Ovih dana, oraspoložilo me novinarsko pitanje: Šta mislite na temu Kurti protiv Amerike? Potom, da li će SAD uskratiti Kosovu i ostatak do 200 miliona dolara finansijske pomoći, da li će SAD povući svoje vojnike sa Kosova…
Suočen sa širokom lepezom mogućnosti, učinilo mi se da je odgovor pitanje koje je Vučić postavio, u Vašingtonu: Na šta bi ličio boks meč Vučić protiv Tajsona? Međutim, propagandna težina pitanja o Kurtijovom nadmetanju sa Amerikom, koje se može porediti sa nadgornjavanjem Kraljević Marka i Muse Kesedžije oko preoravanja puteva po Kosovu, razjasnio mi je Nacionalni dnevnik, TV Pink.
Kažu: Kurtiju i njima sve je krenulo nizbrdo jer je predsednik izveo Vašington iz decenijske zablude u kojoj je ovaj gajio “takozvanu”, a nesporno lažnu državu Kosovo. Ipak, sačekajmo 15. mart kako bismo saznali da li će Kurti zaista ugroziti kredibilnost SAD i ostatka Kvinte.
Vođen verovanjem u naknadnu pamet, ostavio bih, za dan posle 15. marta, raspravu o stvarnim efektima uvođenja taksi na ekonomiju Kosova i Srbije i na proces normalizacije ovih društava i njihovih odnosa. Nije bilo realno očekivati da se o tome raspravlja u procesu donošenja odluka, a nekako smo i navikli na temu ko je vera a ko nevera, ko je izdajnik, a ko sluga Prištine ili Srbije, odnosno Amerike.
Anegdota u kojoj je epska veličina Kurtija dosegla razmere koronavirusa, ohrabrila me da se ne složim sa Bljerimovom ocenom da situacija “nikada nije depresivnija”. Iskreno rečeno, sadašnje stanje stvari liči na šovinističku farsu koja bi mogla da pomogne narodu, odnosno gledaocima da se lakše i u veselju rastanu sa ovom vrstom predstave (politike) i njenim glavnim glumcima. Da li, i kada će reka zaborava povući i novonastalog premijera teško je, danas, reći. Javlja mi se da će on u ime “albansko – američke ljubavi” promeniti politiku. Najverovatnije će mu se pridružiti i beogradske vođe, kad im prođu izbori.
Slažem se sa Bljerimovim zaključkom: “Da nikada u bliskoj prošlosti koja se meri godinama, nismo bili udaljeniji cilju, koji je bar u principu, zajednički za obe strane”. To je ona priča da se Srbija i Kosovo slažu samo u jednoj tački, a to je “zajednička, evropska budućnost”. Slažem se i da “tu nismo samo mi na Kosovu i u Srbiji krivi. Štaviše, izgleda da se i Brisel (Evropska unija), svojski trudi da da svoj udeo ovoj velikoj konfuziji”. Ovu ocenu potkrepljuje i nalaz najnovijeg istraživanja javnog mnjenja Srbije po kome je samo 32% građana za članstvo u EU. Nikada vlastima usta nisu bila punija “Evrope”, a nikada manje delovanja da se u nju uđe.
Tačno je i Bljerimovo zapažanje: “Nema, bar u sadašnjim okolnostima, nijednog ozbiljnog političara i zvaničnika u Briselu, koji je spreman da kaže zvaničnom Beogradu kada bi Srbija mogla da postane punopravni član Evropske unije, (a samo pre dve godine, u „Strategiji za proširenje EU državama Zapadnog Balkana“, pomenuta je kao moguća opcija 2025-, za Srbiju i Crnu Goru), a u slučaju Kosova, niko ne želi da kaže građanima Kosova kada će oni moći da putuju bez viza, iako su još marta pre dve godine ispunili i zadnji kriterijum (95. po redu), Evropske komisije za dobijanje ovog prava“.
Inače, da je pre par godina bilo ozbiljnijih političara od Junkera i drugih, niko ne bi odgovarao na “trik pitanja”: Recite nam tačan datum našeg ulaska u EU? Ili: Kada ćete nam dati viznu liberalizaciju?
Sačekajmo konferenciju u Parizu pa da vidimo da li će sadašnja uprava EU ostati dosledna novoproklamovanom pristupu proširenja, koje se svodi na sledeće: Uradite ono što je do vas, uz našu podršku, pa se vidimo.
Nesumnjivo je da se sama EU suočava sa velikim izazovima i da će struktura EU, u većoj ili manjoj meri, biti izmenjena. Politički život EU je u znaku porasta evroskepticizma, populizma, širenja pokreta izolacionizma u pojedinim zemljama, radikalnih i ekstremičkih ideologija gde su najvidljiviji ekstremni (neofašistički, rasisitički i islamski) radikalizmi. U takvim okolnostima nema korisiti od licitiranja sa terminima, rokovima članstvu u EU. Valja razumeti da vremenski okvir zavisi pre svega od Srbije i Kosova, od tempa kojim oni sprovode neophodne reforme.
Kad je reč o Srbiji, njen je problem što je ona “nedovršena država” u čijem životu jačaju tendencije da postane „promašena država” koja ne bi bila u stanju da ostvari unutrašnju, unutaranacionalnu integraciju, a ni spoljne, internacionalne integrativine veze. Takva država ne može da odgovori na izazove globalizacije tako što bi se uključila u regionalne i globalne integracije i istovremeno, očuvala i razvila svoje osobenosti i prednosti. Zbog toga je neophodno da vođstvo i javnost odgovore gde idu odnosno, da prestanu da se ponašaju kao one guske u magli iz jedne od naših ranijih kolumni. Pri tome, postoje najmanje dve opcije, koje predstavljaju različite ciljeve i različite uslove u kojima će se odvijati proces izgradnje nacije – države.
Prva opcija je ostvarenje „evropske budućnosti”, a unutar ove, nameću se sledeći prioriteti:
Do uključivanja u Evropsku uniju (EU) (najverovatnije 2025 – 2030. godine), potrebno je da se Srbija od slabe, odnosno „nedovršene države”, kakva je danas, dovede do stupnja moderne i efikasne, odnosno takozvane „normalne države”. U periodu od uključenja Srbije u EU do 2050. godine, biće neophodno da se nacija-država podvrgne postepenoj deregulaciji, odnosno prenosu pojedinih državnih funkcija na evropska tela.
Druga opcija je da se, u slučaju neuspeha sadašnjeg modela evropskih integracija do koga se može doći bilo zato što se Srbija ne uključi u EU, ili što je reorganizovana EU ostavila Srbiju izvan kruga „tesno integrisanih” zemalja, ostvare sledeći prioriteti: jačanje države i podizanje njene efikasnosti u suočavanju s unutar društvenim, ali i globalnim izazovima (isto kao u prvoj opciji) i izgradnja novih regionalnih i globalnih oslonaca, odnosno savezništava koja ne isključuju ni EU.
U oba scenarija mora se upravljati sukobima interesa Srbije i Kosova, a za to, u sadašnjim okolnostima, ne vidim bolji okvir od normalizacije.
