Sergej Pravosudov, direktor ruskog Instituta nacionalne energetike i kandidat istorijskih nauka, objavio je tekst pomalo uznemirujućeg naslova: „Razočarenje u Srbiju“.[1] Tekst je, po svojoj prirodi – u „našem“ zajedničkom ključu. Emotivan, možda i nepravedan, ali ne i zlonameran. U svakom slučaju, uvek vredi videti zašto je jedan Rus našao za shodno da javno objavi neki svoj negativni doživljaj o Srbiji.
Sergej počinje svoj esej konstatacijom da je bio oduševljen Srbijom tokom svoje prve posete, da se „osećao kao kod kuće“. Međutim, što je „više upoznavao Srbiju i Srbe, sve se više razočaravao“. Zašto?
Autor odmah priznaje da se Srbi „većinom, zaista, dobro odnose prema Rusima“. Međutim, problem je u tome što „srpska politička elita i SMI otvoreno (javno) sprovode antirusku poziciju“. Pritom autor priznaje da mu je objašnjeno da je „sadašnja politička elita Srbije praktično u punom sastavu sastavljena od ljudi, koji su ovom ili onom stepenu povezani sa specslužbama SAD, Velike Britanije“. Ovde je već deo autorovih nedoumica trebalo da bude razvejan. Šta drugo bi trebalo da se očekuje od ljudi sa takvim vezama i obavezama? I to ne samo u Srbiji. Praktično isto bi se moglo reći – i govori se, od strane brojnih ruskih patriotskih intelektualaca, pogotovo otkako je počela ukrajinska kriza – i za tu vrstu ljudi u Rusiji. Oni ih zovu svojom „petom kolonom“, a Aleksandar Dugin smatra da marširaju u bar još jednoj, šestoj koloni.[2]I da nastupaju upravo sa „antiruskih“ pozicija. Ali to, naravno, ne znači da su svi Rusi takvi. Pa tako ni svi Srbi. Naprotiv, radi se o izrazitoj manjini – „(kvazi)eliti“. Izuzetno dobro organizovanoj. I finansiranoj.
Ekonomista Mihail Hazin, na primer, otvoreno piše da su, i dan-danas, „na čelu ruske privrede i finansija i dalje ljudi koji su definisali i vodili politiku iz ‘90-tih godina“.[3]A koja je to politika? To je politika s „početka `90-tih kada je smisao ‘kozirjevske’ diplomatije bio u odstupanju i zahvalnosti, dok smo napuštali pozicije i sklanjali se“. Kada je „samo afera vezana za državne kratkoročne obligacije našim prekookeanskim učiteljima donela stotine milijardi dolara profita, da ne govorimo o privatizaciji koja je u svakom konkretnom slučaju bila apsolutno nezakonita i bez koristi po rusku privredu“. Eto, Rusija se još uvek muči, čak i pod patriotskim režimom i sa svim svojim resursima i vojno-obaveštajnom silom, sa virusom koji je u nju ubačen još početkom 1990-ih. Baš kao što se Srbija muči sa (istim) virusom koji je u nju ubačen jednu deceniju kasnije. Ona ista Srbija koja se „dobro odnosi prema Rusima“. Treba tu napraviti jasnu razliku, između obolelog i virusa koji ga muči.
U sličnu zamku upada i jedan Sergejev poznanik, koji je dugo vremena proveo u Srbiji, ali se takođe „razočarao“. Kaže: „Umorio sam se od toga što Srbi sve vrijeme pričaju o tome kako oni vole Ruse, a kada podijeliš s njima nešto zaista važno, tada oni odmah otrče u američku ambasadu, kako bi ispričali sve tvoje tajne“. A ko to može da odmah, tek tako, otrči u američku ambasadu i sve ispriča, kome su vrata tih mračnih odaja tako spremno otvorena? Pa, zna se kome – onoj istoj „eliti“ povezanoj sa anglo-američkim službama i sličnim strukturama. Običan čovek niti ima takav pristup, niti ima takve porive. I, zatim – reakcija koja je apsolutno prepoznatljiva kao deo naše zajedničke mentalitetske crte: Sergejev prijatelj će sad radije ići u Hrvatsku, jer tamo „neće govoriti o ljubavi prema Rusima,ali ti to i ne očekuješ, zato se i ne razočaraš“.
Da smo uskogrudi, mogli bismo i mi na ovo da se uvredimo, pa čak i da posumnjamo – mada ipak nećemo – da možda, na primer, taj prijatelj nema neku lepu vilu na dalmatinskom primorju pa samo to želi da dodatno racionalizuje. Uostalom, nije li Stipe Mesić, jedan od glavnih razbijača SFRJ i tvoraca tuđmanovske Hrvatske, na Dan pobede 2005. godine iz ruke ruskog predsednika primio orden „60 godina pobede“? To zasigurno nije bilo pravo upravo onom delu Srbije koji se „dobro odnosi prema Rusima“. Ali – taj deo Srbije ipak nije promenio svoje mišljenje o Rusiji zbog toga. Na kraju krajeva, i takvo pružanje ruke prema zabludelim sinovima, i po više puta, nije nam stran.
Sergej Srbe zatim kritikuje zato što se previše vezuju sa „simboličke gestove“, poput Primakovljevog „okretanja aviona“ po početku NATO-bombardovanja SRJ 1999. godine. Da, Srbi „mogu u vrijeme fudbalskog meča razviti rusku zastavu i pjevati ‘Kaćušu’, a potom izaći na izbore i glasati za partiju koja vodi Srbiju u EU“. To može biti, ali pitanje glasi: da li bi ta partija dobila toliki broj glasova da nije imala otvorenu podršku ruske ambasade, u liku tadašnjeg ambasadora Konuzina? I tu se vraćamo na jednu raniju bitnu stavku u tekstu, vezanu za srpsku političku kvazi-elitu: „Na riječima su svi za Rusiju, budući da se to dopada biračima, ali na djelu sprovode politiku u interesu svojih nalogodavaca.“. Šta to govori? Ne svedoči li upravo taj politički paradoks o ogromnoj ljubavi koja u Srbiji zrači u pravcu Rusije? Razmislimo o tome: u Srbiji čije su institucije, finansije, privreda i mediji u potpunosti okupirani, sa doskoro najvećom izbegličkom populacijom u Evropi, još neoporavljenoj od ratnih razaranja i varvarskih zapadnih sankcija, sa 15% teritorije okupirane od strane najjačeg vojnog saveza na svetu – u toj i takvoj Srbiji, basnoslovno bahati i od zapadnih službi štićeni i negovani pripadnici vladajućeg političkog establišmenta moraju da igraju na rusku kartu da bi pobedili na izborima. I ne smeju da uvedu sankcije Rusiji upravo zbog tog istog, obespravljenog naroda. Je li to Srbija u koju se treba „razočarati“? Ili je to ona ista Srbija koja je, čak i ideološki podeljena i međunarodno izolovana, vodila ratove za svoj narod tokom 1990-ih, dobijajući ne mnogo više od „simbolike“ iz pravca Rusije. Ali takva Srbija je dobro znala šta je snašlo Rusiju, i da je ona jedva tada mogla da pomogne i sebi. Nisu se Srbi oduševljavali Primakovljevom „simbolikom“ zato što su prostodušni debili ili detinjasto površni, nego zato što je čak i simbolična slamka u to vreme nešto značila, pogotovo iz pravca Rusije. Jer smo zbilja bili sami. A, ipak, pokazalo se da je i to oduševljenje Primakovljevim gestom bilo opravdano, jer je „crni mir“ koji nam je kasnije ponuđen posredstvom Černomirdina bio mnogo manje od slamke. Ustvari, bio je slamka – ali za NATO-agresora. Ne, ipak se ne čini da je takva Srbija zaslužila da se neko u nju razočarava.
Sergej nastavlja svoj članak govoreći o svim pozitivnim stvarima koje je Srbiji donela privatizacija NIS-a. Jeste, ta privatizacija je skoro sigurno bila bolja nego ona koju bi sprovela bilo koja druga, zapadna korporacija, i donela je Srbiji dosta. S druge strane, postoje vrlo jaki argumenti u prilog teze da NIS uopšte nije trebalo ni prodavati – naravno, pod uslovom da smo imali odgovornu vlast, a što je već, po definiciji, tek nekoliko godina posle 5. oktobra 2000. bilo nezamislivo. Ipak, verovatno smo prošli najbolje što smo mogli, imajući u vidu tadašnje (geo)političke uslove.
No, treba reći i to da su mnogi u nacionalnim, pro-ruskim krugovima bili, na primer, bar blago razočarani činjenicom da su Rusi koji su preuzeli NIS uspostavili kvalitetniji odnos upravo sa pro-zapadnom „elitom“ nego sa svetom koji iskreno voli Rusiju, i da je ovdašnja peta kolona imala neuporedivo veću materijalnu korist od ruske kupovine NIS-a nego pro-ruska struja u Srbiji. Sergej čak i sam priznaje da „direktor kompanije K. Kravčenko stalno istupa za prijem Srbije u EU“, pravdajući to time da „on (Kravčenko) nije političar nego biznismen i javno računa ka učvršćivanju pozicija svoje kompanije na tržištima zemalja EU“. S druge strane, odmah u sledećoj rečenici, isti Sergej nas upozorava: „Ipak ne treba zaboraviti da još nijednu zemlju nisu primili u EU do momenta dok ona nije postala član antiruskog vojnog bloka – NATO“.
Što bi rekao Mladen Delić, pa šta je sad ovo? Direktor najvećeg ruskog ulagača u Srbiji „stalno istupa“ za prijem Srbije u EU – iako se zna da toga ne može biti bez prethodnog članstva u „antiruskom“ NATO-u? A to da je on, Kravčenko, samo „biznismen“ – to jednostavno ne pije vodu. Ustvari – kako on može da bude „samo“ biznismen ako upravlja ogromnim privrednim resursom koji je u većinskom državnom vlasništvu ruske države – i to tako da ugrožava fundamentalni ruski nacionalni i geopolitički interes? Nešto tu nije uredu, i to će Rusi sami morati da raščiste među sobom. Dakle, to je još jedan konfuzni signal koji nam dolazi iz pravca Rusije: evo, braćo Srbi, vi treba punom parom da idete ka EU, koja nam je sad uvela sankcije i naziva nas agresorima na drevnoj ruskoj zemlji – jer to nam je biznis interes. Ali ćemo, jednako, biti jako razočarani ako nam uvedete sankcije kao i ostatak EU – kojoj ipak treba da težite. A još ćemo više biti razočarani ako uđete u NATO. U koji ćete, međutim, morati da uđete pre nego što uđete u EU – a što mi podržavamo. Priznaćete, nije baš lako biti proruski raspoložen u Srbiji i uvek sačuvati čiste misli – ali se mnogi ipak i dalje trude, sa nesmanjenim žarom. Nemojmo se razočaravati u takve ljude.
Dalje, kako Sergej ispravno primećuje, sadašnje vlasti Srbije pokreću postupak preispitivanja privatizacije NIS-a, pritiskaju NIS da poveća dividende na račun novih ulaganja, vode politiku prema Južnom toku sličnu onoj koju vodi Bugarska. Sve tačno. Ali, moramo ovde reći – mnogi su se u Srbiji čudili kako to da Rusija pravi jedan takav infrastrukturni projekat od geopolitičke važnosti, a da u isto vreme ništa ne radi na političkom učvršćivanju svojih pozicija na tom prostoru? Ili, jednostavnije: mogu li se praviti čvrsti i pouzdani dogovori sa zapadno-instaliranim političkim kvazi-elitama, ili tranzicionim oligarsima? Za odgovor na to pitanje, ne moramo gledati samo Bugarsku i Srbiju, dovoljno je osvrnuti se na Ukrajinu.
Možda dobronamerni Rusi kao što je Sergej Pravosudov ne shvataju da kada, npr. neki proruski srpski intelektualac kaže Rusima da je teško boriti se politički bez sredstava, a pogotovo medija – to nije ni jadikovanje ni prošenje. To je fakat. A dosadašnji ruski spoljnopolitički, pa i ekonomski pristup je, u krajnjem ishodu, mada svakako nenamerno, olakšao stvar za zapadno-instalirane strukture u Srbiji. Već imamo političare, privrednike i medije odane zapadnim interesima, i onda dođu još i predstavnici Rusije i sklapaju pragmatične dogovore s njima. Što, opet, omogućava tim istim prozapadnim akterima da demagoški mašu ruskom kartom, „budući da se to dopada biračima, ali na djelu sprovode politiku u interesu svojih nalogodavaca“. Drugim rečima, pravi nam se dupli posao. Sad još običnom narodu treba objašnjavati kako su ti javni izlivi ljubavi prema Rusima i Rusiji neiskreni, što postaje još teže kada uslede zajedničke fotografije ili snimci sa nasmejanim ruskim diplomatama. Nije baš lako, pogotovo bez bar jednog mas-medija. Možda Rusija nije ni mogla drukčije dosad, i to se može razumeti. I nećemo se zato Rusijom razočaravati.
Ono što bi možda jedino moglo razočarati, bar potpisnika ovih redova, je autorovo insistiranje na sledećoj tvrdnji: „Svi znamo da nije bilo Rusa, desetine miliona koji su izginuli u vrijeme rusko-turskih ratova, Ii IIsvjetskog rata, Srba već odavno ne bi bilo, u krajnjoj liniji, pravoslavnih Srba“. Odmah da razjasnimo: ruske žrtve položene na oltaru srpskog oslobođenja su neupitne, i pred njima se samo možemo klanjati, sa najvećim pijetetom i ljubavlju. Ali – Srbi, neki Srbi, bi opstali pod tim imenom, čak i da su ostali skroz sami. Znam sebe, znam nas. Povukli bi se u najzabačenije čuke, čekali ne znam koliko, pravili zasede Turcima, išli u austrijsku ili bilo koju drugu vojsku. Kao što smo i radili, po cenu vraćanja u kameno doba. A Rusi su uvek pomagali kad su mogli, pa često i preko svojih realnih mogućnosti, jer su takvi. Kao što smo se i mi odazvali slovenačkim i hrvatskim vapajima da ih srpska vojska spasava od Italijana 1918. godine, iako smo već bili desetkovani posle 6 godina ratovanja i nezamislivih ljudskih i materijalnih gubitaka. Kao što smo se dizali u porobljenoj Evropi 1941, čak i pre poziva sovjetske Rusije, a pogotovo posle njega. Opet po cenu ogromnih žrtava. Opstali bi mi – ali su nam braća Rusi dali ključnu, bratsku, nezaboravnu, neprocenjivu pomoć.
Reklo bi se, dakle, da članak Sergeja Pravosudova ipak najpre predstavlja jedan vapaj pomalo povređenog brata, bliskog srodnika. To se da zaključiti iz poruke kojom se on završava: „Mi imamo samo jedan put: ili pobijediti i preživjeti zajedno, ili umrijeti pojedinačno”. Jer, da je „razočarenje“ konačno, teško da bi bilo ikakvog novog poziva na zajedništvo. A taj i takav poziv naš brat Sergej upućuje jednoj faktički okupiranoj, raščerupanoj, opelješenoj i opkoljenoj Srbiji koja je, ipak, uspela da o(p)stane kao ostrvo u evroatlantskom moru koje nije uvelo sankcije Rusiji. Zahvaljujući svom narodu, kojeg trenutno niko ništa suštinski pita, ali koga se nekako još uvek plaše. Nije takav narod zaslužio da se jedan plemeniti Rus u njega razočarava.
Aleksandar Pavić
____________________________
[1]http://evroazija.info/sergej-pravosudov-razocarenje-u-srbiju/
[2]standard.rs
[3]http://fakti.org/rossiya/medija-menju/zapad-je-verovao-da-ce-era-kozirjeva-u-ruskoj-ekonomiji-trajati-vecno
Bežati od Kozaka sto konaka!