Svima nam je potrebno mnogo više rasuđivanja, odmerenosti i odgovornosti za svaku reč, stav ili čin, a manje samouverenosti u sopstvenu intelektualnu ili moralnu superiornost. To se odnosi i na kritičare srednje klase, posebno one kod kojih izostaje momenat refleksije
Kritika srednje klase ima dugu istoriju i u mnogo čemu je utemeljena. Istraživanja različitih oblika hibridnog ratovanja usmerena protiv država i naroda koji su iz nekog razloga postali meta političkog Zapada potvrđuju značajnu ulogu srednje klase kao generatora unutrašnje subverzije, pri čemu se kritici podvrgava i kulturna hegemonija i socijalna ekskluzivnost ovog društvenog sloja ili (pod)strukture.
Paralelno sa svojevrsnom bezbednosnom panikom zbog uloge pripadnika srednje klase u državama globalne periferije i poluperiferije, kao i obnovljenog kritičkog odnosa prema njoj u zemljama Zapada, kako od strane levice tako i desnice, govori se i o krizi ili iščezavanju srednje klase pod pritiskom odavno već aktuelnih društvenih, ekonomskih i tehnoloških trendova.
Uz svu utemeljenost ove kritike, kako iz ekonomske, tako i iz kulturne, socijalne, političke i geopolitičke perspektive, ne treba izgubiti iz vida istorijsko iskustvo koje radikalnu kritiku srednje klase povezuje sa takozvanim „ekstremno levim“ i „ekstremno desnim“ političkim pokretima i sistemima u prošlom veku. Ovo ne znači da zbog toga svaka kritika srednje klase prestaje da bude legitimna, jer se povezuje sa iskustvom takozvanih „totalitarizama“ i „ekstremizama“, ali poziva na oprez kada su istinski motivi i ciljevi kritike srednje klase u pitanju, pogotovo kada ona postaje bitan, pokretački i operativan činilac političke akcije.
Takođe, svaku kritiku ove vrste treba sagledati i iz njenog sopstvenog ideološkog konteksta i kognitivnog i idejno-vrednosnog horizonta, što njene argumente ne čini apriorno i univerzalno prihvatljivim. Svaki kontekst i horizont bilo kog mišljenja i delovanja počiva na određenoj pretpostavci i svom predmetu, u ovom slučaju u određenoj definiciji srednje klase, određenom viđenju njenog nastanka i razvoja i njene uloge u društvu.
Određena partikularna perspektiva, dakle, ne može da pretenduje na obaveznost i neprikosnovenost, osim ako ne počiva na nekoj vrsti prinude, što je po sebi ne čini spoznajno superiornom, pa čak ni relevantnom.
Narod i srednja klasa?
U našem slučaju, kritika srednje klase je poslednjih godina dobila na zamahu, što je rezultat globalnih promena u politici i ekonomiji, odnosno njihove refleksije u humanističkim naukama, kao i nekim lokalnim prilikama povezanim sa međugeneracijskom tranzicijom znanja i društvene moći u akademskoj, političkoj, bezbednosnoj, medijskoj i javnoj sferi.
Ova kritika je kod nas postala posebno uverljiva zbog sve jasnijeg uviđanja neodrživosti poretka koji ne samo da ne mari za problem socijalne neravnopravnosti, nego je zapravo generiše i na njoj počiva, i to poretka koji nije lokalna specifičnost i aberacija, nego je u osnovi ispostava globalno dominantnog sistema regulacije moći.
Takođe, kritika srednje klase je s razlogom postala nezaobilazan segment otpora pritiscima i različitim oblicima infiltracije i indoktrinacije koje dolaze iz zapadnjačkih centara moći. Na planu kulture i identiteta, kritika srednje klase je postala bitan činilac markiranja jednog od najvećih problema našeg društva, možda i najvećeg – krize kulturnog identiteta prepuštenog različitim vidovima pseudomorfoze pod uticajem (i sistemskim pritiskom) Zapada, kao i socijalno-kulturnog kvazi-elitizma koji često završava ne samo na opravdavanju socijalne i ekonomske isključivosti i dominacije, već i na veoma opasnim formama autošovinizma, pa i autorasizma.
Ipak, i ovde treba biti veoma oprezan, kako se ne bi upalo u zamku ideologizacije, apsolutizacije pa i esencijalizacije pojma srednje klase, a samim tim i nižih socijalnih klasa kao njenog pretpostavljenog antipoda. Drugim rečima, treba se čuvati opasnosti da ove društvene slojeve ili (pod)strukture ne sagledavamo kao monolitne i vrednosno unapred predisponirane entitete, bez obzira na kontekst i rezultate empirijskih istraživanja i životnog iskustva koje se ne podvrgava apstraktnim i apriorno postavljenim kategorijama.
U našem slučaju to znači da pojam naroda ne možemo vezivati samo za niže socijalne slojeve, pošto celinu naroda čine i pripadnici te „omražene“ srednje klase. Samim tim, i njeni interesi i vrednosti moraju biti uzete u obzir, posebno kada se ima u vidu da živimo u poretku koji institucionalno i ideološki ne legitimizuje oduzimanje bilo čijih kolektivnih prava ili diskriminaciju partikularnih interesa bilo koje društvene grupe.
Dakle, da bi se ovo postiglo moralo bi se jasno težiti potpunoj promeni političkog i ideološkog poretka, što je legitimno, ali što ima svoje posledice i svoju cenu, u koju smo se u istoriji više puta uverili.
Druga opasnost počiva u sklonosti kritičara srednje klase da poriču vrednost pravnog poretka i moralnih normi, određujući ih kao proizvod srednje klase. Razumljiva i opravdana kritika manipulacije pojmom pravnog poretka i pravne države, kao i moralizacijom politike, kao oružjem u rukama zapadnih centara moći, ne sme da preraste u negaciju potrebe za pravnim uređenjem i moralnim sistemom kao takvima.
Pitanje morala
Suprotstavljanje ovog navodno srednjeklasnog morala nekakvom moralu nižih socijalnih slojeva često vodi vrednosnom afirmisanju najnižih poriva i potpunog etičkog relativizma, što je višestruko problematično. Najpre, jer se pojave moralne raslabljenosti i dezorijentacije vezuju za niže socijalne slojeve, ali tako da se one pozitivno i afirmativno vrednuju i predstavljaju kao nekakav alternativni moralni obrazac.
Iza ovoga se krije izuzetno problematičan trend egzotizacije, a time i pokroviteljskog odnosa prema „drugome“ postavljenom na poziciju nemoćne žrtve nesposobne da se sama brine o sebi, pa i samostalno artikuliše sopstvene potrebe i vrednosti. O tome da je ovakvo ophođenje strukturalno u potpunosti analogno kolonijalnom, nema potrebe ni govoriti.
Ukratko, većina pripadnika nižih socijalnih slojeva nipošto nije predata moralnoj degradaciji, niti zakonsku zaštitu apriorno smatra nepoželjnom. Postojanje mikromorala, koji je proizvod lokalnih i situacionih uslova i koji u ponečemu može odstupati od „građanskog“ makromorala, ne negira identičnost ili makar komplementarnost opšteprihvatljivih moralnih normi. Konkretno, krađa je uvek krađa, a lopov lopov, bez obzira što krađa u nekim specifičnim uslovima može biti razumljiva, pa čak i (privremeno i delimično) tolerisana, ali ni u jednom slučaju neće dobiti status (poželjne i obavezujuće) moralne norme.
Kao što ni većina pripadnika srednje klase nipošto nisu mrzitelji svog naroda i socijalno nižih slojeva, niti su samo nesvesni pioni bilo stranih uticaja bilo esencijalizovanih klasnih interesa. Negativne pojave poput socijalnog i kulturnog rasizma, koje su dobile zabrinjavajući zamah, treba ozbiljno i odlučno kritikovati, ali ne i uopštavati i predstavljati kao inherentne osobine određene društvene grupe ili nužne osobine svakog njenog pripadnika, bar dok se on ne podvrgne „samokritici“.
U našem slučaju ovo postaje posebno problematično kada se vlast želi predstaviti kao zaštitnik nižih socijalnih slojeva, a njeni protivnici kao socijalno i identitetski otuđeni pripadnici srednje klase. Zastupnici ovakvih stavova previđaju pluralitet perspektiva u svakoj od ovih grupa, jednako nezadovoljstvo vlašću mnogih pripadnika nižih slojeva, koliko i osione ispade prema siromašnima od strane više funkcionera, poslanika ili javnih i medijskih ličnosti koje zastupaju pozicije vlasti.
Da ne govorimo o nesputanoj promociji materijalnih i potrošačkih vrednosti u svim segmentima društva, uključujući i medije pod kontrolom vlasti. Još teže je validno braniti tezu o socijalnoj brizi ove vlasti za niže slojeve, a da ona nije svedena na deljenje sendviča, retoriku, propagandu i parcijalne beneficije trenutno kompenzovane dodatnim izdacima kroz poreze i poskupljenja robe i usluga.
U navodnu apriornu superiornost političke svesti neobrazovanih nad obrazovanima ne veruju ni oni koji je bespogovorno zastupaju
Sledeća opasnost, pored egzotizacije i esencijalizacije određenih društvenih slojeva i moralne relativizacije, jeste i odbacivanje vrednosti institucija i obrazovanja, bez obzira na ozbiljne argumente o zloupotrebi pojma i prakse institucionalnosti, kao i pretvaranja obrazovnih ustanova u nezavisne i otuđene centre moći ili sredstava infiltracije i indoktrinacije.
Argumenti ove vrste kod manje opreznih zastupnika lako se pretvore u zavodljiv odijum protiv obrazovanja i kulture kao takvih, kao i obeležavanje obrazovanih ljudi kao apriorno sumnjivih, dok se ne dokaže suprotno. Pri tome se alternativa sadašnjem sistemu u ovim oblastima ili ne nudi ili neodređeno i nekoherentno naznačava, kad već represija i „čistke“ ne mogu da urode plodom ili ih nije poželjno otvoreno zastupati.
To svakako nije dobro za društvenu dinamiku, ali ni za moral i razvoj društva, uključujući i onaj socijalno-ekonomski. U nekakvu navodnu apriornu superiornost političke svesti neobrazovanih nad obrazovanima ne veruju svakako ni oni koji je tako bespogovorno i inadžijski zastupaju.
Lična pozicija
Kao i kod svih koji imaju pretenziju da javno govore, i za kritičare srednje klase je veoma važan momenat refleksije sopstvene po pravilu srednjeklasne pozicije i veoma često u potpunosti srednjeklasnog stila života. Koliko god se ovaj argument nekome činio banalan ili čak nepristojan, mislim da bi ga trebalo uzeti u obzir. Jer pripadnik srednje klase koji živi u potpunosti srednjeklasnim stilom života, a da pri tome ni u jednom trenutku ne reflektuje svoju poziciju, naprosto ne može biti dovoljno uverljiv kao radikalni i načelni kritičar ovog socijalnog sloja.
Neki autori uspešno i uverljivo uspevaju da osveste i artikulišu takvu poziciju, ali nema se utisak da su oni u većini. Takođe, ni kao zastupnik nižih slojeva ne može biti uverljiv onaj koji ih u najmanju ruku dobro i „iznutra“ ne poznaje, jer time ne dovodi u pitanje samo intelektualne i saznajne kapacitete svojih uvida, nego i sopstvenu etičku poziciju.
Takođe, oštri kritičari naše kulturne, akademske ili obrazovne sredine, koja je i te kako podložna kritici, od kojih se neki otvoreno zalažu za njenu institucionalnu degradaciju pa i destrukciju, trebalo bi da reflektuju i sopstvenu poziciju u tim sredinama, u kojima često zauzimaju dobru poziciju, ili na nju pretenduju.
Kada govorimo o reflektovanju sopstvene pozicije, ja bih, na primer, s obzirom na to da i pored vodećih referenci u svojoj oblasti nisam imao pristupa akademskim ustanovama, imao mnogo više razloga za nezadovoljstvo stanjem u njima od mnogih koji su u njima odlično pozicionirani, dok se javno zgražavaju nad stanjem morala i stručnosti koji u njima vladaju.Kao neko ko nikad nije bio privilegovan, nema uticajan društveni položaj i živi životom koji bi većini oštrih kritičara srednje klase bio „ispod časti“ (verovatno i „egzotičan“), imao bih sve razloge da podržavam jednostranu društvenu polarizaciju, ali uprkos tome, a možda i uprkos svojim interesima, to ne činim. Ovo ne govorim kako bih istakao nekakvu svoju moralnu prevashodnost, jer je ni u kom slučaju ne posedujem, nego kao primer da je pred svima nama uvek izbor, za koji smo u krajnjoj liniji sami odgovorni, uključujući i posledice.
Ovaj lični i situacioni element svakako ne treba zanemariti u analizi motiva, ciljeva i interesa svakoga ko zastupa bilo koju poziciju. Jer zašto ne bismo pomislili da neko institucije, pravni poredak i obrazovanje, makar i nesvesno, odbacuje kako bi on ili oni koje zastupa mogli da vrše vlast bez ikakvih ograničenja i odgovornosti.
Kao i da onaj koji snažno zastupa pravni poredak i institucije u ime evropskih integracija, na primer, to možda čini kako bi on ili oni koje zastupa (i dalje) mogli bez istinskih ograničenja i odgovornosti (osim onih zahtevanih iz „centra“) da vrše ulogu zastupničkih političkih elita, koje upravljaju u ime inostranih gospodara.
Specifična dinamika
Ukratko, svima nam je potrebno mnogo više rasuđivanja, odmerenosti i odgovornosti za svaku reč, stav ili čin, a manje samouverenosti u sopstvenu intelektualnu ili moralnu superiornost. Tako ne bismo dolazili u opasnost da opravdavamo „jahanje“ bilo koga, da kriminalce i moralno izopačene osobe promovišemo u branioce države ili smatramo normalnim grafite koji sve studente fakulteta pred kojim su ispisane određuju kao „ustaše“.
Nećemo, najzad, zapasti u opasnost da za sve naše nedaće okrivljujemo „jednog čoveka“ ili „primitivni narod“, niti s druge strane srednju klasu izjednačenu sa protivnicima vlasti proglašavamo jedinim generatorom i vinovnikom sukoba i podela, kao da oni koji deceniju i po vladaju ovom zemljom nemaju nikakvog udela u tome.
Svima nam je potrebno mnogo više rasuđivanja, odmerenosti i odgovornosti, a manje samouverenosti u sopstvenu intelektualnu ili moralnu superiornost
Niti da zbog razumne potrebe za tumačenjem tekućih događaja iz perspektive geopolitike potpuno zanemarimo naše realno i konkretno društvo sa svojom specifičnom dinamikom, kao i iskustva i vrednosti konkretnih ljudi. Niti, konačno, da potcenjujemo ovaj narod koji ipak ima previše istorijskog iskustva da bi ga iko predugo pravio budalom. Bar ne sve pripadnike naroda, ne sve vreme, i ne samo na osnovu jedne priče i jedne perspektive.
Uz manje laži, licemerja i (samo)obmana, a više znanja, hrabrosti, čestitosti i odgovornosti, možda bismo i mogli da doprinesemo izgradnji jednog pravednijeg društva, državnoj nezavisnosti i jedinstvu naroda, a to je odgovornost koja je na svakom od nas, bez obzira na to kako smo opredeljeni u aktuelnim smutnjama.
autor:Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
Izvor: Novi Standard
