Svaka godišnjica masovnog stradanja bosanskih muslimana iz okoline Srebrenice jula meseca ratne 1995. godine, bilo da je „okrugla“ ili „obična“, povod je za nove salve više ili manje diskretnih optužbi, pretnji i ucena koje pristižu s te strane Drine, a bivaju upućivane uglavnom tamošnjim i ovdašnjim Srbima. Ta loša i dve decenije duga tradicija neće, reklo bi se, ni ovoga puta biti izneverena.
Tako je nedavno, gotovo dva meseca pre obeležavanja nove godišnjice tih tragičnih događaja, govoreći o njegovoj pripremi, gradonačelnik Srebrenice upozorio da niko ko negira genocidni karakter srebreničkog zločina tih dana ne kreće preme mezarju u Potočarima jer mu pristup istome neće biti dozvoljen. Više niko od potencijalnih gostiju, pojašnjava Duraković, neće ni biti pojedinačno ili institucionalno pozivan na obeležavanje „zato što je ovo postalo planetarni događaj. Mi ćemo slati samo obaveštenja, a oni koji budu želeli da dođu na komemoraciju moraće prethodno da se najave.“
U svetlu ovakvih izjava teško je oteti se utisku da bosanski muslimani neće lako odustati od nezasluženo stečenog moralnog kapitala koji status naroda žrtve „zločina nad zločinima“ obezbeđuje, a još manje od političke dragocenosti u koju bi taj kapital po svemu sudeći trebalo da bude konvertovan – centralizovane i unitarizovane, sadašnjeg srpskog entiteta „rasterećene“ BiH. To što rečena upornost džinovskim koracima udaljava od pomirenja i vaspostavljanja teško narušenog poverenja između donedavno zaraćenih naroda čini se da je za njene bošnjačke praktikante od vrlo malog, ako uopšte iodkakvog značaja.
Retorika pomirenja je, uostalom, svih ovih godina i bila samo iznuđeni obol političkoj korektnosti iza koje se više ili manje vešto skrivala namera nastavka rata drugim, neoružanim – medijskopropagandnim, diplomatskim i, ponajviše, međunarodnokrivičnopravnim sredstvima, do ostvarenja konačnog i jedinog stvarnog cilja – željenog državnopravnog dizajna jedne nove i sasvim drugačije BiH.
Srebrenička tragedija i na njoj nastali politički mit, jedan od, kako je Edvard Herman poodavno primetio, najvećih u dvadesetom stoleću bili su, jesu, a zasigurno će i u bliskoj budućnosti biti neiscrpni resursi oruđâ za tu neoružanu ali ne stoga i manje žestoku borbu, koji će kao takvi biti bespoštedno eksploatisani. I to će se, reklo bi se, činiti tim intenzivnije što se broj uglednih nesrba širom sveta koji su taj grandiozni mit kao takav prepoznali i javno markirali bude uvećavao.
U tom ključu treba tumačiti i Durakovićevu najavu da će i ove, kao i svih prethodnih godina, 11. jula u Potočarima biti sahranjeni posmrtni ostaci stotinak u međuvremenu „identifikovanih“ žrtava masakra, sasvim u skladu sa one tri tačke iza, i od strane samog Haškog tribunala u više presuda osporene cifre od preko 8 hiljada stradalih ispisane u srebreničkom memorijalnom centru. Poruka sadržana u tom kratkom grafičkom simbolu bila je, naime, nedvosmislena: uvećavaćemo ovaj broj sve dok ne postane dovoljno veliki da može da posluži kao poluga za ništenje na genocidu nastalog srpskog entiteta, odnosno definitivnu unitarizaciju u Dejtonu razjedinjene države.
U tom smislu prošlonedeljna poseta bošnjačkog člana Predsedništva BiH i predsednika SDA jednom od brojnih srpskih stratišta iz nedavnog rata pre bi se mogla tumačiti kao ponuda političke trgovine („Mi vama pijetet i prema vašim žrtvama, a vi nama priznanje genocidne kakvoće zločina u Srebrenici“) nego kao iskaz iskrenog saosećanja sa bolom i patnjom ratnog suparnika. Sumnju u tu iskrenost osnažio je i sam Izetbegović prigodnom izjavom da je poseta njegov lični čin na koji se odlučio kako bi izrazio poštu svojim stradalim sugrađanima.
Činjenica da je reč o zverski ubijanim sarajevskim Srbima ostala je, čini se, u „drugom planu“ izrečenoga. I tajming posete bio je, po svemu sudeći, precizno planiran – samo nekoliko sedmica pred obeležavanje godišnjice srebreničkog masakra, vremenski dovoljno blizu istome da ostane u sećanju srpskom narodu i, što je mnogo značajnije, njegovim političkim zvaničnicima među kojima bi se mogao naći bar jedan koji bi zauzvrat sredinom jula u Potočare došao sa vencem na kojem bi konačno stajalo ono, ravno dve decenije prizivano:“Žrtvama genocida u Srebrenici…“
Istim interpretativnim ključem može se, reklo bi se, „otključati“ i ujdurma sa, prema dostupnim informacijama masivno lažiranim, a ovih dana obelodanjenim podacima popisa stanovništva BiH obavljenog pre tri godine, u prvom redu onim koji se tiču njegove etničke strukture.
I premda eksperti za ustavno pravo uveravaju da ovi, strogo uzev, samo statistički relevantni podaci, da su kao takvi kojim slučajem i prihvaćeni od sva tri konstitutivna naroda, ne bi mogli značajnije da se reflektuju na državno ustrojstvo BiH, malo je verovatno da tamošnji muslimani u tom slučaju ne bi znalački iskoristili pozamašne političke potencijale koje im spornim popisom izdejstvovani status apsolutno a ne, kao dosad, samo relativno većinskog naroda obezbeđuje i to ponajpre onda kada na dnevni red dođu upravo pitanja koja se tiču konačnog unutrašnjeg uređenja sadašnjeg bosanskohercegovačkog državnog provizorijuma.
A da je nestrpljenje bošnjačkog elementa u BiH da se ta pitanja što pre nađu na agendi unutrašnje politike dostiglo tačku ključanja, svedoči i niz drugih aktuelnih dešavanja u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici: imenovanje srpskog entiteta kvazi državom učinjeno od strane već pomenutog Izetbegovića mlađeg, panično upozorenje reisu-l-uleme Islamske zajednice u BiH Huseina Kavazovića da se nipošto ne sme dozvoliti dolazak etničkog Srbina („Vlaha“) na čelo opštine Srebrenica, diplomatski skandalozan govor odlazećeg turskog premijera Davutoglua na svečanosti povodom otvaranja obnovljene Ferhadije…
„Što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi“ – tim rečima je slavni Valtazar Bogišić pre stotinak godina preveo misao znamenitog rimskog pravnika Marka Porcija Katona, tzv. Katonovo pravilo, koje je vremenom steklo status jednog od aksioma pravne nauke. Ali – mogao bi da glasi appendix ovom mudrom uvidu – u istrajnim pokušajima da se „ispravi“ i „uspravi“, to „grbo“ može pričiniti mnogo nenadoknadive štete i sebi i svom bližem i daljem okruženju. Primer postdejtonske BiH to, čini se, nedvosmisleno potvrđuje.
Mirjana Radojičić, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu
NSPM
