O Stepincu, ili geneza mržnje

1
739

stepinacKolumna kao plaćena ispovedaonica, a smrt istraživačkom novinarstvu!

Šalim se i ne šalim, jer danas samo smrt prodaje novine, dok je seks odveć pase.

U slučaju telašca anđeoskog bićešca sirijskog dečkića Ajlana Kurdija i, s druge strane, polemike oko svetosti nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji je znao, a ćutao, neću da kažem blagosiljao, brutalno ubijanje 74.762 prevashodno srpske, jevrejske i romske dece, uz pokliče “Paveliću kada ćeš nam reći, da idemo srpsku decu peći!“, postavlja se pitanje ko je zapravo svet, šta svetost znači, kome je i zašto ona uopšte bitna?!

KAKO TREBA DA IZGLEDA SVETAC?!

Nekome je svakako bitna da bi se prikrio, ili umanjio nepojaman zločin. To je verovatno svima, koji nisu ogrezli u laž, jasno.

Tako je Sabor Srpske pravoslavne crkve nedavno doneo odluku o otvaranju dijaloga s Rimokatoličkom crkvom, obnavljanju dijaloga s makedonskom crkvom u raskolu, razmatranju mogućnosti delovanja predstavnika SPC u Briselu i prihvatanju dijaloga s Hrvatskom biskupskom konferencijom povodom namere iste da kanonizuje više nego kontroverznog kardinala u vreme zloglasne NDH, Alojzija Stepinca, na predlog sadašnjeg pape Franje. Jedan je Asiški, bosonogi, osnivač siromašnog „reda manje braće“ i ako ovaj današnji makar malo hoće da zaliči na onog -to je dobro. Tako računa i SPC, da će dobri Franjo sprečiti da Kosovo uđe u UNESKO i da umesto srpskih srednjovekovnih manastira proglasi kosovsku kulturnu baštinu. Međutim, koliko znam, na tablama već piše da su to kosovski manastiri, a srpsko ime se rutinski briše. Papa je rekao predsedniku kuku-majko-Nikoliću, da neće žuriti s proglašenjem Stepinca, ono kao – kul, matori, opušteno, mi u Vatikanu znamo šta je strpljenje, čekamo vas na zicer već 2000 godina, a ako uračunamo rimsko-ilirske ratove, mnogo mnogo duže! Dakle, ima tome više no što je posleratna titoistička i demokratska epoha obujmila, s čim bi se apsolutno složio izraelski premijer. Zato je episkop slavonski Jovan Ćulibrk i izgovorio spornu rečenicu u intervjuu datom „Nedeljniku“:

“To je stradanje u kontinuitetu, ali se ne može izbjeći ni činjenica da su ljudi stradali kako od svojih neprijatelja, tako i od manipulacija sopstvenih političara koji su voljeli da se nazivaju vođama“.

Bilo je tu još spornih rečenica i kako kaže psiholog Aleksandar Aksentijević, episkop se pretvorio u kripto-apologetu Stepinca i istorijskog revizora, naglašavajući da je više puta pročitao intervju. I ja sam, ali ne mislim da je u pitanju ništa skriveno, potmulo, ili ispod žita, već mislim da je u pitanju opcrtavanje metodološkog okvira za posmatranje odrđenog pitanja, ma kako bolno i strašno ono bilo. Ovo je taj okvir, približno u meri koju dozvoljava trenutni geo-politički diskurs, iako stoji da je episkop mogao biti određeniji:

„E sad, taj vandalizam sam po sebi nije problem. Problem je sličan kao i na Kosovu i Metohiji – da li se vandalizam sankcioniše. Mi na Kosovu i Metohiji od 1999. godine pa do danas skoro da nemamo slučaj – osim onog kada je jedan Albanac zoljom gađao oltar Visokih Dečana i pogodio manastirski zid, pa je na sudu tvrdio da je gađao vjevericu – da je neko sankcionisan za nešto što je učinjeno Srbima. Recimo da me u tom slučaju ne zanima Kosovo kao nekakav entitet, kao što me ni u slučaju Medara ne zanima Republika Hrvatska. No, Hrvatska je dio evropske unije koja samu sebe predstavlja kao vrhunac vladavine prava u istoriji čovječanstva. Takođe, na Kosovo i Metohiju je NATO, navodno, ušao da bi doveo vladavinu prava. Donio je vladavinu zla, i to otvorenu vladavinu zla kojoj sam prisustvovao. Konačno, suštinski me zanima u Medarima jedna stvar: ko je u stanju da u ime hrišćanstva nasrne na krst?“.

Da Vas podsetimo:  „Dogovor!?“: Mi smo se prilagodili na nešto što nije baš normalno

Ono što je Ćulibrk izostavio je odgovor koji nužno sledi – Ćulibrče, to je isti onaj patentator koji je konstruisao takozvani srbosjek. Mislim, gde je kraj političkoj korektnosti u falsifikovalju istorije?

Sledi, dakle, da ga zanimaju EU i NATO, koji na isti način obezbeđuju pravni okvir, ali i etički, za sopstvene zločine, baš kao nekoć NDH zakonskim odredbama o zabrani upotrebe ćirilice, pohađanju pravoslavnih verskih škola, upotrebi julijanskog kalendara, rasnoj pripadosti, zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda i konačno državljanstvu, objavljenoj 30. aprila 1941. godine, gde se izričito naglašava da je državljanin: “ … pripadnik arijskog porijetla koji je svojim držanjem dokazao, da nije radio protiv oslobodilačkih težnja hrvatskog naroda i koji je voljan spremno i vjerno služiti hrvatskom narodu i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“, dok oni koji nisu arijskog porekla, nisu državljani i ne stoje pod pravnom zaštitom države. Oni su “nepoćudni“, to jest neprijatelji državnog sistema. Zakonska odredba za odbranu naroda i države određuje da svaki pokušaj povređivanja, ili pokušaja u povređivanju “… časti i životnih interesa hrvatskog naroda, ili bilo na koji način ugrozi opstanak Nezavisne države Hrvatske, ili državne vlasti, pa makar djelo ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje … ima ga stići kazna smrti“.

Dakle, to je taj ozakonjeni zločin, koji ulazi, u ontološku tj. metafizičku sferu, jer uistinu polazi od nje. S druge strane, imamo insistiranje na individualnoj krivici, čak i kad je u pitanju zajednički zločinački poduhvat, jer on nije zasebno krivično delo, a ni odgovornost države, već poseban oblik individualne krivične odgovornosti u kome su srpski vinovnici osuđeni na 1125 godina.

A , eto, baš toliko otprilike je prošlo od ljubavnog pisma pape Jovana X, upućenog knezu hrvatskom Tomislavu i knezu srpskom i zahumskom Mihajlu, uz napomenu da je pre toga bilo nekoliko bezuspešnih pokušaja da se nemirni Srbi i Hrvati otrgnu od svojih božanstava, a posle i od Ćirilovog i Metodijevog uticaja bogosluženja na maternjem jeziku i zajedničkog hrljenja prema Carigradu, kao i nekolicine „ispala“ i lažnih obećanja datih Rimu (stiče se utisak da se tada i Srbima i Hrvatima mnogo više dopadala istočna postavka hrišćanstva).

U Splitu (rim. Spalatum, gρ. Ασπαλαβον, It. Spalatro), koji je osnovao imperator Dioklecijan, na mestu stare varoši Solone , stolovao je arhiepiskop predan papi. Plašio se da se Sloveni ne osile, te je bio u stalnom neprijateljstvu. Prevashodno se starao da raširi latinski hrišćanski obred i učenje na latinskom, nikako varvarskom! Hrvatska crkva nije bila isto što i dalmatinska, ali ova ju je pod papskim pritiskom htela prisajediniti Vatikanu. Rim je iskoristio najezdu onoga što se zove Sloveni, u borbi protiv nepokornog ilirskog, domorodačkog stanovništva (ne zaboravimo da su Rimljani i Iliri vodili ratove i po sto godina bez prestanka). Kako su ogromni Iliri i Tračani nestali preko noći – puf!? – ostaje istorijska misterija. Ako su nestali, koliko dugo je trajao taj genocid? Koliki je zapravo kontinuitet stradanja? Kojim su jezikom govorili, odnosno da li su se razumeli s takozvanim Slovenima. Zašto su u vatikanskoj galeriji na svakoj mapi nepostojeći balkanski toponimi, kao da ima demografsko-kulturološka rupa?

Da Vas podsetimo:  Zvuci i reči pesme „Sviće zora“ postaju nova himna Crne Gore

Međutim, dogodiće se paradoks da posle prihvatanja apostolskog prestola od strane tih Hrvata, oni koji su ih konvertovali potpadnu pod slovenski uticaj. Kada je hrvatski knez Branimir ubio svog prethodnika Sdeslava, tražio je od apostolske stolice zaštitu preko nonskog episkopa Teodosija. U Noni (današnjem Ninu) kršteni su Hrvati, gde se nalazio i prvi arhiepiskop (biskup). Celokupna nonska tj. hrvatska dijaceza imala je 24 parohije, od kojih je 14 bilo latinskih, a 10 istočne vere.

Oduševljen papa Jovan VIII piše:

„Mi ti otvaramo naše srce i primamo te u naručija svoja i savetujemo te da ne ideš stranputicom i da ne išteš blagodeti episkopske protiv ustanova otačaskih. Vrati se s gotovošću u lono apostolskog prestola, gde su se i do tebe episkopi učili medoističućim dogmatima božanskog zakona i dobivali pravo vašeg pastira; primi i ti episkopsko rukopoloženje od apostolskog prestola i rimske crkve, koja je glava svim crkvama, da bi pod vlašću Petra i našom, mogao bolje i bez straha upravljati narodom…. Mi smo gotovi da vas primimo s otačaskom ljubavlju u svoja naručja, samo ako vi do posletka budete čuvali svoju želju i obećanje…“, što znači da su ih pre „ispaljivali“. Bez obzira na dil između Branimira, Teodosija i pape, da li se i sam narod slagao? Biće da nije, jer su svi obredi drevni i istočne crkve sačuvani. Služba se i dalje vršila glagoljicom. Propoved na „varvarskom“ jeziku omogućili su Ćirilo i Metodije. Dakle, i posle potčinjavanja rimskom prestolu ostaju sa Srbima pod vlašću carigrdskog patrijarha i cara. Naslednik Branimirov, Muntimir ili Mutimir, kao i Teodosijev, Đorđe, bili su okrenuti Istoku i dobili ukor od pape Jovana X, ono ljubavno pismo obećano na početku:

papa_ivan_x-_tomislav-dio_pisma26„Božanskim raspoređenjem svemogućeg Boga, nama je poručeno brinuti se o svim crkvama…. Savetujemo vam, izabrana čeda naša, da uspitavate svoju decu još iz malena i na knjizi… Jer kome bi iz vas, koji bi kao i vi, budući izabranim čedima rimske crkve, milo bilo slati svoje molitve k Bogu, varvarskom ili slovenskom jeziku… Savetujemo vam da živite u ljubavi s nama i da u svemu slušate i postupate tako kako vam naši poslani k vama episkopi kažu. (Ako neko kaže da ovo nije direktna naredba…) POKORAVAJTE IM SE: drugojačije možete biti odlučeni od nas… Mi smo zdravo ogorčeni bili kad čusmo da se u vašoj eparhiji zavelo takvo učenje, koje mi ne nalazimo u svetim knjigma. Nek toga više ne bude da verni , zbacujući učenje evanđelsko i apostolsko, pristaju na učenja Metodija, kog nigde u svetim knjigama nema. Dakle, molim vas, popravite sve s našim episkopima (pregazite sistem) i gledajte da se u slovenskim zemljama vrši po običaju rimske crkve, tj. na latinskom jeziku, a ne na tuđem, jer je sin dužan govoriti i znati samo to, čemu ga otac uči. … Mi ćemo se radovati ako Sloveni uzmu naše učenje i ako dostojno budu Bogu služili. Za one koji nemaju prave vere važe ove reči Svetog pisma – proklet je svaki čovek koji tvori Božije delo s nebrigom – pa se zato starajte i iskorenjavajte svojim propovedanjem sve to, što može stati na put spasenju vernih i vašem“.

Da Vas podsetimo:  Albanac Mustafa Nano prihvatio albanološke teze akademika Burovića

Ista žvaka vekovima – to je sve zbog vašeg spasenja, a mi smo bogom dani spasioci. Pritisak je bio ogroman i pored velikih političkih problema koje je Jovan ili Ivan imao u vezi stvaranja Svetog (nemačkog) rimskog carstva. Tako da među Hrvatima i Dalmatincima počinju svađe, kao i sa Srbima, naročito u nezavisnim opštinama, oko toga na kom će se jeziku služiti liturgija, kao i oko izbora poglavara. Mržnja se ubrzano generisala.

A, kad smo kod pape Jovana X, taj je ubio svoga prethodnika i muža svoje ćerke. Posle ga je ta ćerka otrovala u saradnji s njegovom ljubavnicom. Tako nekako… Takođe, prvi je papa koji je predvodio oružanu silu protiv Saracena. Preteča krstaških ratova takoreći.

Početkom XX veka imamo hajku na Srbe po Zagrebu i okolini uz povike i obrazloženja ovog tipa (govori 1902. jedan bezazleni hrvatski trgovac): „Šta hoćte! Srbi su se doista već i suviše obezobrazili. Ti jadni izrodi hrvatski, koji imaju i naš jezik, gde nađoše to glupavo ime Srbin, i šta oni hoće! Još smeju da traže školu i crkvu, pa hoće i zastavu! Trebalo ih je naučiti pameti! I ako im nije dosta, dobiće još! Nek idu u Srbiju kad im nije pravo!“. Autor knjižice „Arnautluk u Zagrebu“, Konstantin Bradvarović navodi zgrožen sve detalje vandalizma, kao i imena srpskih porodica kojima je uništena imovina. „Dok je trajalo rušenje“, kaže, „pevahu iz glasa pesmu Lepa naša domovina“ , a svesrdnu podršku imalo je od hrvatskih listova, popova, inteligencije i omladine. „Udarite samo Vlahe! Pustošite njihove radnje i ne bu vam ništa. Čitajte eno članak u „Narodnim novinama“ i one su protiv Vlaha. Vojska ne sme pucati na vas, a policija još manje“. Javno se govorilo po okolnim selima: „Ćesar je dozvolio da se Vlasi šest dana robe i tuku i nikom neće biti ništa“. Narod je krenuo u Zagreb da tuče Vlahe. Hrvatska omladina pokazivala je brzojave kako u Beogradu seku i peku Hrvate, ta omladina je zapravo opljačkala Srbe. Konstantin tvrdi da su svi napadi bili dobro organizovani sve s listama srpskih radnji i stanova. Svaka rulja imala je i svog vođu. I da ne dužim, jer o ovoj temi tek treba da se govori, kad se već želi otvoriti pandorin ćup, samom „blesavom“ idejom o kanonizaciji Stepinca.

Zato predsednik Nikolić zaista nije trebalo da papi Franji pokloni Dušanov zakonik u kome se primenjuju blaže i teže šerijatske odredbe prema latinskim popovima. To zaista može da deluje kao provokacija, ali se jednom ipak mora glasno progovoriti o postanku mržnje.

Irina Marković

irinamarkovich.wordpress.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime