O tarifama, sveštenicima i vernicima

Zaboravljamo ili jednostavno ne znamo da sveštenici nisu monasi. Sveštenici imaju porodice, decu i istovetni su članovi društva kao i mi. Svećenje vode jeste duhovna kategorija, ali nju izvršava za nas čovek svetovni, sa svim potrebama, manama i vrlinama ljudskog bića
Moderno novinarstvo poseduje jednu jako ružnu, ali vrlo upečatljivu i karakterističnu crtu, a ona se ogleda u prenošenju loših vesti. Naravno, ova zanatsko-umetnička veština je prvenstveno nastala iz potrebe pojedinca za kritikom društva, a sama kritika se gotovo uvek nalazila u negativnom kontekstu.

U svojim začecima, u svom izvornom obliku, novinarstvo je kritiku koristilo radi poboljšanja određenog stanja u društvu, to jest upravo stanja protiv koga ili na koje se kritka odnosi. Danas je to slučaj samo u retkim situacijama.

Loša vest više ne postoji radi kritike, a još manje radi poboljšanja situacije u društvu. Ona postoji sama za sebe i nema nikakav uzrok niti posledicu. Jedina svrha većine današnjih vesti (čitaj: većina vesti spada u kategoriju loših) jeste privlačenje pažnje čovekovoj potrebi samoutešenja i samosažaljenja.

Iz potrebe za „klikovima“ loše vesti su mutirale u cinične i pakosne, pa se tako vreba svaka prilika da se i najsvetliji događaj provuče kroz negativni kontekst.

Skorašnji, banalan primer, jeste utakmica u Leskovcu naše selekcije protiv reprezentacije Švajcarske. Danima se po isteku devedeset minuta pričalo o događaju, ali samo i isključivo o lošoj travnatoj podlozi na stadionu „Dubočica“, uz pokoji ironični komentar o nesposobnosti organizatora.

Još jednom su, ovih dana, naslovnice internet portala bile preplavljene vešću iz grada na Veternici. Ovoga puta u centru zbivanja našeg javnog mnjenja našao se izvesni otac Slaviša.

Između upozorenja vozačima da ne sedaju pod dejstvom alkohola za volan i saveta domaćicama da ne uključuju veš mašinu na „crveno slovo“, te recepata za najlepšu rusku salatu, našim takozvanim medijima trebalo je nešto teže, jače, nešto što će da uzburka mrtvo more interneta u ovo doba slava. Sveštenik Slaviša legao je savršeno, baš uoči i na dan Aranđelovdana.
Šta je to leskovački sveštenik učinio?

Naime, stanovnici naselja „Rade Žunić“ pokrenuli su peticiju protiv sveštenika svoje parohije, jer je odredio cenu za obred svećenja vode u visini od hiljadu i po dinara. Osim toga je, prema rečima jednog parohijana, ubeđivao ljude da mu taj novac daju rečima kako za duvan imaju para, a za svećenje vode nemaju, što je meštane vrlo pogodilo, te su se skupili i rešili da sveštenika proteraju iz svog naselja.

Na prvi pogled, a možda i na drugi, ovde je stvar jasna. Građani imaju pravo da se udruže kada im nešto smeta, zar ne? I da, i ne. Mnogo veći problem postoji u odnosu SPC – vernici, a slučaj oca Slaviše samo je vrh ledenog brega. Probaćemo da u narednim redovima vidimo gde je koren naše današnje priče.

Geneza otuđenja

Srpska pravoslavna crkva osnovana je 1219. godine, kada je prvi srpski arhiepiskop Sava rukopoložen od strane patrijarha Manojla Prvog Carigradskog u Nikeji. Tačno 240 godina crkva je rasla paralelno sa državom, bila njen glavni oslonac, glasnik i temelj. 1346. godine arhiepiskopiju car Dušan Silni uzdiže na nivo patrijaršije sa sedištem u Peći, i Pećka patrijaršija postoji sve do definitivnog pada Srbije pod Osmansko carstvo 1459. godine.

Petnaesto stoleće označavalo je prelazak iz Srednjeg u Novi vek, a Novi vek doneo je sa sobom sve sekularniju državu i sve manje mešanja crkve u državne poslove. Postepeno odvajanje crkve i države finalizirano je u proteklih sto, do sto pedeset godina.

Ipak, Srbija predstavlja izuzetak. Ovaj izuzetak ne nalazi koren u samom srpskom troipovekovnom ropstvu, već u opstanku srpskog naroda tokom tog perioda. Zasluga za očuvanje srpskog naroda i identiteta, što je na kraju ključno doprinelo obnovi srpske državnosti, ide samo i isključivo Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Ne pričamo ni o kakvom narodnom predanju, niti slepom verovanju stanovništva, pričamo o činjenicama i ozbiljnoj organizovanosti. Srbija nije imala nikakvu državnost od 1459. pa sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka, ravno 345 godina. Od tih 345 godina nepostojanja države, crkva je postojala čak 209 godina, i to od 1557. do 1766. godine.

I sama je ukinuta 1459. godine, ali na insistiranje velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, Pećka patrijaršija je obnovljena, a za patrijarha je postavljen Makarije Sokolović. Period od nešto više od dva veka ne samo da donosi puko očuvanje srpskog imena kroz crkvu, već i najveću teritorijalnu rasprostranjenost patrijaršije – od Budima do Ohrida.

Dakle, crkva je omogućila Srbima da se školuju, opismenjuju, da znaju ko su, šta su i odakle su, a osim toga je vršena i diplomatsko-propagandna delatnost.

Svoj kontinuitet postojanja patrijaršija posle 1766. i ukidanja od strane Mehmeda Trećeg, nastavlja u Sremskim Karlovcima, tadašnjoj Habzburškoj monarhiji. Jasno je da je crkva, pa samim tim i njeni službenici, mnogo više za srpski narod od pukog relikta prošlosti i čuvara tradicije. Ona je u Srba, u najtežem periodu srpske istorije, bila jedini izvor života i jedini zaštitnik prava porobljenog naroda.

Kako smo onda došli do problema u odnosima između vernika i službenika crkve?

Odgovor je očigledan, a tiče se, naravno, vlasti komunista na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iskusni član Kominterne znao je šta SPC znači srpskom narodu, pa je tako već 1944. i 1945. godine, zajedno sa Aleskandrom Rankovićem i OZNA-om, krenuo u svojevrsni lov na srpsko pravoslavno stanovništvo.

Da je isključivo SPC bila pretnja Titovom sistemu, govori činjenica da je samo u Srbiji suštinski bio zabranjen odlazak u crkvu, na slavu i praznikovanje najvećih hrišćanskih praznika. Niko od drugih građana SFR Jugoslavije nije strahovao od poseta svojim hramovima, a na primer stanovnici Makedonije su podsticani za odlazak u iste, usled pravljenja veštačke MPC, a na štetu SPC.

Tome moramo dodati i filmsku i književnu propagandu protiv crkve, koja se najbolje personifikuje u filmovima Veljka Bulajića, čiji negativni uticaj posebno ističe Nikola Pejaković.

Sve ove informacije možda i nemaju direktne veze sa slučajem leskovačkog sveštenika, ali nam indirektno mogu pokazati da pedeset godina zastrašivanja, pedeset godina neznanja i otuđivanja, vrlo lako mogu ubiti tradicije građene vekovima.

Nema svetih, osim…

Nekoliko sati po objavljivanju senzacionalne, nazovimo je, afere „Tarifa“, desila se još veća „eksplozija“. Mediji su javili da je cenu od hiljadu i pet stotina dinara za svećenje vode, odnosno od hiljadu dvesta pedeset za sam čin svećenja, plus dvesta pedeset za crkveni kalendar, odredio lično Mitropolit niški Arsenije. Dakle, sveštenik bi možda i bio blaži, ali on samo prati instrukcije svog nadređenog.

Dokle ide „novinarska“ ludost. Nije bilo dovoljno preneti nezadovoljstvo određenog dela ljudi, već je moralo da se otkrije, naravno iz neimenovanih izvora, da Episkop određuje cene usluga kao u kafiću.

Možda će građani, uz pomoć pojedinih medija, a u duhu sveopšte fiskalizacije, tražiti račune u budućnosti. Možda će zahtevati sistem ponude i potražnje i pravo da sami biraju sveštenika u odnosu cene i kvaliteta.

Ovo nikako nije pokušaj idealizacije i odbrane sveštenika ili episkopa pojedinačno. Sama druga Božija zapovest nam zabranjuje da imamo bilo kakve idole i da im se klanjamo. Sve treba da bude podložno kritici, ukoliko kritika ima neki cilj, i ukoliko tu kritiku piše čovek koji materiju poznaje.

Srpska pravoslavna crkva ima gomilu organizacionih problema o kojima pričaju brojni intelektualci, teolozi, kulturolozi, pa i politikolozi i sociolozi, ali traženje novca za izvršenje obreda svakako nije jedan od njih.

Ovako, napadi su nepotrebni, zlobni i najverovatnije koristoljubivi.

Pokazalo se da je još jedno pravilo u svetu modernog novinarstva, sem naravno senzacije, napad na sve i na svakoga. Tačnije rečeno, na skoro sve i na gotovo svakoga. Podnaslov nam jasno sugeriše da napadi ipak ne smeju da budu upereni prema svakom, nikakav napad ne sme da bude uperen prema finansijeru, ko god on bio. Finansijer je u pravu i finansijer je svetinja, ostalo je podložno blaćenju i pljuvanju.

Pastiri naroda

Autoru teksta ova vest nije bila naročito zanimljiva u prvi mah, ali je ipak želeo da vidi šta stoji u svojevrsnoj žalbi sugrađana prema ocu Slaviši. Prva rečenica teksta žalbe ga je odmah navela na jedno dublje razmišljanje, koje je na kraju za produkt imalo ovaj tekst.

Peticija i otvoreno pismo počinju ovako: „Svećenje vode je obred koji ima duhovno značenje i ne bi trebalo da se komercijalizuje.“ Duhovni obred koji ne bi trebalo da se komercijalizije, zar je tako? A od čega sveštenik onda da živi?

Da li potpisnici peticije znaju da sveštenici nemaju plate, a da im se penziono i socialno uplaćuje u kategoriji lica koja obavljaju samostalnu delatnost, kao na primer pevačima? Zaboravljamo ili jednostavno ne znamo da sveštenici nisu monasi. Sveštenici imaju porodice, decu i istovetni su članovi društva kao i mi. Svećenje vode jeste duhovna kategorija, ali nju izvršava za nas čovek svetovni, sa svim potrebama, manama i vrlinama ljudskog bića.

Ukoliko ne želimo da ih platimo, zašto ih primamo u kuću?

Opet smo, po komunističkom receptu, zbog male klike nekog visokog sveštenstva sa velikim primanjima generalizovali stvari. Dozvolili smo da nam sveštenik, od komšije, čoveka bliskog, čoveka koji obavlja duhovnu, ali i svetovnu funkciju, postane mistik ili u ovom slučaju lopov.

Mistik bi trebalo da nam jednom, dva puta godišnje, bez naknade priziva neke duhove u vodu (pojma nemam zašto, takav je red valjda?), a svako ko traži novac lopov je. Tako to vide građani MZ „Rade Žunić“ i tako to vide još milioni građana ove zemlje. Matrica UDBA-e „popovi lopovi“ i dalje živi u svesti mnogih ljudi u našoj napaćenoj Srbiji.

Namerno je do sada izbegavana reč „pop“, ali je pred kraj valja upotrebiti.

Reč „pop“ ima dva tumačenja. Jedno pomalo pogrdno, to jest skraćeno od grčkog papas što znači otac ili sveštenik. Drugo, lepše tumačenje, govori nam da je to zapravo skraćenica od „pastir ovaca pravoslavnih“.

U pogledu znanja stečenog na Bogslovskom fakultetu o nauci Hristovoj, koji svaki sveštenik mora da završi, oni jesu pastiri, a mi jesmo ovce i ne treba mi njih da učimo o duhovnim i svetovnim kategorijama.

Problem i katastrofa nastaje kada ovca pomisli da je mudrija od pastira ili kako to Gete kaže kada se poremeti stanje ravnoteže „između onog što čovek jeste i onog što može da radi“.

autor:Vuk Conić

Naslov i oprema teksta Novi Standard

Izvor: Leskovačke priče