O legitimnosti vlasti u Srbiji

Neobična neozbiljnost protivnika Aleksandra Vučića i vlasti u Srbiji verovatno je ono što ga i danas održava na vlasti, zajedno s prećutnim ugovorom koji vladajućoj konfiguraciji još uvek daje legitimitet. U odsustvu ratova ili nekih novih nadstrešnica, režim je preživeo krizu
Iako teorija kaže da se legitimitet vlasti u parlamentarnim sistemima uspostavlja i održava putem izbora, često je to samo privid. Ispod tog formalnog legitimiteta po pravilu se nalaze svojevrsni prećutni ugovori elite i naroda, čiji sadržaj veoma dobro osećaju političari, dok sociolozi i politikolozi nastoje da ga razaznaju i opišu.

Dva takva ugovora u Srbiji objasnio je sociolog Slobodan Vuković u knjizi Pravo, moral i korupcija (2005). Prvi se tiče ugovora između elite i naroda u doba titoističkog socijalizma. Ugovor je podrazumevao da narod neće dovoditi u pitanje vlast elite, ali da će, zauzvrat, elita omogućiti lagano podizanje standarda narodu, a običnom čoveku i dosta „komotan“ odnos prema javnoj („društvenoj“) imovini. Tako je, tokom osamdesetih godina, kada je nastupila privredna kriza, opšte potkradanje društvene imovine omogućilo održanje koliko toliko pristojnog standarda znatnih delova radništva, dok su javni službenici svih vrsta kućni budžet već bili počeli da dopunjuju i uzimanjem različitog sitnog mita.

U doba pak Miloševića ovaj ugovor je ostao na snazi, s tim da je dopunjen očekivanjem naroda da Srbija pomaže otadžbinske ratove Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, ali da ipak sama ostane izvan rata. Međutim, sankcije su dovele do urušavanja privrede, što je onda moralo znatno pomeriti granicu dokle narod sme da ide u kršenju zakonskih normi. Stoga, što je kriza bila dublja, granica je sve više pomerana, pa su, pred kraj Miloševićeve vlasti, gotovo sve pravne i moralne norme bile otvorene za manje ili veće kršenje.

Ispod formalnog legitimiteta se nalaze svojevrsni prećutni ugovori elite i naroda, čiji sadržaj veoma dobro osećaju političari

Međutim, kada je rat 1999. stigao i u Srbiju, pri čemu se Srbija našla u sukobu s celom atlantističkom imperijom, narod je procenio da Milošević više ne može da ispunjava ugovor, pa ga je oterao. No, kako se narod u međuvremenu navikao na ovaj tip ugovora, on je i od novih vlasti očekivao slično kao i od Tita i Miloševića: da se ne ratuje, da se lagano popravlja standard i da se bude prilično „komotan“ u odnosu na zakone i javnu imovinu.

Tako su nove vlasti nasledile državnu upravu koja se već bila navikla da prima mito, a i sam narod davanje sitnog ili već srednjeg mita više nije osećao kao prestup. Korupcija je postala neka vrsta običajnosti – očekivano i podrazumevano društveno ponašanja građana i vlasti.

Recimo, u Vukovićevom istraživanju, gotovo trećina preduzetnika je bila izjavila da neposredno podmićuje carinske službenike. Odatle do shvatanja vlasti (države) kao plena nije trebalo mnogo. Jer, najbrži način pretvaranja moći u kapital upravo je korupcija. Tako su radili „žuti“, u vreme kada je Vuković istraživao, tako su radili i naprednjaci, od 2012. godine do danas (ovde, ovde, ovde i ovde).

Propuštena prilika
Ovaj prećutni ugovor, da se nadovežemo na Vukovića, doveden je u pitanje prvog novembra 2024. kad je nadstrešnica ubila 16 ljudi. Opšte uverenje je bilo da je nadstrešnica pala zbog korupcije, što je većinu građana užasnulo. Ugovor je podrazumevao tolerisanje lepljivih prstiju „onima gore“ dokle god standard običnog sveta raste – a rastao je, bez ikakve sumnje. Međutim, ugovor nije podrazumevao da korupcija bude tolika da ubija običan svet.

Zato je narod s velikim odobravanjem gledao na pobunu studenata, kao i drugih delova srednje klase. Pobuna se sve više širila i do 15. marta 2025. dovela je Vučićev režim na ivicu pada. Zapravo, režim je bio na korak da bude oboren, a zašto taj korak nije načinjen pokazaće neki budući istoričari. Da podsetim, Miloš Vučević je ostavku na mesto premijera podneo 28. januara 2025, ali do 15. marta još uvek nije bila obrazovana nova vlada, samo je ostavka četvrtog marta usvojena u Skupštini. Vučić je Macuta za premijera postavio tek šestog aprila 2025.

Postojao je veliki pritisak, kako opozicije, tako i atlantističkih („luksemburških“) medija, da se ide na „tehničku“ vladu – zapravo prelaznu vladu. Međutim, studentski plenumi nisu želeli da stanu iza tog zahteva, jer su tada još uvek bili pod snažnim uticajem ideje o neposrednoj demokratiji. Oni su, naime, devetog marta uputili „Pismo narodu Srbije“ u kome su pozvali građane da krenu njihovim putem i počnu da prave građanske plenume (zborove).

To je, na neki način, i spasilo Vučića. On je u tom trenutku bio usamljen, uplašen i spreman na popuštanje. Gotovo cela SNS ekipa razbežala se od njega – što se videlo po tome da su ga tih dana na provladinim televizijama praktično branili još samo Bokan i Krstić. Od njega se već bilo odmetnulo sudstvo i tužilaštvo, kao i celokupna prosveta. Što je najgore, počela je i policija da se klati – Vučić je docnije i sam izjavljivao da je tada kontrolisao samo dve jedinice policije: „Jednu je vodio Repac, drugu je vodio Kričak“.

A prema njemu se 15. marta valjala masa od 300.000 ljudi. Da je ta masa prethodnih dana bila dobila neki konkretan cilj kao svoj zahtev – recimo, hitno formiranje tehničke vlade – ko bi tog 15. marta mogao da je zaustavi u pohodu na Skupštinu? Došlo bi do incidenata, možda bi se umešala i vojska, a Vučić bi morao da dozvoli tehničku vladu. Prvi, veliki stub njegove vlasti srušio bi se, što bi bio zaista označio početak kraja njegovog režima.

Moram da kažem da sam i ja tada bio protiv tehničke vlade, jer sam se zalagao da studenti traže nešto drugo – promenu izbornog sistema, odnosno glasanje za ličnosti, a ne za stranke, kao vrstu demokratskog reseta našeg parlamenatrnog poretka. Tehnička vlada mi se činila kao mačka u džaku, preko koje bi otvoreni atlantisti, bez izbora i na prevaru, došli na upravu u zemlji.

Infantokratija
Međutim, studentski plenumi niti su krenuli putem izborne revolucije, koja bi otčepila skupštinu za uticaj iz naroda, niti su pošli stazom političke revolucije, koja bi preko prelazne vlade preuzela izvršnu vlast i – uz njihovu dalju podršku – demontirala režim. Oni su izabrali opciju „republike saveta“, građanskih zborova, generaln0g štrajka, koja – ma koliko da je bila romantična – ipak nije dala rezultate.

Tako se Vučić 15. marta izvukao. Ugušio je štrajk u srednjim školama, pa na univerzitetu, utulio ulične proteste koji su još tinjali preko leta, učvrstio kontrolu nad policijom i počeo da vraća sudstvo i tužilaštvo… A u međuvremenu je došlo i do regeneracije onog prećutnog ugovora s početka našeg teksta. Nisu izneti jasni dokazi da je nadstrešnica pala baš zbog korupcije, a i narod se umorio od blokada, nasilja i revolucionarnog haosa koji nikuda ne vodi.

Vučić se jeste konsolidovao, i nerazumno je to poricati

Tako je prećutni ugovor na neki način obnovljen. Danas se opozicioni mediji ubiše dokazujući da je posredi samo „mit o Vučićevoj konsolidaciji“ – kako glasi naslov u Vremenu. „Režim pred našim očima nezaustavljivo puca po svim šavovima“, stav je „političkog konsultanta“ u drugom članku, u tom listu. „I pored `zamora materijala`, trend je evidentan: Vučićeva vlast se raspada po svim šavovima“, čitamo u trećem članku.

Međutim, ko nema realan pogled na stvari najčešće doživi razočaranje. Dakako, Vučić nije povratio svoju poziciju iz, recimo, 2022. godine (niti je to moguće). Ali, on se jeste konsolidovao, i nerazumno je to poricati. Onaj ko hoće da ga obori mora da udara upravo na prećutni ugovor, a ne da misli da samo treba sačekati izbore i stvar je rešena.

Vučić će proći kao i Milošević ako nas uvuče u neki rat – čega je i on potpuno svestan. Zato i neprestano ponavlja da hoće da sačuva mir, „da ne učestvujemo u velikim sukobima koji dolaze – za vreme mog predsedničkog mandata gotovo sam siguran da možemo da izbegnemo rat“, itd.

Takođe, neka nova „nadstrešnica“ jamačno bi i njemu, u političkom smislu, slomila vrat. Ali, takve stvari – kao rat i nadstrešnica – ne mogu se predvideti, dok ono što zavisi od opozicije, i što ona zbilja može, a i treba da uradi, jeste da iznese jasne dokaze u javnosti o direktnoj vezi između korupcije i pogibije 16 ljudi u Novom Sadu.

Studentski pokret, a ni prozapadna parlamentarna opozicija to ne rade, kao što ne rade ništa ni na pripremi izbornih uslova koji bi jamčili obostrano snošljive – poštene i slobodne – izbore. Zavedeni iluzijama koje stvaraju „prijateljski“ mediji, oni čekaju da se raspišu izbori, da konačno dođe taj dan kada će narod da glasa za njih, pa da se, ovako ili onako, ušetaju u Skupštinu i počnu da vladaju.

To tako ne biva, i to je toliko politički nezrelo da čoveka ostavlja bez reči. Infantokratija, u političkom smislu, nekom istorijskom greškom i može da preuzme državnu upravu. Ali, da je sačuva, to nikada nije bilo, niti može da bude. Neobična neozbiljnost Vučićevih protivnika verovatno je ono što ga i danas održava na vlasti, zajedno s prećutnim ugovorom koji vladajućoj konfiguraciji još uvek daje legitimitet.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Iskra