O promeni prestonice

Razmišljajući o drugačijoj Srbiji, čini se da je došlo vreme da neki drugi grad postane srpska prestonica

Predstojeće izbore deo građana Srbije iščekuje pitajući se da li će ovakva Srbija opstati. Deo se to pita sa nadom da će baš oni, preuzevši vlast po svaku cenu i na svaki način, započeti izgradnju, po njima, prave Srbije, a deo prižljkujući da će se ući u definitivan kraj Jugoslavije konačnim razlaganjem Srbije. Pored mnogih drugih, i to su razlozi da Srbija svoju prestonicu izmesti iz Beograda.

Beograd je od sticanja nezavisnosti Srbije 1878. godine pa do danas bio 56 godina njena prestonica/glavni grad. Ako tome dodamo i četiri okupacione godine, onda je to 60 godina. Od 1918. do 2006. godine, kada se odvojila bivša jugoslovenska republika Crna Gora i bar zvanično prestao da postoji svaki oblik Jugoslavije, Beograd je 88 godina bio prestonica/glavni grad većeg broja raznih južnoslovenskih državnih zajednica. Dakle, mnogo duže je bio jugoslovenska nego srpska prestonica, što je u svakom smislu ključno za ovo što predlažemo. Takođe, od odlaska bivše jugoslovenske republike Crne Gore 2006. godine pa do danas „nezavisna Srbija“ je svojim Ustavom iz 2006. godine suštinski nastavila da postoji kao republika „druge” Jugoslavije: avnojevske granice, lenjinsko-staljinske autonomije, Brozov republikanizam, Beograd kao nasleđeni glavni grad…

Sada važeći Ustav je kao neki „rimejk“ Ustava iz 1974. godine. Upravo on je jedan od generatora krize i nemogućnosti da se srušeno i u paramparčad razbijeno srpsko društvo i država bar počnu da sabiraju na temeljima srpske, a ne jugoslovenske državnosti. Štaviše, postojeći Ustav potencira dalje razlaganje Srbije na isti način na koji je to radio i jugoslovenski Ustav iz 1974. godine. Autor ovih redova spada u zagovornike promene važećeg Ustava iz nacionalnih i državnih razloga: želimo uspostavljanje državnosti Srbije na temeljima, suštini i u granicama u kojima je bila 30 novembra 1918. godine. Ali potreba za novim srpskim Ustavom posebna je tema kojom ćemo se drugi put pozabaviti.

„BEOGRAD JE SVET“, ALI NIJE SRBIJA
Tokom 88 godina postojanja raznih Jugoslavija, prvo Slovenci i Hrvati, a posle Drugog svetskog rata i svi ostali (zbratimljeni narodi i narodnosti) predstavnici republika i pokrajina napunili su Beograd ne samo svojim kadrovima, a onda i porodicama i potomcima, rođacima… već i slovenačkim, hrvatskim, muslimanskim, albanskim… interesima, identitetom i mentaliteom, proglašavajući ih jugoslovenskim i prostim preglasavanjem nametali su ih Srbima kao takve. Oni nisu postali Srbijanci – kad već nisu bili Srbi, već su sa sobom doneli svoj zavičaj, jezik, navike, običaje… Sve to je postalo „beogradsko“ ili jugoslovensko i kao takvo imalo posledice po celu Srbiju.

Beograd je juče bio jugoslovenski, danas „Beograd je svet“, i sve se to sručuje na Srbiju, gušeći i srpski interes i identitet i mentalitet. Došavši u Beograd, nisu se držali stare izreke „ako si u Rimu – ponašaj se kao Rimljanin”, nego su „Rim” nastojali da prilagode sebi, nepovratno ga menjajući i udaljavajući od Srbije.

Srpski interes, interes Srbije, identitet, objektivno nije mogao, a ne može ni danas, da dođe do izražaja i srpski narod je i dalje talac Jugoslavije preko dominantnih beogradskih elita, institucija i ustanova koje su i sada utemeljene na jugoslovenskim osnovama. To je jedan od većih problema sa kojim se suočavamo u svakodnevnom životu jer, ako nam elita locirana u Beogradu servira u 90 odsto slučajeva latinične medije i hrvatski jezik, jugoslovensku kulturu (bilo kao regionalnu ili evropsku), cela Srbija se i dalje jugoslavizuje, i dalje kroatizuje, montenegrizuje…, a odnedavno i „evropeizuje” kroz nacionalno zakonodavstvo, institucije i ustanove: od „javnih servisa“, preko SANU, Univerziteta u Beogradu, Crvene zvezde i Partizana, Muzeja istorije (Titove) Jugoslavije, delovanja „uglednih i istaknutih pojedinaca“, itd…, a sve je to smešteno u Beogradu koji je suštinski i dalje glavni grad nepostojeće Jugoslavije.

Kao što Njujork nije SAD, Istanbul nije Turska, Šangaj nije Kina, tako ni Beograd nije Srbija. Pariz je i svet i Francuska, ali Beograd je i svet i Jugoslavija. Putinu je lično bliži rodni Sankt Peterburg, ali se još uvek drži Crvenog Trga zbog nekih drugih razloga.

Mi nemamo ništa protiv da Beograd ostane ono što jeste, ali smo i za to da i Srbija dobije srpski glavni grad. Zato je više nego neophodno da se glavni grad srpske države izmesti u Kruševac (Lazarev grad), Smederevo (centar Despotovine) ili Kragujevac (prvu prestonicu moderne Srbije). Na sličan način Crna Gora izmešta državne institucije iz Podgorice na Cetinje, praveći diskontinuitet sa jugoslovenskom Podgoricom ili Titogradom (i srpstvom koje ju je uvelo u Jugoslaviju, što je opet druga tema).

KRUŠEVAC, KRAGUJEVAC, SMEDEREVO
Postoji i predlog da Novi Sad bude glavni grad Srbije, ali smatramo da on nije dobar, jer Novi Sad „boluje“ od istih bolesti kao Beograd, samo je manji, pa se i „bolest“ čini beznačajnijom. Ne može se strah od separatizma Vojvodine „lečiti“ pukim preseljenjem glavnog grada Srbije u Novi Sad. Sa druge strane, smatramo da Srbiju treba „srbijanizovati“, a ne rugati se „srbijanizaciji“ kroz neprestano ponavljanje između ostalog i besmislenih tv serija o babama, češljanju i slično.

Kao srpski nacionalisti i unitaristi, mi imamo za cilj vaskrsenje države i naroda, a ne nuđenje rešenja koja će se pokazati gorim od postojećih. Naš cilj je da omogućimo srpskom pravoslavnom narodu da svoju državu počne da doživljava kao Otadžbinu koja se voli, za koju se živi i za koju se umire sa osmehom na usnama i rečima: S verom u Boga…

I sam Beograd bi se ovakvim rešenjem zaštitio i sačuvao takav kakav jeste. Beograd je „pravljen“ za veliku i složenu državu, koja je u jednom razdoblju brojala 24 miliona stanovnika. Beograd više pripada svetu nego Srbijim i to niko dobronameran ne bi smeo da mu zameri. Ali ni on ne sme da „zameri“ Srbiji što želi da bude ono što jeste. Beograd je nadrastao Srbiju. Zato je Beogradu, pre nego Kosovu i Vojvodini, neophodna ustavom garantovana autonomija (Vojvodini i Kosovu i Metohiji je treba oduzeti, ali i to je tema kojom ćemo se pozabaviti drugi put), poseban status, jasno definisana teritorija, pravo i obaveze građana, finansijska samostalnost, i još mnogo toga. Život u Beogradu morao bi da bude višestruko skuplji nego u bilo kom drugom gradu Srbije. Da li Gradu Beogradu pripadaju Ovče, Mladenovci ili Batajnice, takođe je jedno od pitanja koje se može postaviti. Sve ovo trebalo bi da bude predmet ozbiljnog promišljanja, a konačan oblik da dobije u novom Ustavu. Upravo iskustva SAD i Njujorka u njima mogu da koriste i nama.

Mnogo je argumenata, ali i ovo smatramo dovoljnim za početak vaskrsenja tradicionalne, a ne više jugoslovenske Srbije ali i Beograda kao evropske i svetske metropole u Srbiji.

A svi mi, sa Kruševcem (Kragujevcem, Smederevom) kao prestonicom, na primer, mogli bismo da u miru pratimo izbore za Skupštinu Beograda, prethodno pogledavši kvote na kladionicama kako stoje pojedini kandidati za gradonačelnika Beograda. I da uložimo: Italijan ili Jevrejin?

Đorđe M. Srbulović

standard.rs