Potrebno je promeniti sve u obrazovanju, a ne samo povećati osoblju plate, smanjiti obim administrativnih obaveza i okačiti klima uređaje po učionicama. Sindikalni zahtevi zvuče tako kao da se Ribnikar nije ni dogodio
Na nedavno održanom protestnom skupu, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije, Valentina Ilić, izjavila je: „Ne može da se dešava da se traži radnik za kiosk sa većom platom od nas koji imamo sedmi stepen obrazovanja ili master”. Tako je protest protiv niskih plata u školama postao protest protiv „previsokih” plata u kioscima.
Osim što je time dodatno učvrstila rasprostranjene negativne stereotipe o zaposlenima u obrazovno-vaspitnim institucijama, Valentina Ilić je ujedno demonstrirala i klasni prezir prema radnicima koji nemaju visoku stručnu spremu, a prostačka i zlobna formulacija njene izjave može se shvatiti kao svedočanstvo o intelektualnoj i jezičkoj zapuštenosti onih koji bi tobože da zastupaju interese posvećenika koji se danas u Srbiji bave podučavanjem.
Po svoj prilici, Valentina Ilić bi bila zadovoljna ukoliko bi, umesto povećanja mesečnih prihoda nastavnog i nenastavnog osoblja u školama, vlasnici kioska odlučili da umanje plate svojim zaposlenima. Čisto iz poštovanja prema „sedmom stepenu obrazovanja”, zbog kojeg bi mnogoučenim masterima i diplomiranima valjda do kraja života trebalo prostirati crveni tepih gde god da kroče.
Istinski obrazovan čovek nikad ne misli da je (dovoljno) obrazovan. Neobrazovan čovek svoje umišljeno obrazovanje posmatra kao klasnu privilegiju. Društvo je u neprilici kad se obrazovanjem bave neobrazovani ljudi.
Obrazovanje kao pozvanje
Od početka školske godine u školama vlada neprijatna atmosfera. Istina je da plate u primarnim i sekundarnim obrazovnim institucijama jesu duplo veće nego pre deset godina, ali istina je i da se s tim platama danas može kupiti približno jednako malo roba i usluga kao i pre deset godina.
Kako god da okreneš, obrazovanje kao zanimanje ostaje privlačno isključivo posvećenicima, onima koji su još u mladosti postali svesni da će morati da podnesu izvesne žrtve zbog svog životnog izbora. Odrekli su se materijalnih i socijalnih privilegija u zamenu za duhovnu satisfakciju koju rađa obrazovno-vaspitni rad s omladinom.
Ne mislimo da oni koji su otkrili ovu vrstu satisfakcije zaslužuju da žive u nemaštini ali iz iskustva znamo da se ona lakše podnosi kada osećate da ono što radite iz dana u dan daje plodove koji prevazilaze neposredne potrebe svakodnevnog života. Plate su oduvek bile nedovoljno visoke, ali je i posao oduvek bio lep.
Kolegama koji nikad nisu radili drugde osim u školama savetujem da provedu barem nekoliko meseci u privredi kako bi shvatili kako to izgleda kada imaš posla sa surovim i nezahvalnim pretpostavljenima, nemogućim rokovima, besmislenim zadacima i sve to u zamenu za novac koji nikad ne može da nadoknadi vreme oteto od bližnjih, vreme oteto od zanimanja zbog kojih jedino vredi živeti. Pitamo se da li Valentina Ilić poznaje nekoga ko s entuzijazmom ide na posao u kiosk? Ne možete tražiti solidarnost, a da ste sami nesolidarni.
Svakog leta čitamo o strmoglavom padu interesovanja brucoša za nastavničke smerove na fakultetima. Odgovori koji su obično pri ruci – u prosveti su niske plate, društveni ugled nastavnika je srozan – promašuju istinske uzroke ove situacije. Možemo da zamislimo nekog kukavnog mediokriteta ili neku baba-devojku kako se odlučuju za prosvetu jer to donosi sigurnu platu i zavidan broj slobodnih dana tokom godine.
Ali, oni su u taj posao zalutali čak i ako su možda, zbog dubokih istorijskih nesporazuma, postali većina u školama. Podučavanje nije naprosto posao među drugima, to je pozvanje. Najbolji ljudi jednog društva u stanju su da čuju zov koji poziva na doživotno učenje i podučavanje. Svojim požrtvovanjem oni odgovaraju na zov koji je odredio njihovu životnu putanju.
Podučavanje možda nije najkorisniji posao, ali svakako jeste najplemenitiji, pod uslovom da razumemo smisao reči plemenitost, a ona označava delatnost čiji je cilj usađivanje vrline, a ne sticanje novca, slave ili vlasti. Plemenita delatnost ne teži nikakvim drugim ciljevima izvan vlastitog izvršavanja. Jasno je da mi živimo u pučkoj demokratiji, a ne u zajednici plemenitih ljudi.
Propuštena prilika
Jedva da je prošlo godinu i po dana od najgnusnijeg zločina u istoriji ove zemlje, školska svakodnevica je iz vidokruga svojih zanimanja već potisnula sećanje na tu eksploziju dijaboličnog zla, a da je prethodno, unutar obrazovnih institucija, izostao čak i pokušaj da se promisli činjenica da je učenik ubijao i ranjavao druge učenike tokom nastave u jednoj beogradskoj osnovnoj školi.
Ribnikar kao događaj ostao je nepromišljen. Veza između Ribnikara i masakra u Duboni i Malom Orašju ostala je nepromišljena. Javnost je apsorbovala ove događaje i pretvorila ih u još jednu od tema kojom se hrane najniži apetiti stanovništva. S pravom se ukazuje na odgovornost roditelja, tih uglednih i dobrostojećih nakaza, međutim, nije dovoljno jasan obim odgovornosti instruktura u streljanama, jer onaj ko te uči da rukuješ oružjem ne može biti kriv zbog tvog đavolskog sadizma.
Smemo li mi, koji smo inficirani američkom ideologijom o apsolutnoj dečjoj nevinosti i dečjem moralnom savršenstvu, da mislimo o krivici onoga čije ime pišemo skraćenicama? Nijedno veliko delo filozofije nije u isto vreme bilo u tolikoj meri posvećeno podizanju dece kao što je to slučaj sa Platonovom Državom. Bez ispravnog vaspitanja, smatra Platon, dete će postati okrutno i zlo (Država: 410d–e).
Maja prošle godine propuštena je prilika da se promeni sve u obrazovanju, jer potrebno je promeniti sve, a ne samo povećati osoblju plate, smanjiti obim administrativnih obaveza i okačiti klima uređaje po učionicama. Sindikalni zahtevi zvuče tako kao da se Ribnikar nije ni dogodio. Kao da celo društvo nije zaraženo bezumnom žudnjom za slavom i luksuznim životom koja ne preza od bezakonja.
Ljudi po školama gunđaju ali na kraju uvek pasivno prihvate i primene sve što im nametnu prosvetne vlasti. Postavlja se pitanje: kad bi naše plate bile duplo veće, kad bi administracija bila svedena na nužni minimum, kad bismo imali status službenih lica, a roditelji nam se klanjali kao božanstvima sedmog stepena – da li bismo tada konačno proizvodili istinski vaspitane i vrhunski obrazovane ljude?
Šta dalje?
Potrebno je promeniti zakonodavni okvir koji uređuje oblast obrazovno-vaspitnog rada. Doneti zakone koji će redefinisati uloge učenika, učitelja, nastavnika, stručnih i spoljnih saradnika. Za broj predmeta u školi važi ono što je Aristotel rekao o broju prijatelja – ko ima mnogo prijatelja – nema prijatelja. Po analogiji, ko izučava mnogo nauka – zapravo ne izučava nijednu. O tome svedoče sve spoljne i unutrašnje evaluacije. Priznajmo ono što ionako stalno ponavljamo u neformalnim razgovorima jedni s drugima: naša deca znaju po ništa od svega.
Rasteretimo najzad nastavne planove i programe čak i po cenu velikih rezova u sistemu. Škole nisu prihvatilišta, u njima treba da rade najbolji ljudi, oni koji to hoće, a ne oni koji su suviše nežni za stihiju privrede i privatnog sektora. Razume se, ništa od toga ne može se postići tokom jedne školske godine. Ne možemo da očekujemo od svršenih studenata bilo kog postojećeg fakulteta da su, nakon studija, dovoljno pripremljeni za to nepredvidljivo polje sila koje zovemo učionica.
Najpre treba vaspitati buduće vaspitače. Neophodno je osnovati specijalni fakultet koji će obrazovati i osposobljavati nastavnike za rad ne samo u učionicama, nego i na hodnicima, igralištima, salama i svim drugim zajedničkim prostorijama. Ne toliko na časovima, koliko između časova, kao i posle časova, postaju očigledne razmere strašne zapuštenosti naše omladine.
Vrtoglavo brzi prodor tehnike u život praktično je oteo decu od roditelja, ali i roditelje od dece. Odrasli nisu u stanju da se odupru ekranima, pa šta onda da očekujemo od onih koji tek stiču prva iskustva u doživotnom zadatku samosavlađivanja? Svesni smo da našoj generaciji nedostaje volja za radom na zadacima od nacionalnog značaja. Sve ono što govorimo i preduzimamo možda neće biti potpuno uzaludno ukoliko barem pripremimo tlo za neke buduće ljude, one koji će biti odlučniji i bolji od nas.
Autor je nastavnik filozofije u Devetoj beogradskoj gimnaziji. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard