 6. Sufinansiranje projekata

Problem distribucije raspoloživih budžetskih sredstava predviđenih podršci projektima rasejanja i NVO leži u doslednom, ne kritičkom preuzimanju Kancelarije „Pravilnika“ i njegovog tumačenja u duhu bivšeg Ministarstva u kojem stoji da: Право учешћа на конкурсу имају: 1) организације у дијаспори,2) невладине организације чије је седиште у Републици Србији. Dakle ne pominju se organizacije Srba u regionu verovatno pogrešnim tumačenjem pojma „dijaspora“ član 2. tačke 1. i 2. kojim su obuhvaćeni svi Srbi sveta, a navedene su  невладине организације чије је седиште у Републици Србијиkoje kao direktni i indirektni korisnici budžetske linije 481 nemaju pravo učešća na konkursu Kancelarije za dijasporu: Право учешћа на конкурсу немају:  1)директни или индиректни корисници буџетских средстава, 2) појединци, 3) привредни субјекти! Van pameti je dopustiti NV organizacijama sa teritorije Republike Srbije koje godišnje dobijaju iz republičkog budžeta i drugih izvora finansiranja oko 100. miliona evra učešće na konkursu Kancelarije za dijasporu i ravnopravnu deobu 220.000 evra namenjenih projektima rasejanja. NV organizacije za svoje „projekte“ obilato se „napajaju“ na budžetima 165. opština i gradova u Srbiji, budžetima AP Vojvodine i Republike Srbije i 50. državnih institucija, a mnoge iz stranih fondova za razliku od rasejanja i regiona (donekle finansiranog iz domicilnih izvora) kojima na raspolaganju stoji samo „mršavi“ budžet Kancelarije za dijasporu. Uzgred budi rečeno za osnivanje NV organizacije potrebno je naći trojicu poslovno sposobnih fizičkih ili pravnih dobrovoljaca i temu kojom će se Organizacija baviti i već su ispunjeni uslovi zahteva za finasijsku podršku iz budžeta ili drugih donatora. Po novom Zakonu o udruženjima u Srbiji je registrovano 15.600 NVO o kojima se veoma malo zna čime se bave, u kojim oblastima deluju i u čiju korist, koliku imovinu poseduju, kakva im je finansijska struktura i koji su izvori finansiranja. Civilni sektor kao korektiv vlasti potreban je svakom društvu, ali uprkos tome bilo bi uputno njegovim finansiranjem i novčanim transakcijama da se pozabave Budžetska inspekcija, Državna revizorska institucija i Republička uprava za Trezor kako bi se demantovale ili potvrdile sumnje koje od početka prate rad ovih organizacija.

Koliko je otsustvo ozbiljnih kriterija vladalo u Ministarstvu za dijasporu i kako se radilo svedoči primer dodele 800.000 dinara Beogradskom fondu za političku izuzetnost (NVO) kojem je Ministarstvo omladine i sporta prethodno uplatilo 9,8 miliona dinara !!! Šta povezuje sport i dijasporu sa čisto političkom NV organizacijom  pitanje je od milion dolara. Da je nekim slučajem kao što nije taj novac dat NV, narodnoj ustanovi Vukova zadužbina-čuvaru srpskog duha i jezika za projekt od izuzetnog značaja „Kultura jezika“ niko nebi postavio pitanje opravdanosti takve odluke, ali finansirati finansiranu NV političku organizaciju je skandal, protivan zakonu i zdravom razumu, ali ne i nečijem interesu. Kako je funkcionisala distribucija konkursnih sretstava u praksi svedoči primer iz oktobra 2008 koji sa izvesnim odstupanjima ilustruje stanje svih ovih godina. Od raspoloživih 75.240 evra za 8. projekata rasejanja izdvojeno je 19,6%, za 9. projekata regiona 16,3%,a za 24. projekta NV organizacija sa teritorije Republike Srbije 63,9% ukupne sume! Najberićetnija konkursna 2007 godina posebna je priča od 650.000 evra Nemačkoj kao najbrojnijoj dijaspori sa najviše klubova i udruženja pripalo je samo 2% od ukupne sume, Mađarskoj kao državi regiona sa 50 puta manje Srba duplo više 4%, Sloveniji 6% itd., a NV organizacijama u Srbiji 46%. NVO u Crnoj Gori su u periodu oktobr 2008 zaključno sa julom 2011 za 9. projekata dobile 81.100 € dok je Nemačka za isti period po istom osnovu za isti broj projekata dobila ukupno 26.000 € odnosno manje od jedne trećine sume pripale Crnoj Gori. Ako pogledamo specifikaciju Odluka  (ukupno 7.) o sufinansiranju projekata za period 2007 zaključno sa julom 2011 videćemo da je sufinansirano 362 projekta. Od ukupnog broja sufinansiranih projekata 142-(39,2%) otpada na Republiku Srbiju, region 125-(34,5%) i rasejanje 95-(26,2%) što je protivno smislu i ideji sufinansiranja projekata.

Kancelarija za dijasporu i Srbe u regionu kao što joj i sam naziv kaže preventivno rečeno trebalo bi da se bavi povodom i motivima svog osnivanja, a ne NV organizacijama po Srbiji kao što je to činilo bivše Ministarstvo. Bilo bi nepošteno i ponižavajuće minimum novca predvidjen za životonosne projekte očuvanja jezika, nacionalnog identiteta i kulture rasparčavati i deliti onima koji nisu u materijalnoj nuždi, a lažnim projektima nastoje da otmu od onih koji nemaju da bi imali još više. O kakvim „projektima“ je reč vidi se na projektu „Na srpskom – za srpski“, „Rad kancelarije“ Matica srpaka – društvo članova u Crnoj Gori-Podgorica i NVO portala „In 4 S“ za koje je izdvojeno Odlukom od 10.03.2011 ni manje ni više nego 50.000 € !!! Kojim se to jezikom govori u Crnoj Gori kad im je potrebna tako izdašna podrška za neupućene ostaće nedokučiva tajna.

Ova tema zaslužuje naročitu pažnju zbog pravednije raspodele i suvislije implementacije raspoloživih namenskih sredstava kako se više nebi sufinansirale projektne fantazije motivisane ne retko ličnim (finasijskim) efektima. Za aktuelne konkurse sufinansiraja projekata 8 zemalja regiona i uvek prisutne kad je novac u pitanju NV organizacije iz Srbije stavljeno je na raspolaganje 30. miliona, a za projekte 38 zemalja najveće koncentracije rasejanja od ukupno 92 zemlje boravka srpske populacije predviđeno je 25. miliona dinara. Istine radi, teško bi se moglo reći da je novac u meri i nameni raspoređen upravo onima kojima je najpotrebniji niti da je Kancelarija napravila značajniji otklon od „deobne formule“ bivšeg Ministarstva. NV organizacije novac dobijaju iz inostranstva kao što su IPA i drugi fondovi, ali i privatni finansijeri izdvajaju milione za njihovu podršku dok su države regiona dužne da izdvajaju novac iz svojih budžeta za aktivnosti manjinskih organizacija kao što to čini Srbija. Jedino organizacije rasejanja nemaju alternativne izvore finansiranja i upućene su na sredstva Kancelarije za dijasporu. Kako bi posledice pseudologičke raspodele bile otklonjene Zakonom bi trebalo ne „Pravilnikom“ odrediti deobne kvote u okviru kojih bi komisija Kancelarije na osnovu sopstvene procene prispelih projekata odredjivala korisnike sretstava sufinansiranja u razmeri 60% : 30% : 10% za rasejanje, region i NV organizacije sa teritorije Republike Srbije pod uslovom da dokažu postojanje aktivne saradnje sa organizacijama rasejanja i regiona ili obavljanje poslova zaštite njihovih interesa i u njihovu korist.

Član 16. Nadležnost Skupštine

Скупштина усваја годишње извештаје делегата, у којима се по државама или деловима држава где борави значајан број припадника дијаспоре, односно Срба у региону, утврђују проблеми и предлажу мере за њихово превазилажење, даје смернице за израду акционих планова за спровођење Стратегије, бира савете дијаспоре и Срба у региону, надзире њихов рад и одлучује о престанку мандата њихових чланова.

Dovoljan je letimičan pogled na član 16.- da se uoči da „Kozačka skupština“ kraj logorske vatre ima više nadležnosti od Skupštine dijaspore najreprezentativnijeg tela srpskog rasejanja. Jedina odluka koju Skupština može da donese i sprovede na osnovu svojih „ovlašćenja“ je o „prestanku mandata njihovih članova“, odnosi se na interne Savete koje je osnovala. Pošto je Strategija napisana i usvojena i donet Poslovnik o radu, Skupštini preostaje pored „smernica za izradu akcionih planova za sprovođenje Strategije“ servisiranje Kancelarije temama i problemima (inicijativama, predlozima i idejama mogućih rešenja) koje bi ona distribuirala nadležnim Ministarstvima i državnim službama radi preduzimanja „potrebnih mera“! Delegati i rasejanje očekivali su od Skupštine da će biti mesto preseka problema i potreba, na kojem se ukrštaju i definišu zahtevi, promišljaju moguća rešenja, prezentuju ideje, unapređuje medjusobna saradnja, određuju ciljevi i uspostavljaju prioriteti, demistifikuju nataložene predrasude i procenjuju mogućnosti pomoći otadžbini u vremenu ekonomske i socijalne krize. Međutim bez neposredne prezentacije problema i predloga rešenja na sesijama Vlade (kvartalno) i njene svesrdne i efikasne podrške  sve je samo „mrtvo slovo na papiru“, spisak lepih želja i dobrih namera od kojih nikom neće biti bolje. Rasejanje bez posrednika i cenzora mora da se čuje i govori svojim glasom u narodnoj Skupštini na „javnom slušanju“, ali i u Programskom savetu RTS-a, PIA fondu, Nacionalnom savetu za privredni oporavak Srbije, savetima za jezik, kulturu, obrazovanje… i svuda gde postoje njegovi neposredni, ali i opšti interesi.

Skupština dijaspore je samo forma bez institucionalnog autoriteta, uticaja i prava da formuliše i inicira predloge zakona, zakonske uredbe i druge opšte i podzakonske akate. Pravo predloga zakona imaju svi narodni poslanici, Vlada, Skupština APV, najmanje 30.000 građana, ali i zaštitnik građana i Narodna banka Srbije iz svojih nadležnosti. Zašto Skupština dijaspore kao jedino predstavničko telo milionskog rasejanja  nemože biti direktni predlagač Zakona i drugih opštih akata iz domena u kojem poseduje praktična i relevantna znanja i koji je se neposredno tiču? Čemu toliko nepoverenje i sumnja u sposobnosti i kredibilitet delegata? Zašto se Skupština nebi pitala da li prihvata Vladin predlog naimenovanja (razrešenja) direktora Kancelarije sa kojim bi trebalo aktivno da sarađuje? Zašto je Kancelarija nadređena Skupštini, a trebalo bi da bude obrnuto, da Kancelarija sprovodi u praksi odluke i smernice politike prema dijaspori zacrtane na zasedanjima Skupštine i njenih Saveta. Skupština nema budžet kojim bi samostalno raspolagala, pedantne i pouzdane  tehničke službe za obavljane administrativnih i drugih poslova, nema minimum organizacionog kapaciteta i mogućnost samoj sebi da pomogne, onima koji čine smisao i opravdanje njenog postojanja – još manje!

Član 17. Sastav Skupštine

Скупштину чини (umesto) 45 (50.delegata – 1. Nemačka 1. Austrija 1. Švajcarska 1. Francuska 1. Beneluks, moj predlog) делегата дијаспоре и Срба у региону (у даљем тексту: делегати).

У раду Скупштине (umesto) учествују (dužni su da prisustvuju radnim sednicama) председник Владе, министри надлежни за спољне послове, унутрашње послове, државну управу, финансије, економију, finansije i privredu образовање, prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, културу, рад и социјалну политику, омладину и спорт, руководиоци органа надлежних за дијаспору и вере, три представника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине, по један представник Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности и Сталне конференције градова и општина. Pridodao bih i ministra pravde radi aktuelnih zakonskih izmena iz prve ruke i predstavnika Javnog servisa Srbije kojem bi trebalo predočiti primedbe rasejanja na koncepciju satelitskog programa.

Član 18. Delegati

Делегати су лица уважена у средини у којој живе, спремна да обављају послове очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре, као и матичне државе и Срба у региону и бирају се за државе или делове држава где борави значајан број припадника дијаспоре, односно Срба у региону…

Tako-zvani „demokratski izbori“ prvog saziva Skupštine razotkrili su sve slabosti i nedoumice izbornog procesa, ali i evidentnu do danas prisutnu štetu jednostranim tumačenjem nedorečenog člana 18. Zakona o dijaspori koji ne precizira ko ima pravo da bira, niti ko može biti biran. Da li je to univerzalno pravo i da li se odnosi bez ograničenja na sve Srbe nezavisno od državljanstva i mesta stalnog boravka ili važi samo za građane Srbije? Struktura organizacija društvenog okupljanja rasejanja pruža vrlo verovatnu mogućnost izbora delegata državljana zemalja regiona (BiH, Hrvatske…) kao zvaničnih predstavnika u Skupštini dijaspore. U tom slučaju postavlja se pitanje koga oni zastupaju i o čijem se predstavniku radi, regiona već preko zakonske kvote prisutnog delegata u Skupštini ili građana Republike Srbije čije državljanstvo ne poseduju? U prvom slučaju Zakonom pripadajući broj predstavnika regiona bio bi prekoračen izborom preko kvote dijaspore 2 i više predstavnika na štetu rasejanja. U drugom, građane Republike Srbije predstavljao bi u Skupštini strani državljanin-etnički Srbin ne dovoljno upućen u socijalne, obrazovne, pravne, ekonomske, političke i druge prilike Republike Srbije objektivno ograničen datim okolnostima da u potrebnoj meri zastupa njihove interese.

Jedini Zakonom navedeni uslov kandidature „uvaženi“, ne podrazumeva konkretnu i proverenu nekad važeću referencu za ulazak u staru srpsku diplomatiju „nacionalni rad“ bez kojeg ni veliki Andrić, Dučić, Crnjanski, Rastko Petrović nebi bili diplomate kako bi danas rekli dugogodišnji „društveni rad“ verifikovan rezultatima i dobrom upućenošću u ukupne društvene prilike u otadžbini, ali i zemlji boravka. „Uvažen“ je relativna kategorija ne i preporuka i odnosi se na dobrog fudbalera, uspešnog organizatora pasuljijada ili ćevabdžiju folklornog društva, lekara, umetnika ili preduzetnika, ali hobi ili profesija nisu i ne mogu biti validne opredeljujuće reference za preuzimanje društvene obaveze i odgovornosti zastupanja interesa zajednice kojoj pripadaju. U eri ekspanzije komunikacionih tehnologija i masmedija javnost u rasejanju dobro je upoznata ko se čim i sa koliko uspeha bavi i kakve moralne i patriotske predispozicije poseduje o čemu bi u ovom slučaju trebalo povesti naročito računa u vremenu sve prisutnije kosmopolitizacije i nacionalnog otuđenja. Dakle, nužno je definisati kriterije koji će selektovati kandidate i onemogućiti  pojedince da organizuju „privatne“ izbore u svoju korist. Poučni su primeri režiranih „izbora“ u Nemačkoj za neku buduću antologiju „uspelih manipulacija“ sa u napred pripremljenim spiskovima podrške klubova i saveza i stotinama napismeno datih „glasova birača“ u korist organizatora izborne farse ne zabeležene u istoriji demokratije od Perikla do danas. Za izbor kompetentnih skupštinskih delegata svakako je zainteresovana šira društvena zajednica i poveriti izbore samoproglašenim „nadležnim“ organizacijama bez obzira na umišljenu prezentnost, značaj i „brojno“ članstvo kako je to bilo do sada nedopustivo je i neodgovorno. Zakonom bi trebalo propisati minimalno vreme postojanja jedne organizacije rasejanja kako bi se sprečilo izmišljanje i registracija fantomskih „Saveza“ pred izbore za jednokratnu upotrebu kao formalnih predlagača kandidata.

 „Ближе услове, критеријуме, процедуру за кандидовање и избор делегата, као и случајеви престанка мандата делегата пре истека рока од четири године, споразумно утврђују све организације, уписане у Евиденцију из члана 40. став 1. овог закона, које делују на територији државе или делу државе за које се врши избор одређеног броја делегата из става 1. овог члана„.

Postići konsenzus svih organizacija u Evidenciji u skladu sa članom 40. Stavom 1. Zakona koji deluju na teritoriji jedne države ili delu države za koje se vrši izbor kandidata u neizbežnoj atmosferi protežiranja sopstvenih predloga i ne postojanja istovetnih pisanih pravila sizifovov je posao koji izborni proces vodi u konfrontaciju što je pokazala dosadašnja praksa. U ovoj situaciji nema dobrog rešenja, ali moguće je odabrati najmanje loše u kojem bi organizacije dijasporskog okupljanja predlagale kandidate po svom izboru, ali konačan izbor bio bi u domenu nadležnosti nezavisnih CENTRALNIH IZBORNIH KOMISIJA država boravka čije sastave bi činili priznati društveni delatnici, predstavnici konzularnih područija i srpske pravoslavne Crkve koje bi formirala Kancelarija za dijasporu u dogovoru sa ambasadom i konzulatima. Na taj način izbor bi verodostojniji i pravičniji, izabrani delegati kvalitetniji, sposobni da zastupaju specifične i opšte interese dijaspore  sa značajnije širom društvenom podrškom od lokalne izmanipulisane baze.

Što se tiče „престанка мандата делегата пре истека рока од четири године, споразумно утврђују све организације, уписане у Евиденцију из члана 40. став 1. овог закона“ mislim da delagat ima pravo na pun četvorogodišnji mandat bez mogućnosti skraćenja osim, ako sam ne podnese ostavku ili evidentno i grubo krši Zakon o dijaspori ne izvršenjem preuzetih obaveza ili na neki drugi način nanosi enormnu štetu interesima rasejanja i matice. U tom slučaju postupak njegovog opoziva trebalo bi da inicira organizacija koja ga je kandidovala i koja ima najbolji uvid u njegov rad, a ne SVE ORGANIZACIJE koje bi se teško sporazumele oko manje važnih pitanja nego što je sudbina delegata Skupštine dijaspore. U slučaju da zahtev za opoziv bude zvanično postavljen Skupština bi trebalo nakon temeljnog razmatranja, ali i argumentacije delegata najdalje u roku od 45. dana od njegovog postavljanja na elektronskoj sednici 2/3 većinom da donese odluku bez mogućnosti žalbe.

Najbolji način ocene valjanosti jednog zakona je njegova praktična primena i kritičko sagledavanje nastalih posledica. Upravo primenom se pokazalo da je član 18. Zakona o dijaspori uzrok bezakonja u Nemačkoj i Beneluksu koje i danas traje, a moglo je biti izbegnuto umesto nasilnog „cepanja“ mandata. Uprkos revizije Zakona i očekivane redefinicije člana 18. kojim je regulisano najosetljivijie pitanje izbornog procesa opus prava Kancelarije za dijasporu trebalo bi proširiti diskrecionim pravom za slučaj izbornog ćorsokaka i drugih nesporazuma što bi u kriznoj situaciji Kancelariji omogućilo-imenovanja-kredibilnih-delegata-(najviše-do-5.)-kako-bi-nastale-nesuglasice-i-protivreč- nosti bile prevaziđene u okviru Zakona.

Član 20. Predsednik i podpredsednici Skupštine

Скупштина већином гласова свих (prisutnih, ne manjom od 2/3 – moj predlog) делегата бира председника и два tri потпредседника. Председник Скупштине представља Скупштину, сазива њене седнице, председава њима и врши друге послове предвиђене пословником о раду.

Drugim rečima, ako sticajem okolnosti Skupština na dan konstituisanja nije u punom, (свих 45 odnosno-50-delegata)-Zakonom-propisanom-sastavu-nije-moguće-izabrati-predsednika-i-podpred- sednike što je u nesaglasju sa članom 19. Конституисање Скупштине – „Скупштина је конституисана потврђивањем мандата две трећине делегата“ osim, ako se pod  „свих делегата“ ne pdrazumeva 2/3 većina iz prethodnog člana dovoljna za konstituisanje Skupštine ili bilo koji neobavezujući broj (svih) prisutnih delegata što bi trebalo jasno naznačiti.

Iz praktičnih razloga komunikacije sa najvećom dijasporom (evropskom) i sa zemljama regiona,Kancelarijom za dijasporu i Srbe u regionu,vladinim i drugim državnim institucijama predsednik bi trebalo da bude iz Evrope.Jedan od 3.potpredsenika iz prekomorskih zemalja,jedan iz regiona i jedan iz evropske dijaspore u slučaju da predsednik iz bilo kog razloga nije u stanju da obavlja svoju dužnost.

Član 21. Način odlučivanja u Skupštini

Скупштина доноси одлуке већином гласова на седници на којој је присутна већина делегата.

Pretpostavljena minimalna zakonska većina je 23. od 45 odnosno 26. u slučaju da Skupština broji 50. delegata. Skupština je u tom slučaju u stanju da donosi punopravne odluke većinom glasova prisutnih što u prvom slučaju iznosi 12. glasova u drugom 14. Ili u procentima 27% odnosno 28% celokupnog saziva Skupštine! U ovom graničnom slučaju zakonski validnom i upraksi vrlo verovatnom teško je prihvatiti činjenicu da manje od 1/3 delegata donosi legitimne obavezujuće odluke koje se tiču cele Skupštine.

Član 22. Zasedanje Skupštine

Скупштина се састаје у редовно заседање, по правилу на Дан дијаспоре. Скупштина се састаје у ванредно заседање, на захтев најмање 1/3 делегата или на захтев, Органa, односно службe са унапред одређеним дневним редом.

Situacija je još nepovoljnija nego u prethodnom slučaji (član 21.), ako pretpostavimo održavanje vanrednog zasedanja Skupštine na zahtev 1/3 delegata. Reč je ponovo o zakonski validnom graničnom slučaju, ali realno mogućem, ako predlog zasedanja prihvati samo 15 inicijatora odnosno u slučaju da Skupština broji 50.delegata, zaokruženo 17 (nužni minimum) i ukoliko bi za donošenje odluka vanrednog zasedanja bio primenjen član 21. većina bi u prvom slučaju bila 8. u drugom 9. delegata tj. 18% u drugom takodje 18%! Postavlja se racionalno pitanje mogu li 8. odnosno 9. delegata tj.1/6 skupštinskog sastava da donosi odluke u ime 45. tj. 50. delegata i da li te odluke imaju stvarnu legitimnost?

Elektronska-dopisna sednica kako je predložio kolega Nikola Todorović nešto je povoljnija pošto 2/3 od propisanog minimuma 1/3 (15) čine 10 delegata (22%) ili u drugom slučaju 11.(22%) što u oba slučaja obezbeđuje mogućnost donošenja opštebavezujućih odluka u ime Skupštine. Da bi se izbegla situacija da ekstremna manjina odlučuje o interesima većine predložio bih korekciju člana 21. u kojem bi  većinu za donošenje odluka kvalifikovao kao obavezujuću natpolovičnu ukupnog sastava Skupštine. Drugim rečima u slučaju da Skupština broji 45. odnosno 50. delegata u prvom slučaju većina bi bila 23 (51%) u drugom 26.  (52%) delegata ili kao u narodnoj Skupštini (50,4%). Iste relacije za donošenje odluka važile bi i za sazvane vanredne odnosno elektronske–dopisne konferencije što iziskuje korekciju člana 22. Dnevni red redovnog trebalo bi dostaviti delegatima najmanje 30.dana, vanrednog 15.,a elektronsko-dopisnog 7.dana pred zasedanje Skupštine.

Član 25.  Савет за статусна питања дијаспоре

Савет за статусна питања дијаспоре представља интересе дијаспоре и предлаже мере за:

1) побољшање положаја и заштиту индивидуалних и колективних права припадника дијаспоре;

2) стварање услова за укључивање припадника дијаспоре у друштвени и политички живот Републике Србије или повратак припадника дијаспоре у Републику Србију;

3) побољшање услова за остваривање бирачког права држављана Републике Србије којиживе у иностранству

4) давање иницијатива за доношење прописа који се односе на регулисање војне обавезе и других личних и имовинских права.

Komentar tačke 2. Potrebno je istaći da mogućnost učešća u političkom životu Republike Srbije imaju-samo-njeni-državljani

Komentar tačke 3. Realizacijabirackogpravaprekointerneta kao najjednostavnijeg i najjeftinijeg vida iskazivanja politickog izbora gradjana zvanično funkcioniše od 2000-te godine prihvatanjem američkog Federalnog suda predsedničke nominacije demokrata internetom Bil Bredlija i Al Gora,izbora opštinskih većnika SMS u Birmingenu 2002 i Letoniji internetom probnih 2005 i Parlamentarnih-izbora-2007godine.

Komentar-tačke-4.-Brisati-deo-koji-se-tiče-služenja-vojnog-roka-pošto-je-u-Srbiji-vojska profesionalizovana

Član 28. Savet za odnose sa dijasporom i Srbima u regionu

Tačka 9. Разматра начине за укључивање Срба у региону у друштвени и политички живот Републике Србије; Kao strani državljani nemaju pravo da se institucionalno-profesionalno bave politikom u Republici Srbiji.

Tačka 10. Разматра начине за побољшање услова за остваривање бирачког права држављана Републике Србије који живе у региону; Samo pod uslovom da imaju stalno mesto boravka na teritoriji Republike Srbije odnosno da su uvedeni u biračke spiskove.

Tematski predlozi koje bi trebalo razmotriti kao moguću dopunu Zakona:

• Redefinisanje pojma dijaspore – rasejanja
• Popis (evidencija) rasejanja na osnovu određenja ciljne grupe
• Demografski trendovi – mere protiv nacionalnog otuđenja i asimilacije (jezik, dopunska nastava, karavani kulture po otadžbini…)
• Pokretanje inicijativa i učešće u izradi  i realizaciji predloga koncepcija, sistema i programa obrazovanja dece u rasejanju
• Punopravna zastupljennost u narodnoj Skupštini (5% ili 13 poslanika – Lex specialis, 5.delegata Skupštine dijaspore)
• Glasanje pismom, internetom i SMS
• Predstavnicima rasejanja omogućiti učešće u radu institucija koje se tiču njegovog interesa
• Muzej dijaspore sa biblotekom, galerijom i izložbenim salonom kulturnog stvaralaštva kao svedočanstvo vremena velikih nacionalnih migracija i njihovih posledica u 19., 20. i 21. veku
• Poreski podsticaj za dijasporu – pozitivna poreska diskriminacija
• Emitovanje državnih obveznica (trezorskih zapisa) pod posebnim uslovima za dijasporu
• U „otudjenim“ konzulatima (ima izuzetaka) sve aktivnosti svedene su na šaltersku službu i povremene posete manifestacijama u organizaciji klubova i udruženja. Jedan od osnovnih ciljeva diplomatsko-konzularnih predstavništava je intenziviranje odnosa  sa dijasporom i maksimiziranje obostranih interesa. Diplomatska mreža nije se pokazala kao funkcionalna u servisiranju potreba i interesa rasejanja zbog nesposobnih i ne kompetentnih kadrova više je odbijala raseljenike umesto da ih privlači, organizuje i artikuliše njihove potrebe i interese. Radi kvalitetnijeg angažmana države u službi interesa gradjana trebalo bi uvesti ataše za rasejanje iz redova rezidenata pri svim konzulatima u čijem bi se delokrugu rada nalazila dopunska nastava, jezik, saradnja sa SPC, jačanje identiteta kroz kulturne i sportske aktivnosti, humanitarni rad itd. U cilju smanjenja budžetskih troškova trebalo bi aktivirati neiskorišćene mogućnosti rasejanja preuzimanjem zaduženja državnih službenika svuda gde je to moguće u zemljama boravka.

Umesto zaključka:

Svaka pojava bilo da se radi o prirodi ili društvu posledica je specifičnih okolnosti koje joj prethode, a razumevanje njene logike i nastalih procesa naročito demografskog fenomena migracija iziskuje poznavanje tih inicijalnih okolnosti, sveobuhvatan uvid i temeljnu upućenost u osobenosti stanja o kojem je reč. Pitanje dijaspore pre svega je nacionalno i državno, ali ne manje demokratsko, etičko, duhovno,  političko, istorijsko, ekonomsko, socijalno, lingvističko, kulturološko, demografsko i još mnogo više u svojoj kompleksnosti nažalost marginalizovano i u nekim aspektima potpuno zanemareno za šta krivicu uglavnom snosi politička elita pozicionirana u državnim institucijama. Odnos matice i dijaspore moramo posmatrati kao polje interakcije u kojem se prepliću interesi i emocije koji diktiraju teme često i nepodudarne uglove gledanja, ali o jednom vlada nepodeljena saglasnost: Država kao najpozvanija mora da brine nacionalnu brigu i svoju misiju odgovorno sprovodi jačajući srpski duhovni prostor, čuvajući jezik i kulturnu baštinu  predano radeći na homogenizaciji srpskog bića razvejanog  davno i daleko preko nacionalnih medja. Otvaranjem Kulturnih centara pravilnije rečeno Centara kulture, institucionalizovanih gravitacionih stecišta gde god za to postoje uslovi finansiranjem delom budžetskih sredstava namenjenih NV organizacijama u Srbiji država bi ojačala strukturu i kohezionu efikasnost samoorganizovanja srpske populacije i neutralisala u granicama mogućeg efekte sve prisutnije i sve agresivnije asimilacije u formi perfidne integracije preimenovane u tzv. inkluziju. Beč, (Frankfurt) na prvom mestu je grad koji po svim zamislivim parametrima odavno ima potrebu i ispunjava sve uslove za Centrom kulture u kojem bi se odvijale mnogobrojne i korisne aktivnosti njegovih poslenika kulture, nauke, umetnosti, sporta. Stotinak hiljada stanovnika Beča, srpskih građana i ne samo Beča preko PDV i drugih poreza, doprinosa, akciza i carina aktivno pune republički budžet od kojeg uglavnom profitiraju NV organizacije po Srbiji dok organizacijama u rasejanju ostaju samo „finansijske mrvice“ kojima uz mnogo napora i još više entuzijazma održavaju mnogobrojne aktivnosti.

Smatrao sam i ostajem pri tom da je za uspešno okončanje kompleksnog posla revizije Zakona o dijaspori i Srbima u regionu sa svim specifičnostima koje ga karakterišu nužno pored pravnih eksperata i multidisciplinarnog sastava „radne grupe“ učešće predstavnika rasejanja dobro upućenih u predmetnu problematiku čijim bi praktičnim saznanjima revidirani Zakon bio bliži stvarnim potrebama rasejanja. Zamenom Ministarstva Kancelarijom ništa značajnije nije se dogodilo niti vidno promenilo u odnosima i načinu rada uz puno uvažavanje agilnih pojedinaca, časnih izuzetaka. Linearno mišljenje bez idejnih amplituda u duhovnoj ravni poznatih stereotipa još uvek je prisutno bez namere da se stvari sagledaju na drugi način u dimenziji koja će ponuditi nova rešenja i dati bolje rezultate. U svojevrsnom predstavničkom tripartizmu dijaspore, regiona i države u liku Kancelarije za dijasporu primetan je neopravdano dominantan uticaj, na granici uvredljivog paternalizma sklon nametanju gotovih rešenja kao u formiranju „radne grupe“ umesto partnerstava, kooperacije i dogovora. Uloga Vladine Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu ne može se ograničiti organizacionim i tehničkim pitanjima, naprotiv, ali ne može biti ni samovoljni kreator politike prema rasejanju, tumač njegovih potreba i jedini predstavnik u državnim institucijama i srpskoj javnosti. Uticaj rasejanja preko delegata Skupštine i članova Saveta mora biti evidentno prisutniji u svim njenim aktivnostima.

Uprkos permanentnoj društvenoj tranziciji i ozbiljnim naporima države da reformiše sektore ekonomije i javnog života u opštoj dinamici i traganju za rešenjima postojećih problema rasejanje potpuno neopravdano ostaje na margini državnih interesa. Ne zainteresovani političari, državni činovnici i Kancelarija za dijasporu ograničenog institucionalnog uticaja nisu jedini problem već je u pitanju sporo civilizacijsko sazrevanje, opšte stanje svesti postsocijalističkog društva loših navika. Ali to ne može biti alibi i izgovor za bilo čije propuste već motiv i podsticaj kad je najpotrebnije da radimo predanije, kreativnije i više od onog što se od nas očekuje jer pred nama je mnogo ne obavljenog posla, a najmanje toliko dugujemo onima koji su nam poklonili svoje poverenje i nadu.

I sasvim lično

Kloneći se bilo kakvog ne principijelnog kompromisa sa sopstvenom savešću zarad lažne solidarnosti sa bilo kim stavio sam na javni uvid svoja razmišljanja i formulacije bez pretenzija i ulepšavanja u nadi da će pokrenuti rasprave u definisanju spornih pitanja, prava i dužnosti i svega što remeti međusobni odnos daleko od onog kakav bi mogao biti, a priloženi tekst je nadam se svrsishodan doprinos u sagledavanju puta ostvarenja zajedničkog, obostrano korisnog cilja čime bi njegova namena i moja očekivanja bili ispunjeni.

U Minhenu, juna  2013 godine

Miodrag Kreculj, delegat (bivši)
Skupštine dijaspore – Minhen
Član Srpskog foruma Nemačke
Član Srpske kulturne zajednice-Minhen
(Idejni inicijator)