O, SRBI, NIJE KULTURA SEĆANjA, NEGO KULTURA PAMĆENjA?

autor:Zoran Milošević

Pod plaštom nauke u Srbiji se, zaslugom nevladinog sektora («sorošoita» i «grantojeda»), a koji su na kolektivnom političkom nivou prepoznatljivi i kao «drugosrbijanaci» (oni Srbi koji su za NATO, Evropsku uniju, liberalizam…), razvila propaganda da nema istorije, a samim tim i kulture pamćenja, već samo kulture sećanja, onoga što se seća živ čovek. Sve iza toga je magla, nepouzdana istorija. Tako jedan autor, od obrazovanih na ovim temeljima, piše: «Istovremeno, nijedan opis prošlosti zapravo nije opis prošlih vremena – nije moguće vratiti se u prošla vremena i proveriti tačnost našeg opisa. On predstavlja aktuelno tumačenje i predmet je žustre polemike. Dakle, pozivati se na prošlost je moguće samo do određenog stepena. Svaki istorijski događaj je posledica tadašnjih okolnosti i razmatranje tog čina u sadašnjosti nužno vodi njegovom ubacivanju u (neodgovarajući) aktuelni kontekst. Samim tim, paradoks prošlosti se ogleda u tome što se određeni istorijski događaj koristi kao osnova za aktuelno tumačenje koje ni na koji način nije moguće direktno povezati sa istorijskim kontekstom datog događaja. Drugim rečima, prošlost kao konstelacija ranijih dešavanja je nepristupačna. Ona biva konstantno rekonstruisana i redefinisana u zavisnosti od aktuelnih potreba društva i njegovih težnji u budućnosti. Oni koji nisu svesni datog problema, u prošlosti vide kristalno jasnu i neuništivu potvrdu njihovog gledišta, ne znajući da njihova pozicija nema nikakvu direktnu osnovu u ranijim vremenima.

U neku ruku, niko nema prošlost… Preostaje samo njeno tumačenje oko kojeg postoji (ne)slaganje u određenom stepenu.»[1]

Da vidimo da li je tako.

Beogradska izdavačka kuća „Prosveta“, 2011. godine objavila je prevod knjige Jana Asmana pod naslovom „Kultura pamćenja“ (ne „sećanja“) u kojoj se bavi ulogom pamćenja i njegovim oblicima u izgradnji kulturnog identiteta.

Vesna Đukić, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, objavila je 2017. godine monografiju „(Ka)ko smo?, Studije kulture pamćenja i politike identiteta u Srbiji“ (ponovo „kultura pamćenja“).

Vlada Republike Srpske pokrenula je sajt „Kultura pamćenja“ (https://kulturapamcenja.com) da od zaborava sačuva ne samo stradanje Srba nego i Jevreja u Drugom svetskom ratu.

Dečji kulturni centar Beograda (www.dkcb.rs) razvija projekat „KULTURA PAMĆENjA – Svetosavlje u trećem milenijumu“.

A valja znati i da je baveći se trudom epskih pevača da doprinesu oču­va­nju samosvesti svojih slušalaca u ob­i­č­nom puku, istoričar Ra­do­van Sa­mardžić zapisao da je „bilo i u najširim slojevima one mudrosti kad se zna da život prestaje gu­bitkom pa­m­ćenja. Zbog toga se (usmeni) hroničar (sa njim i narodni guslar) trudio da us­postavi i oču­va vertikalu, sačinjenu od istorijskih, moralnih i pesničkih pri­mesa, usled koje će se vas­celi srpski rod držati us­pravno i tako opstati.

Šta bi, dakle, moglo biti sporno u temi „Kultura pamćenja“? Prvo da kažemo da se naš predmet proučavanja uobičajeno definiše na sledeći način:

„Kultura pamćenja je simboličko nasleđe predstavljeno u tekstovima, ceremonijama, spomenicima, proslavama, svetim spisima i drugim medijima koji služe kao mnemotehnički pokretači značenja koja se odnose na to šta se desilo u prošlosti.“

Mada se za ovaj pojam, kao sinonim, često koriste i termini: kultura sećanja, nacionalno pamćenje i kulturalno pamćenje, treba istaći da u Srbiji nema sinonimnosti među pojmovima „pamćenje“ i „sećanje“.

Evo i zašto. Sintagmu „Kultura sećanja“ koriste drugosrbijanci, oni koji svoj identitet definišu kao nesrpski, češće antisrpski, odnosno proevropski i pronatovski, ne shvatajući da je „sećanje“ kratkotrajni, najčešće trenutni misaoni čin obično usmeren na nešto manje-više nevažno, sporedno, uzgredno…

Godine 2006, profesor Todor Kuljić objavljuje knjigu „Kultura sećanja“ (i ona je jedina, ali među mladima očigledno uticajnija od prethodno pomenutih) koja se preporučuje pojednostavljenom, ali zato netačnom dosetkom da „srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje“, a to znači da bi mladi bili srećni treba da imaju „bogato sećanje“ (kakvo pojednostavljenje, uz to i netačno). Kuljić preporučuje svojim čitaocima, a to su uglavnom studenti Filozofskog fakulteta, da budu „kritični prema grupnim i ideološkim slikama prošlosti i kadri da izgrade samostalni odnos prema istoriji“. Dalje kaže da bez pamćenja svakako ne bismo mogli zamisliti vreme. Međutim, pamćenje svesno i nesvesno iskrivljava ono što se ne može vratiti. U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije. Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. U ovoj knjizi su pokazani razni mehanizmi iskrivljavanja prošlosti. To se ne postiže samo čuvanjem određenih sadržaja, već i zaboravom drugih. Drugim rečima, kako se i zašto zaboravlja ono što je za vladajuće grupe nekorisno, ali i ono što je za grupu nefunkcionalno, a za pojedinca nelagodno? Rečju, treba demistifikovati selektivno pamćenje i organizovani zaborav”.

Ako ovo nije dovoljno, navešćemo šta profesor Kuljić o „sećanju“ piše za „Peščanik“, najvažniji portal Druge Srbije. „Izgleda da je 2005. godine suočavanje sa bliskom prošlošću novih balkanskih država pod pritiskom iz vana dobilo nove tonove. Zaoštrena je debata oko ratnih zločina unutar i između država. Hrvati grčevito brane dignitet Domovinskog rata, a Srbi nastoje da ublaže neuporedivost genocida u Srebrenici ističući i ostale zločine. Domovinski rat se ne smije kriminalizovati, a Srebrenica je rezultat smišljene propagande – jesu parole kojima se umiruje povređeno vrelo ponosnog nacionalnog osećanja običnog čoveka. Ne manje je upadljiva retorika po kojoj su se svi branili od agresije, a ako je i bilo preterivanja, reč je o ekscesima.“3

Ako smo dobro pročitali, za Kuljića je „genocid u Srebrenici“ neosporan, što ga definitivno diskredituje kao objektivnog i dobronamernog istraživača.

Treći argument u korist sintagme „kultura pamćenja“ je jezičke prirode. Ruski autor Vadim Viktorovič Ribin u jednom svom radu konstatuje da jedna od metoda jezičke borbe koju su naučnici opisali, jeste slabljenje suparničkog jezika sa njemu srodnim jezicima. Ova metoda je stara kao i princip “zavadi pa vladaj”. Tako, na primer, vidimo kako slovenski jezici bez međusobnog dogovora pozajmljuju strane reči.4 Iako se kod „pamćenja“ i „sećanja“ ne može govoriti (bar što se tiče srpskog jezika) o stranim rečima, može se govoriti o odstupanjima od zajedničkog korena. Na ruskom pamćenje se kaže „pamяtь“, na bugarskom „pamet“, na poljskom „pamięć“ i jasno je da imaju zajednički koren (što bi, valjda, trebalo sačuvati). Tradicija je nešto što nauku čini ne samo uverljivijom nego i svedoči o njenom trajanju. Tako je i kod pojmova. Drugim rečima, kako se vidi, argumenti su za nepristrasne i neostrašćene na strani „kulture pamćenja“.

Iz navedenih primera jasno je da se radi ne samo o različitim teorijskim pristupima, već i nametanju, kroz „kulturu sećanja“ drugosrbijanske ideologije čiji je sastavni deo narativ o srpskoj i ruskoj genocidnosti. Mladi istraživači, očigledno je, u ušima imaju mebranu koja ih sprečava da čuju kako se Jugoslavija nije raspala, već je razbijena spoljnom intervencijom (o čemu već postoji dostupna građa). Oni ne mogu da pojme da Srbi na Kosovu i Metohiji nisu terorisali Šiptare, već da je bilo obrnuto, o čemu na najtragičniji način svedoči sudbina Đorđa Martinovića, i to mnogo pre „potezanja oružja“. Oni, dalje, ne mogu da shvate da je NATO izvršio agresiju na Srbiju i Crnu Goru jer nije imao odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, po međunarodnom pravu jedinog organa ovlašćenog da donosi odluku o upotrebi oružja i vojske. Za njih, mlade „istraživače“, Srbija i Crna Gora zaslužile su da ih NATO bombarduje, te ih takva njihova logika nužno mora svrstati u autošoviniste, odnosno „samomrzeće Srbe“.

Ovde se otvara pitanje ko nam, dakle, školuje mlade?

Jasno je da je Srbija predala svoj obrazovni sistem zapadnim centrima moći koji definišu ne samo nastavne programe, nego i nastavnički sastav. Na Svetog Savu 1966. godine, Sveti Justin Ćelijski sa tugom opominje i gorko rida nad sudbinom srpskog naroda. „Ti zemaljska Srbijo, kuda ideš? Šta je tvoj kraj? Šta ako ne propast, pogibija? …Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, za kulturom, za modom. Žene trče za pariskom modom, i po varoši i po selima. Mladići, omladina, Srbi zreli, roditelji, činovnici, službenici, sve to se dalo na uživanje. Bioskopi pre svega, i pozorišta iznad svega… O leševi srpski! Šta vam daje ta kultura i civilizacija? Šta, osim laži? Šta, osim lažnog zadovoljstva? …Puna je Srpska Zemlja leševa duhovnih. Duša do duše, oh, leš do leša! To su manje-više današnji Srbi.“5

Ono što u celoj stvari jeste pogubno, to je (samo)uverenje mladih istraživača da sve bolje znaju od ostalih, naročito starijih kolega čiji položaj u poslu, i znanje i godine, sve više tumače kao bolest i intelektualnu zaostalost, čak i dementnost! Takva logika u istoj je ravni sa „znanjem“ mladog sveta u Srbiji da su za sve nevolje u njihovoj domovini krivi penzioneri, oni koji su višedecenijskim delovanjem stvorili sve što postoji kao društveno bogatstvo.

Ako se nekada starost povezivala sa životnom zrelošću i mudrošću, sada je ona smetnja progresu, napretku, osvajanju životnog prostora, očuvanju prirodnih resursa za nove generacije, u kome se pojava koronavirusa smatra normalnom, jer dokrajčuje stare i ljude koji odavno već ništa ne doprinose zajednici.

Naravno, ovde ne smemo zaboraviti da mladi „beže od Rusije, kao đavo od krsta“, te sarađivati sa naučnicima iz ove zemlje predstavlja (ideološku) jeres, nedopustivu grešku i intelektualni regres, pri čemu svesno previđaju da i u toj zemlji ima nauke, ali i da je ona, između ostalog, oslobodila Evropu od nacizma. Sve to podseća na (ne)prilike koje je književnik Dragoslav Mihailović opisao u svom romanu „Kad su cvetale tikve“ (prvo izdanje 1968.), tada se, da podsetimo, zbog slušanja Radio Moskve išlo na robiju.

LITERATURA

Jeftić, Miloš: PROGLAS O KOLEKTIVNIM SEĆANjIMA: ZNAČAJ I PROBLEMI ZA KULTURU PAMĆENjA, u zborniku Govor mržnje i kultura pamćenja, priredili Zoran Milošević, Miloš Knežević, Institut za političke studije, Beograd, 2020.

Kuljić, Todor: Kritička kultura sećanja, https://pescanik.net/kriticka-kultura-secanja/ 30. 06 2006.

Ribin, Vadim Viktorovič: OPET SE POVLAČIMO: Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje, u zborniku Pravoslavlje i raskoli: Kako se snaći?, Priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020.

[1] Miloš Jeftić, PROGLAS O KOLEKTIVNIM SEĆANjIMA: ZNAČAJ I PROBLEMI ZA KULTURU PAMĆENjA, u zborniku Govor mržnje i kultura pamćenja, priredili Zoran Milošević, Miloš Knežević, Institut za političke studije, Beograd, 2020, str. 374.

3 Todor Kuljić, Kritička kultura sećanja, https://pescanik.net/kriticka-kultura-secanja/ 30. 06 2006.

4 Vadim Viktorovič Ribin, OPET SE POVLAČIMO: Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje, u zborniku Pravoslavlje i raskoli: Kako se snaći?, Priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020, str. 145.

5 Sv Justin Ćelijski: Gde su Srbi? (Objavljeno u zborniku: Tajna Svetosavlja, Beograd, 2013, str. 252-255.