O NACIONALNOM POMIRENJU – ili o jednoj ideji koja nikad neće zaživeti među Srbima, koju je možda bolje nazvati “Srbija se pomirit ne može“
Nedavno preminuli Milovan Vitezović, književnik i dramski pisac, u jednom eseju je napisao da bi kao nacionalni praznik u Srbiji trebalo ustanoviti Dan pomirenja. Kao pogodan datum predložio je 26. februar, dan kada se praznuje Sveti Simeon Mirotočivi – i to ne samo jer je to dan kada se slavi uspomena na tvorca nemanjićke države, već i zato što je po njegovom prestavljenju, upravo nad njegovim odrom, Sava Nemanjić, moglo bi se reći i za njegovog života Sveti Sava, izmirio zavađenu braću Stefana i Vukana, koji su neposredno pre toga vodili jedan duži i razoran građanski rat, u koji su se bile uplele i strane sile, svaka za sebe zainteresovana za uticaj u Srbiji/Raškoj.
Ma koliko su analogije sa srednjovekovljem nemoguće, određene podudarnosti mogu se prepoznati i u pojedinim događajima iz savremene istorije. Dan pomirenja trebalo bi da u jednoj ozbiljnoj državi, koja razmatra strateške pravce svog delovanja i usmerena je prema budućnosti, sabere sve Nemanjine i Savine duhovne sinove, da izvida i rane koje su nastale u 19. i 20. veku; u tom slučaju trebalo bi institucionalno raditi na traženju zajedničkih narativa i prevazilaženju podela na obrenovićevce/karađorđevićevce, republikance/monarhiste, partizane/četnike – i čitav niz drugih podkategorija, koje je pomalo u šalji, a malo i u zbilji, Dušan Kovačević izbrojao dvadeset.
Svi smo mi logoraši
U osvrtu na Drugi svetski rat, opominjuće su i reči jednog od istinskih otaca nacije Žarka Vidovića: “Nevažna je, našem neprijatelju, naša podela na četnike i partizane. Tako se delimo mi ! A za „njega “ svi smo mi „logoraši“, logoraška nacija! To će nam, svojom odlukom o Srbima (1944. i 1989-1999), pokazati i naši ratni saveznici : da smo za njih narod čiju istoriju obeležava logor (a ne „ustanci“ i „pobednički ratovi“). Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice!“
Osvrćući se upravo na ove reči i upute, u februaru ove godine otvorio sam pitanje niškog lagera, gde je tačno 80 godina ranije (12. februara 1942) izvršen proboj, koji su zajedničkim snagama izvršili bivši četnici i bivši partizani, tada i jedni i drugi nemački sužnji. I jedni i drugi tada su ginuli na nemačkim žicama, a socijalistička istoriografija je tu činjenicu zanemarila, jer se nije uklapala u njihov bipolarni svet revolucije i kontrarevolucije. Važnost ovog datuma, međutim, ostaje neprepoznata do danas, iako bi mogao, prema uputstvima Žarka Vidovića da bude savršen za susret, razgovor i pomirenje. A onda sam, u intervjuu u “Pečatu“ i “Večernjim novostima“ tokom marta i aprila, izrekao par tvrdnji koje su izazvale lavinu osuda i negativnih komentara.
Nemanja Dević: Dirnuo sam u osinjak ostrašćenosti
Mladim antifašistima je to, logično, bilo diranje u njihov zabran, pa sam se zadovoljno smeškao kao da sam dirnuo u osinjak, ali sa bezbedne daljine, pa uznemirenim osicama nisam dostupan da me ubodu. Ostrašćene “četnike“ uznemirio sam samim tim što sam istraživao temu koja izlazi iz polja ravnogorske istorije po kojoj sam im prepoznatljiv, pa su počeli da se šire i komentari da sam izdao, “prešao u partizane“, čak su na jednoj stranici osvanule i direktne optužbe da me za taj poduhvat preumljavanja Srba zadužio i finansirao funkcioner SPS-a Dušan Bajatović. Nisam siguran koliko je nezadovoljnih čitalo čitav intervju u “Novostima“ (beše obiman, cela jedna strana sa sve slikama), još manje ih je (pro)čitalo moju knjigu proisteklu iz doktorske disertacije na bezmalo 1.000 strana, već su instiktivno reagovali na naslov koji je odabrala redakcija: “Sa srpskih partizana skinuti žig komunista!’‘ Neću se ovde baviti temom recepcije naučnih radova u vannaučnim krugovima, o tretmanu “struke“ koja se ne bavi Kovidom, neću ni o senzibilitetu redakcije, niti o razumevanju čitalačke publike na naslove iz štampe. Hoću baš da se osvrnem na pomenuti naslov, kao i na moju jeretičku misao da Srbi treba da se mire!
Gledajući na srpske podele iz ličnog ugla, verovatno pripadam manjini Srba, kojima je neshvatljivo da se navijači “Crvene zvezde“ i “Partizana“ međusobno tamane i ubijaju, koji imaju prijatelje i među eks-demokratama i među naprednjacima, a i među prebezima iz jedne u drugu partiju na vlasti, koji imaju pretke i među nekadašnjim četnicima i među nekadašnjim partizanima. Zato su mi možda te podele veštačke, nametnute i naposletku u funkciji stalnog držanja srpskog društva u podelama i tenzijama, bez zajedničke tačke oslonca i najmanjeg zajedničkog činioca (kao što je npr. “Kosova republjik“ za Albance ili “Domovinski rat“ za Hrvate). Ovde govorim samo o ličnom senzibilitetu, koji se, budući da se dugo godina stručno bavim proučavanjem perioda 1941-1945. u srpskoj istoriji, vremenom pretvorio i u neku vrstu misije traženja zajedničkog jezika među potomcima pobednika i pobeđenih.
Možda je prelomni događaj u tom ličnom opredeljenju bio poseta selu Dadince kod Vlasotinca u zimu 2019, kada su mi potomci četnika i potomci partizana vrlo živo ispričali svoja oprečna viđenja rezultata jedne borbe koja se odigrala u osnovnoj školi 1944. Po “četnicima“ pobedili su njini, a po “partizanima“ njini. Pritom, svedočanstva su toliko živa i ubedljiva, da verujem da, kada bi se našli na sudu, istražni ne bi mogao da se odluči kojoj će strani da pokloni poverenje. Uzgred, upitao sam ih koliko škola trenutno ima đaka, na šta su mi začuđeno odgovorili: “Pa škola je zatvorena, nema ovde više đaka.“ I situacija je takva 15-20 godina. Drugim rečima, dok se svađamo da li su u školi u Dadincu pobedili četnici ili partizani, promakla nam je u interpretacija činjenica da je isto selo opustelo i da je škola prazna! A Dadince bukvalno postaje metafora za celu Srbiju, tragično zarobljenu u 1945. godini.
Traje li zamrznuti građanski rat i dalje?
Jugoslovenski komunisti nikada nisu stavili tačku na građanski rat, već su ga zarad političkih potreba 1945. samo privremeno zamrznuli, “odmrzavajući“ ga kad god je to bilo potrebno tokom 1960-ih, 1970-ih, pa i 1990-ih godina. Stara japanska ideja “balade o Hajkama“ ili savremena španska sa “Dolinom palih“, gde pobednici podižu spomenik u slavu pobeđenih, naravno, za njih je bila misaona imenica. Međutim, kako su partijske stege popuštale, druge jugoslovenske nacije počele su da misle o prevazilaženju tački razdvajanja i nekoj vrsti nacionalnog pomirenja. Kod Hrvata je začetnik takve misli (o izmirenju ustaša i komunista!) bio zloglasni Maks Luburić, što je možda i ubrzalo njegovo smaknuće od organa jugoslovenske Udbe 1969. Međutim, njegove zaključke kasnije će preuzeti bivši partizan i general JNA Franjo Tuđman, i početi da ih promoviše već od 1980-ih, da bi ih u punoj meri implementirao kao predsednik Hrvatske tokom 1990-ih godina. Još bolji primeri mogu se videti u Sloveniji, gde je ideja o pomirenju zaživela od 1991. i gde je, kao rezultat kontinuiranog bavljenja nadležnih institucija ovim problemom (uz praktično neograničene državne resurse) stvorena zdrava politička klima u kojoj, primera radi, komemoracijama žrtava komunizma prisustvuju i predstavnici antifašističkih i marksističkih organizacija, smatrajući to civilizacijskim činom i pijetetom prema nedužnim žrtvama. U isto vreme, na Lisičijem potoku u Beogradu, već više puta zaredom, uoči komemoracije žrtvama komunizma, osvanjuju uvredljive i preteće parole, sve uz skrnavljenje spomen-obeležja i pretnje organizatorima skupa.
Kako prevazići razlike?
Kako je danas moguće prevazići ideološke razlike između potomaka jedne i druge (i treće) strane u Srbiji? Sugerišem jedan od pravaca. Pre svega, shvatiti i obznaniti da je rat ZAVRŠEN. I to još 1945. U praksi to znači da država preko nadležnih institucija koje se bave memorijalizacijom treba da utiče na stvaranje zdravije klime i u srpskom društvu. Stvari treba sagledati “iz čisto srpskog stanovišta“, ne ličnog, porodičnog ili zavičajnog senzibiliteta.
Ukratko, u prvom koraku treba zauzeti jasnu strategiju sa odabirom datuma i ličnosti sa kojim se identifikujemo iz period 1941-1945. Nema više govora o 7. julu kao ideološkom prazniku, već treba tragati za drugim integrativnim datumima: 6. jun je dan svesrpskog ustanka u Hercegovini, 12. jul dan svesrpske pobune u Crnoj Gori, 31. avgust predstavlja početak masovnog ustanka i dan oslobođenja prvog grada u Srbiji. Naravno, 21. oktobar i 22. april dva najmarkantnija datuma vezana za stradanje srpskog naroda od okupatora i ustaša. Dvadeseti oktobar treba da ostane datum u spomen na partizanski i crvenoarmejski podvig vezan za oslobađanje Beograda. I 9. maj, po ugledu na “besmrtni puk“ u Moskvi, kao datum koji će objediniti sledbenike oba pokreta i zajedničkoj šetnji ulicama prestonice. Naposletku, država bi trebalo da prepozna i važnost institucije koja bi negovala sećanje na nedužne žrtve komunizma, kao i obnavljanje rada Državne komisije, koja bi uz pristup još uvek zatvorenim tajnim arhivima, više resursa i omogućavanje pristupa medijima, mogla da javnosti predoči razmere ovih zločina izvedenih u miru.
Kosti mučenika iz 1944-1945. više ne smeju da leže po kojekakvim jamama ili pak na temeljima škola, zgrada i kasarni (do sada ih je u Srbiji evidentirano čak 211!), već moraju da budu ekshumirane i dostojno sahranjene. To ne govori samo o našem odnosu prema 1944, već i o vrednostima koje baštinimo kao društvo 2022. Ohrabriti popise žrtava u svim lokalnim sredinama i i stvoriti jedan fond za izdavačku delatnost te vrste, koja bi podigla trajni spomenik nevinim žrtvama, koje najčešće nikakav beleg i nemaju. Sve suprotno u odnosu na dosadašnje dovijanje autora uz pomoć štapa i kanapa. Konačno, trebalo bi preispitati i šta danas predstavlja uporno repriziranje partizanskih filmova, osvedočenih istorijskih falsifikata, na medijskom javnom servisu Srbije. Umesto toga, trebalo bi otvoriti medijski prostor za prezentovanje novih saznanja istorijske nauke, izradu dokumentarnih serijala, poput onog “Jugoslavija u ratu 1941-1945“, koji se čini neprevaziđenim, a koji je snimljen pre ravno trideset godina. Sve ovo nije pitanje mogućnosti, već političke i etičke volje. Kako se učinilo i uspelo za kratko vreme sa memorijalizacijom “Oluje“ i događaja iz 1995, moguće je postići i za druge identitetski važne datume iz nacionalne istorije!
Drugi korak – skinuti hipoteku komunizma sa srpskih partizana
Drugi nivo institucionalnog bavljenja ovim problemom, ponavljam, treba sa srpskih partizana da skine hipoteku komunizma. Kako i zašto? Pre svega, treba uzeti u obzir da je broj članova KPJ u Srbiji 1941. iznosio oko 2.200; od toga se jedan deo njih već nalazio u frakcijskim borbama, pa je njihov ukupan broj i manji. U oktobru 1941, ipak, brojno stanje partizanskih odreda u Srbiji dostiže zbir od 13.000-15.000 boraca. Da li to govori o narastanju i brojnog stanja KPJ u zemlji sedam puta, u roku od pola godine?
Apsolutno ne. Komunističkom platformom o narodnooslobodilačkom pokretu koji objedinjava sve rodoljube koji žele beskompromisnu borbu protiv Nemaca bili su obuhvaćeni i mnogi nacionalisti zaneti idejama o socijalnoj pravdi i narodnom suverenitetu, većina pristalica zemljoradničke levice, brojni seoski avanturisti i mladići odgajani na pričama o Kolubari i Kajmakčalanu. KPJ ih je vremenom politički oblikovala i zloupotrebila za svoje političke ciljeve. Polazeći u partizane 1941, ti kasnije mitologizovani “prvoborci“ nošeni ratnom stihijom sigurno nisu bili uverenja da treba stvarati crnogorsku i makedonsku naciju, da Kosovo treba prisajediniti Albaniji, da treba zaboraviti genocid nad Srbima u Hrvatskoj. Još važnije, treba dekonstruisati i mit o petokraci kao ideološkom simbolu poginulih na Sremskom frontu, borbama u Bosni i Slavoniji, koji su se u partizanskoj vojsci našli nevoljno nakon prisilne mobilizacije u jesen 1944. godine. Konkretno, nova naučna istraživanja pokazuju da je u odnosu na ukupan broj izginulih partizana, 81,51% život izgubio 1944-1945.
Prema spiskovima poginulih boraca iz nekih brigada NOVJ osnovanih proleća 1944. (7. i 12. srpska brigada), u uporištima partizana na jugu Srbije procenat nastradalih u periodu oktobar 1944 – maj 1945. iznosi 79%, odnosno 72% od ukupnog broja žrtava. Srezovi poput Trsteničkog, u kojem je partizanski pokret u prvim ratnim godinama bio slabije razvijen, imali su posle oktobra 1944. više od 88% ukupno registrovanih palih boraca. U delu Kačerskog sreza (današnja opština LJig), tokom 1941‒1943. poginulo je 75 boraca, a u periodu 1944‒1945. njih 207 (oko 73,5%). Međutim, taj procenat nije mnogo viši ni u krajevima gde je pokret imao uporište tokom čitavog rata. U smederevskom kraju (tri sreza), u čijim delovima je 1942–1944. Kosmajski odred imao bazu i uporište, čak 83,05% od ukupnog broja poginulih partizana i pripadnika NOVJ nastradalo je posle oktobra 1944. u rovovima Sremskog fronta, u Slavoniji, Hrvatskoj i Bosni. U mom selu Kusadak registrovano je 108 palih boraca 1941–1945, ali su od tog broja svega njih osmorica poginuli pre oktobra 1944. godine. Porodice su im na spomenicima na groblju utisnule krstove, a komunisti nad njihovim imenima na spomen-ploči utisnuli petokraku. Hoćemo li i njih danas posmatrati kao komuniste? U tom smislu, potrebno je danas revalorizovati i dodatno istražiti navedene pojave i procese i u novoj politici sećanja napraviti ovu distinkciju. Kao dobar primer za politiku sećanja o srpskim partizanima može poslužiti i unapređenje i podsticaj za razvijanje spomen-obeležja Sremski front u Šidu.
Promovisati projekte o stradanju srpskog naroda u NDH
Paralelno sa svim ovim, naravno, promovisati i “gurati“ i istraživačke projekte o stradanju srpskog naroda u logorima, pre svega u NDH, i tako istrajati na ideji i zdravim smernicama Žarka Vidovića (što je tema za drugi tekst na ovu temu). Pritom, ne istraživati samo Jasenovac kao veliku i osetljivu temu, nego i studije slučaja o stradanju Srba u Sarajevu, Srebrenici, Kladuši, Bugojnu, LJubuškom, koje će nam pokazati suštinsku genocidnu politiku NDH, koja je onamo gde je sprovedena efektivno i u kontinuitetu, vodila i ka uništenju većine srpske populacije.
Za kraj, još jedna važna napomena. Mislim da priča o sveprisutnoj Udbi ili “deci komunizma“ koja sprečavaju sprovođenje jedne ovakve politike sećanja odavno ne pije vodu. Ako su prvi potomci vodećih ljudi iz bivšeg sistema bili zainteresovani za prikrivanje nepočinstava svojih očeva, “unuci komunizma“ danas su najčešće van sistema vlasti, čak i fizički van zemlje, a “praunuci“ rođeni 1980-ih koji su sada u četvrtoj deceniji života najčešće ne znaju ni na kojoj strani su im se preci borili. Njihova odlikovanja i medalje masovno se prodaju i to po prilično jeftinim cenama, što je moguće zaključiti i letimičnim uvidom na sajtove poput Kupinda i Kupujem-prodajem. To dosta govori i o njihovom odnosu prema ideološkom nasleđu predaka. I oni koji na majicama nose “Tita“ ili “Dražu“ ne predstavljaju baš moćno sredstvo političkog pritiska; mnogima je to paravan za ličnu ispraznost ili nesnađenost, više nego dokaz o ideološkoj prekaljenosti i sposobnosti da se politički artikulišu ideje koje baštine.
Ne smemo prestati ispravljati krive Drine
Po mom ubeđenju, radi se o odsustvu strategije u nadležnim institucijama, nemaru prema žrtvama i političkoj neaktuelnosti ove teme (ona ne donosi glasove na izborima, već samo jedno mučno medijsko obračunavanje sa Subnorom, tzv. nezavisnim intelektualcima antifašističkog opredeljenja, nevladinim sektorom, medijima iz regiona).
Za kraj, moram da naglasim da mislim da ideja koju promovišem nikad neće zaživeti. Radi se o čistoj utopiji, na koju i s leva i desna škrguću zubima, budući da ona zatrpava rov, jedino mesto u kojim se takvi osećaju sigurnim. Međutim, ovakva inicijativa ostaće zabeležena bar negde na marginama istoriografije. Biću ponosan da sam je zastupao 2021-2022.
Autor: dr Nemanja Dević, istoričar
