SRBIN U SVETU BEZ PRAVDE
Kad Srbin gleda zlo koje na njega nasrće ( od otimanja Svete Zemlje Kosovske do pokušaja da mu se spreči da govori i misli o svojoj istoriji drugačije nego što je naređeno ), on se, s pravom, pita:“Ima li pravde na ovom svetu?“ I teško mu je, i ne miri se s tim da pravde nema i da je zauvek ukinuta. Uostalom, Jovan Cvijić je, baveći se našim psihičkim tipovima, tegobu koju osećamo odavno objasnio:“Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode.“(1)
A oko nas nigde časti, nigde pravde, nigde slobode. Pa kako da se izdrži na putu čoveštva?
Čemu služe Srbi u ovakvom svetu?
ZAŠTO JE BITAN PRAVEDNI SUD?
Hrišćanin zna koliko je pravda važna upravo sećajući se nepravde koju je ljudski sud naneo Bogočoveku. Hristos je osuđen na montiranom sudskom procesu, koji je značio kršenje i jevrejskih i rimskih zakona. U svom tekstu „Suđenje Gospodu Isusu Hristu – pravni apsketi“, Željko Stepanović to dokazuje na osnovu podrobne analize. On kaže da „ne samo da su članovi Sinedriona kršili pomenute odredbe Mišne, koje su procesne prirode, već se i nisu trudili da ustanove ono što je bilo od najveće važnosti, a to je: da li je Isus zaista pohulio svojom izjavom da jeste Hristos i Božiji sin. Kao sudije, oni su bili ujedno i u ulozi branilaca; shodno tome, bili su dužni iznaći svaku mogućnost oslobođenja, kao i svaku olakšavajuću okolnost./…/ Isus je naveo četiri svedočanstva, kada je tvrdio da je Mesija i Božiji sin: svedočanstvo Jovana Krstitelja, Isusova dela, svedočanstvo Boga Oca, kao i Sveto pismo. Time je susreo Jevreje na njihovom terenu: u jevrejskom krivičnom (i građanskom) sudskom postupku, dva svedoka bila bi dovoljna – Isus je naveo dva puta više./…/ Mada su sveštenici pokušali da optuže Isusa da ne poštuje hram, sami su pokazivali krajnje nepoštovanje prema njemu. Za vreme velikih praznika, u samom hramu napravili bi pijacu na kojoj su se prodavale (po svoj prilici i preprodavale) životinje za žrtvovanje onima koji su dolazili iz udaljenih krajeva i nisu mogli poneti svoje./…/ Tako se krug vodećih sveštenika bogatio na račun naroda, pa i onih siromaha koji su smatrali svojom dužnošću prinošenje žrtava po Mojsijevom zakonu“.(2)
Licemerje zaogrnuto „pravdom“ – zar ovde nije reč o našem dobu?
PILAT I NjEGOV ČAS Što se tiče kršenja rimskog zakona, Stepanović veli da je Hristos Svojim sledbenicima govorio da „pošto žive pod zaštitom rimske sile, treba da joj daju potporu koju zahteva sve dotle dok se to ne sukobi sa uzvišenijom obavezom. Dok se miroljubivo pokoravaju zemaljskim vlastima, oni u sva vremena treba da se prvo pokoravaju Bogu“. On nije bio anarhista – naprotiv:„Iako je često kritikovao jevrejske vođe, Isus nije opravdavao one koji se oglušuju o njihove pravedne zahteve; za to nema opravdanja – čak ni licemerstvo narodnih vođa ne može biti izgovor: „Sve dakle što vam reku (književnici i fariseji) da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite, jer govore, a ne čine.“ (Matej 23,2). Nije ni osporavao nadležnost jevrejskim sudovima, pa ni Sinedrionu, da sudi po zakonu Deset zapovesti.(Matej 5,22)/…/Isus nije nikada izjavio da pretenduje na presto – ni rečju, niti bilo kakvom konkludentnom radnjom“.(2)
Dakle, Hristos je raspet zbog osude nepravednim sudom. Zato je pravda bitijno utemeljena stvarnost, a ne „postmoderna“ proizvoljnost, zasnovana na pilatovskom relativizmu, vaploćenom u pitanje:“Šta je istina?“
A mi živimo u pilatovsko doba, koje ponovo raspinje Hrista. Hristu, Bogočoveku Koji je stradao i vaskrsao radi nas ljudi i radi našeg spasenja, okoreli bogomrsci globonacizma šalju poruku:“Nestani sa ovoga sveta! Sad smo mi vlast! Ovde za Tebe više nema mesta!“
To zlo se preliva i na nas. Jer i mi smo se, takvi kakvi smo, sa svojim nasleđem, obreli u ovom svetu.
PROTIV JEZIKA, PROTIV ŽIVOTA
Živimo doba u kome je u Srbiji usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji ne ruši samo pravni poredak, nego nasrće i na osnove bitija, sačuvane u jeziku.
Kako to izgleda, ukratko nam opisuje Slobodan Atnonić u svom tekstu „Jesi li „gladana“, Srbijo moja?“:“ Lepo kaže naš narod: „Što jedan lud zamrsi, sto mudrijeh ne mogu razmrsiti“. Bezobrazni i nedoučeni doneli su Zakon o rodnoj ravnopravnosti i sad sto pametnih ima da potroši mesece, a možda i godine, da objasni bud…ma da to ništa ne valja i da neće moći to kako su oni zamislili.
A zamislili su da nas obavežu da moramo da koristimo „rodno osetljiv jezik”, jer je to „sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe (…), uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja” (čl. 6, st. 17).
Dakle, kad nas nateraju da govorimo „primač i primačica“ (u odbojci) ili „davalac i davačica“ (za trasfuziju krvi) to će omogućiti da se muškarci i žene u Srbiji u svemu izjednače. Ko neće – 2.000.000 kazna.
To je jedna od onih feminističkih ludorija po kojoj se, preko promena u jeziku – kroz tzv. rodnu inkluzivnost („povećanje vidljivosti”), može izvršiti popravljanje društvene stvarnosti. O ovoj magijskoj, zapravo primitivnoj predstavi o jeziku – gde šamani nešto čaraju, pa lakše ulovimo bizona – pisao sam još pre deset godina. Upozoravao sam da će, ako ozbiljno ne shvatimo rodno-feminističku agendu, i to doći u Srbiju. I došlo je.
Zakon je propisao upotrebu „rodno osetljivog jezika” u udžbenicima i nastavnom materijalu (čl. 37), kao i u medijima (čl. 44). Matica srpska, najstarija ustanova za brigu o srpskom jeziku (osn. 1826), odmah je ukazala da će rečenica iz udžbenika geografije „Starosedeoci Amerike su Indijanci i Eskimi (Inuiti)”, sada morati da glasi: „Starosedeoci/starosedelice Amerike su Indijanci/Indijanke i Eskimi/Eskimke (Inuiti/Inuićanke)”.
Zapravo, možda ni ova rečenica neće biti dovoljno inkluzivna. Jer, u populaciji Indijanaca i Eskima ona ne ističe i postojanje ostalih rodova, poput androgina, rodnofluidnih, rodnoupitnih, transmuškaraca, transžena…?“(3)
Takav rat ne samo protiv jezičke norme, nego i protiv svake vrste normalnosti, ne bi bio moguć bez razaranja hrišćanskih osnova evropske civilizacije, kojoj pripada i Srbija.
Prekoračene su granice, i posledice će se osetiti. Teške. Ne samo u društvu, nego i u kosmosu.
Po učenju hrišćanske vere, čovek ima i društvenu i kosmičku odgovornost. Zato Srbi kažu da pravda drži zemlju i gradove. GRANICA KAO OSNOVA PRAVA
U drevnosti, granice su bile sveštene. Poznati italijanski filosof Đorđo Agamben, u svom ogledu o Kafkinom „Zamku“, beleži, između ostalog, i ovo:“Zemljomer je, s obzirom na svoju ulogu u postavljanju granica ili međa, imao posebnu važnost u Rimu. Kako bi neko postao agrimensor (ili, prema nazivu svog instrumenta, gromaticus) morao je da prođe veoma težak ispit, bez čijeg je polaganja bavljenje ovom profesijom moglo biti kažnjeno smrću. U Rimu granice su imale do te mere sveti karakter da je onaj ko bi ih brisao (terminum exarare) postajao sacer i bilo ko ga je mogao nekažnjeno ubiti. Ali postojali su i jednostavniji razlozi za važnost zemljomerstva. Kako u građanskom tako i u javnom pravu mogućnost poznavanja granica teritorija, utvrđivanja i dodeljivanja komada zemljišta (ager) i naposletku odlučivanja u graničnim sporovima, uslovljavalo je samo sprovođenje prava. Zemljomera su, utoliko, dakle, što je bio finitor – onaj koji uspostavlja, poznaje i određuje granice – zvali i iuris auctor, stvaralac prava i vir perfectissimus/…/Izvorna nebeska priroda ove temeljne constituio limitum za Rimljane je bila neupitna. Iz tog razloga Higinova rasprava „Uspostavljanje granica“ počinje ovim rečima:“Među svim ritualima i činovima koji se odnose na mere, najistaknutije je uspostavljanje granica. Ono ima nebesko poreklo i neprekidno trajanje”.(4,46-48)
Pravo ima svoj ontološki temelj, a zakon potiče iz božanskog poretka. Postoje granice ljudskoj samovolji. Ko ih gazi, silazi u ponor. Ko prestupi Bogom postavljene međe, tone u haos i nebitije. Kada američka zvaničnica tvrdi da nisu samo žene one koje mogu da rađaju, i to tvrdi da bi se, rugajući se biologiji, dodvorila sumanutoj džender ideologiji, propast Imperije je blizu.(5) To je svojevrsno „senilno varvarstvo“ ( izraz Žana Bodrijara ).
Uostalom, ideologija „ljudskih prava“ je, poslednjih decenija, služila da bi se, u ime neoliberalnog ludila „neograničenog rasta“, rušilo sve što je zdravo i normalno u čovečanstvu.
RUSKA CRKVA O LjUDSKIM PRAVIMA
U zvaničnom dokumentu Ruske Pravoslavne Crkve o ljudskim pravima zbog toga je istaknuto:„Nedopustivo je da se u oblast ljudskih prava uvode norme koje zamagljuju ili ukidaju kako evanđelski, tako i prirodni moral. Crkva vidi ogromnu opasnost u zakonodavnoj i društvenoj podršci različitim porocima – na primer, polnoj raspusnosti i izopačenosti, kultu pohlepe i nasilja. Takođe, nedopustiva je normativizacija nemoralnih i nečovečnih postupaka prema čoveku, poput abortusa, eutanazije, korišćenja ljudskih embriona u medicini, ogleda koji menjaju prirodu čoveka i slično. Na žalost, u društvu se javljaju zakonodavne norme i politička praksa koja ne samo da to dopušta, nego se stvaraju i pretpostavke nametanja istih čitavom društvu, preko sredstava masovnog informisanja, sistema obrazovanja i zdravstvene zaštite, reklame, sfere trgovine i usluga. Štaviše, verujuće ljude, koji te pojave smatraju grešnim, primoravaju da priznaju dopuštenost greha ili ih podvrgavaju diskriminaciji i progonima”.(6)
Upravo to se danas dešava u Evropi koja se odrekla Hrista i za kojom smo mi, kao pijanci, počeli da se teturamo: pojedince ( bar za sada! ) koji odbijaju da se povinuju teroru neoliberalne ideologije ljudskih prava podvrgavaju diskriminaciji i progonima. (Potpisnik ovih redova je, makar delimično, to osetio i na svojoj koži ).
Jer, reč je o ideologiji: ovde se pokazuje briga za „transdžendere“, dok radnici i seoska sirotinja žive u bedi neoliberalnih okova. Miljenici Imperije su „jednakiji“ od ostalih. I kod nas i u svetu.
POVRATAK BITIJNOM SHVATANjU PRAVA
Naš mladi pravnik, ali i trezvenoumni tumač prava u njegovoj ontološkoj utemeljenosti, Filip Živanović, zato nas podseća i opominje:“U postmodernom svetu, svetu profanih zakona, nomosa i pravila, istinskog poretka neće biti sve dok se ne povrati ontološko značenje pojmova „pravo“, „zakon“ i „nomos“. Put ka Istini i Pravdi, načelima na kojima počiva svemir (svi svetovi), biće zatvoren za čoveka čiji dan nije usmeren ka večnosti, već ka prolaznosti. Takav svet će biti osuđen na svoju skoru končinu, jer će izgubiti osećaj za razlikovanje dobra i zla, „desnog“ i „levog“. A „Katehon“, onaj koji zadržava, mistični duh „kralja pravde“ može postojati samo u poretku koji je do kraja sposoban da shvati prvobitne zakone živih. Od zakona se uvek tražilo da nikako ne nastane kao puko i promenljivo ostvarenje ljudske volje. U toj ideji se nalazi koren spoznaje smisla Zakona i Nomosa.»(7)
Tajna dolaska antihrista u svet nazvana je, u Svetom Pismu, «tajnom bezakonja». Ona vodi u apokalipsu, smak sveta koji više ne može da ispuni naloge Višnje Stvarnosti. Krajnje je vreme da to shvatimo. Krajnje je vreme da se vratimo onim zakonima koji počivaju na zakonu Božjem, u kome su Istina, Ljubav i Pravda jedno.
Jer, ako Pravda ne drži zemlju i gradove, propadoše i zemlja i gradovi.
autor :VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
UPUTNICE ( 18.8.2021. godine )
1.http://biblioteka-np.org.rs/wp-content/uploads/2020/05/PSIHICKE_OSOBINE_JUZNIH_SLOVENA.pdf
2.https://www.religija.me/osnove/Sudjenje-Isusu-pravni-aspekti.pdf
3.https://iskra.co/kolumne/slobodan-antonic-jesi-li-gladana-moja-srbijo/
4.Đorđo Agamben, Golotinja, Rende, Beograd, 2017.
https://www.naturalnews.com/2021-08-16-cdc-libtard-director-walensky-refuses-only-women-can-be-pregnant.html
izvor:iskra.co
