Pogledajte ovaj spot i poslušajte reči pesme (3 min.). Ovo je stara crnogorska himna koju je napisao sam kralj Nikola I Petrović Njegoš 1867. godine. Ko je vrag u pesmi? Kad Srbin ne bude rob?
Slušajući pesmu pojavi mi se misao da je kralj Aleksandar Karađorđević pogrešio što se nije proglasio za cara. Bugarski oficiri su ga na koktelu već nazivali ”budućim carem južnih Slovena”. Da se proglasio za cara, ne bi morao da otera svoga dedu kralja Nikolu iz Crne Gore.
Pre njega je već postojala kraljevina Crna Gora i kraljevina Srbija. Sam je govorio da ne mogu dva kralja u jednoj državi. Da je proglasio sebe za cara on bi vladao nad dva kraljevstva i ostalim teritorijama (”pomorjem i zapadnim stranama” kako piše u starim poveljama). Nakon njegovog pada za njim bi ostala dva kraljevstva srpska, a ne šest republika i dve pokrajne kako se kasnije desilo.
Nažalost Aleksandar nije ni bio kralj srpski jer ga crkva nije proglasila kraljem. Nije mu odgovaralo da ga crkva proglasi kraljem jer bi onda bio pravoslavan kralj, a to se ne bi svidelo Vatikanu i Hrvatima. Zato se on se sam proglasio kraljem Jugoslavije u Beogradu. Tako su i Hrvati dobili prvog svog istorijski dokazanog kralja.
Zbog tog udvaranja katolicima nije ni mogao da bude car. Ne možeš se sam proglasiti carem to može da učini samo crkva. Ali koja crkva? Vatikan je proglašavao careve na zapadu. Carigradska patrijaršija je i dalje bila u rukama Turaka pa ona nije mogla proglasiti pravoslavnog cara.
Teoretski Pećka patrijaršija je mogla da proglasi Aleksandra za cara jer je već proglašavala careve Dušana i Uroša. Međutim, tada bi bio pravoslavni car, a to mu nije odgovaralo zbog flerta sa katolicima. Tu je koren greha. Tako pade srpska ideja i kruna Dušanova ne zasja. Nažalost nesrećni Aleksandar nije bio ni svestan da je tada posadio seme Jasenovca, Jadovna, Jastrebarskog, bezbrojnih jama i mnogih drugih logora.
Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju kaže naš narod. Tako je i bilo.
I crkva je počinila greh tada jer su kralja Petra I proglasili za kralja iako su njegovi zaverenici ubili prethodnog kralja i kraljicu. To je bio greh. Nije ni čudo što su crkvi kasnije učinili komunisti, a zatim ateisti i šta čine danas ekumenisti. Božija kazna.
Velika je šansa Aleksandar bio ali i veliki usud. Petar i Aleksandar uvukoše Srbe u najkrvavije ratove u svojoj istoriji. Prokletstvo je ubiti prethodnog kralja i kraljicu, ukrasti Miroslavljevo jevanđelje, dogovarati konkordat sa Vatikanom. Nije bilo pokajanja i sve nam se to obilo o glavu.
Pred kraj života kralj Aleksandar je shvatio svoju grešku ali kasno. Shvatili su i naši neprijatelji da je Aleksandar shvatio i zato su ga uklonili.
Do dana današnjeg traje demontiranje srpske crkve i srpske ideje. Ideje pravoslavnog carstva na Balkanu.
Da li će srpstvo imati snage da povrati svoju crkvu i proglasi nekog novog ”cara”? Da li smemo da razmišljamo o rečima sledeće pesme? Da li crkva sme da razmišlja o svojoj pravoj ulozi – ulozi kišobrana sveukupnog srpstva na Balkanu i šire?
