Zašto je dopuna Krivičnog zakonika Republike Srbije uvođenjem krivičnog dela Organizovanje i učešće u ratu ili oružanom sukobu van granica Republike Srbije, notorna glupost?
Prvo
Učešće u ratu nije krivično delo! Naravno ako se ratnik ponaša u skladu sa običajima ratovanja. To znači da je ubijanje u ratu legalno. Krivično delo je ratni zločin, zločin protiv čovečnosti, genocid i zločin protiv mira (ovo poslednje dotiče ratnike samo teoretski). Osim navedenih grupa krivičnih dela, ratnik može biti gonjen i za sva ostala krivična dela.
Ovom dopunom se inkriminiše i samo učešće u ratu što dovodi do sledećih problema:
– Naš državljanin pripadnik strane vojne formacije (npr. Legije stranaca) – dakle, uskraćuje se našim građanima pravo na službu u ovakvim elitnim vojnim jedinicama, što u krajnju ruku predstavlja i povredu prava na rad, garantovanog Ustavom RS i međunarodnim pravom
– Učešće u ratu zbog ideologije (npr. Španski građanski rat) ili zbog porekla (npr. Građanin Srbije, rumunske nacionalnosti, sa prebivalištem u Vršcu odlazi da se bori protiv Čaušeskua). Primeri jesu iz prošlosti, ali se zakoni donose da važe za budućnost, pa se slična situacija može ponoviti, a dati primeri su namerni zbog istorijske distance.
Drugo
Suvišno je! Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva ima četiri principa: Teritorijalni, Realni, Personalni i Univarzalni. Jedan supstituiše drugi.
Uzmimo primer da je naš državljanin otišao u stranu zemlju da bi se pridružio pobunjenicima. On je načinio krivično delo Razbojničke krađe po našem krivičnom zakoniku. Ukoliko izbegne privođenje pravdi u toj zemlji (što je teritorijalni princip), kao i izbegne privođenje pravdi u zemlji kojoj je načinio štetu (što je (uslovni) realni princip), on po dolasku u Srbiju može biti optužen za učinjeno krivično delo Razbojnička krađa po našem zakonu (što je personalni princip). Ako se na teritoriji Srbije uhvati stranac, počinilac krivičnog dela u stranoj državi, a da je pri tom držaljanin neke treće države, ukoliko ne postoje uslovi za ekstradiciju, naši sudovi se oglašavaju nadležnim (univerzalni princip).
Nije dobro učešće u ratu ili oružanim sukobima tretirati kao krivično delo jer ono po osnovim pravnim principima to nije, kao što stvara bezbroj nedoumica i mogućnosti zloupotreba.Kada bi zakon važio retroaktivno, Srbija bi bila puna kriminalaca koji su učestvovali u ratu van granica SR Jugoslavije, a tokom raspada SFRJ.
Treće
Licimerno je usvajati dopunu sada! Realna potreba za dopunu krivičnog zakona je bila još početkom 2012. godine kada je počeo građanski rat u Siriji i kada su naši državljani odlazili da se bore na strani džihadista, a protiv Asadovog režima. Međutim, tada su džihadisti bili saveznici Baraka Obame, čak umalo nije došlo do bombardovanja sirijske vojske kao što se to desilo u Libiji. Da smo hteli biti „odgovorni“ dopunili bi smo krivični zakonik tada, ali nismo dobili nalog. Dobili smo ga sada kada naši državljani, takođe kao dobrovoljci odlaze da ratuju u Ukrajini protiv pro-zapadne ukrajinske Vlade. Sada kada su džihadisti i u Siriji američki neprijatelji, a pre svega zbog naših boraca u Ukrajini, Srbiji, servilnoj koloniji se daje nalog da pravi sprdnju sa svojim zakonodavstvom i uvodi učešće u ratu kao krivično delo.
Četvrto
Dopuna je besmislena i biće mrtvo slovo na papiru! Ova dopuna se može lako izigrati. Na ratište možete otići kao turista, neka bliža destinacija recimo Soči ili Crveno more. Kada saznate da se za vaše ratovanje saznalo, obratićete se svojim saveznicima i zamoliti ih da vam daju državljanstvo da izbegnete procesuiranje i oni će vam ga iz zahvalnosti dati. Zakon koji se ne primenjuje postaje mrtvo slovo na papiru, a tada vam samo šteti ugledu, urušava čitav pravni sistem i pride može poslužiti za zloupotrebu kroz selektivnu pravdu.Postavlja se i pitanje kako dokazati da je neko učinio ovo krivično delo?
Peto
Opasnost i bezbednost! Sećam se da sam 2004. godine gledao snimak nekog pripadnika Al Kaide koji sa fantomkom i kalašnjikovom otvoreno pita: „Kada je vreme za DŽihad ako nije sad? Sad kada našu braću ubijaju u Avganistanu, Iraku, na Kosovu i u Bosni?“ Ozbiljna država bi se zabrinula. Šta će biti posle islamske države Iraka i Levanta? Hoće li se obistiniti konstantne pretnje ratom izgovarane od Bakira Izetbegovića? A bude li DŽihada u Bosni ili Srbiji, rat u bivšoj Jugoslaviji će biti drago i toplo sećanje. A sada pitanje nama. Kako će se ponašati mudžahedini iz Sandžaka ili Bosne u slučaju DŽihada na Srbiju? Oni će biti peta kolona. Drugo pitanje bi bilo, kako će se ponašati borci iz Ukrajine tj. Novorusije u slučaju da Rusija napadne Srbiju? Braniće Srbiju još srčanije nego Novorusiju, osim ako budu u zatvoru zbog učinjenog „novog“ krivičnog dela.
Šesto
Šta se štiti ovom inkriminacijom? Krivično pravo, učili su nas na fakultetu, ima svoju svrhu, a to je zaštita određenih dobara. Kako bi krivično pravo bilo legitimno, i kako bi imalo smisla primenjivati ga, krug zaštićenih dobara (opšti zaštitni objekt) mora se ograničiti na osnovna dobra čoveka, kao i ona društvena dobra koja su u funkciji ostvarivanja osnovnih dobara čoveka. Glava trideset četvrta Krivičnog zakonika, u koju zakonodavac želi da smesti ovo krivično delo, nosi naslov Krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i obuhvata krivična dela poput genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, agresivnog rata, rasne i druge diskriminacije, trgovine ljudima, terorizma i terorističkog udruživanja. Dakle, radi se o zaista najtežim krivičnim delima kojima se krši pre svega ratno i humanitarno pravo, i koja imaju strahovite posledice. Primećujemo da u ovoj glavi Krivičnog zakonika nema krivičnog dela učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu. Dakle, učestvovanje u ratu, kao što je već navedeno, ne povređuje dobra zaštićena ovom glavom Krivičnog zakonika, naravno pod uslovom da lice koje učestvuje u ratu ne krši norme ratnog i humanitarnog prava. Nelogično je u tom slučaju učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi smatrati opasnijim od istog takvog učešća na teritoriji Republike Srbije, osim ako se ima u vidu tendencija naše vlasti da u svakom pogledu pruža veću zaštitu svemu što je tuđe, zanemarujući zaštitu interesa Srbije. Da je drugačije, parlamentarna većina, odnosno onaj koji kroji njeno „mišljenje“, shvatio bi da je za zaštitu interesa Srbije u ovom pogledu dovoljno krivično delo služba u neprijateljskoj vojsci iz člana 422. Krivičnog zakonika. Nakon svega iznetog, ostaje apsolutno nejasno koji je zaštitni objekt krivičnog dela koje se ovim dopunama unosi u KZ.
Loša zakonodavna tehnika. U stavu 2. predloženog člana 386a predviđen je teži oblik ovog krivičnog dela, koji postoji ukoliko je delo iz stava 1. izvršeno od strane grupe. U članu 112. tačka 22. KZ dato je značenje izraza „grupa“: „Grupa je najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu“. Ovde se postavlja pitanje zbog čega bi, a što se u praksi vrlo lako može dogoditi, učestvovanje grupe, dakle tri lica, u ratu u stranoj zemlji bilo opasnije i opravdavalo teže kažnjavanje učinilaca nego u slučaju da takvo učešće ostvare dva lica. Ovo vrlo jasno govori u prilog tome da je nova inkriminacija predložena od strane „stručnjaka“ koji ne shvataju i ne osećaju krivično pravo, te ne obraćaju pažnju na društvenu opasnost krivičnog dela, kao materijalnu stranu njegove predviđenosti u zakonu, što je opet materija krivičnog prava sa druge godine pravnog fakulteta.
Predlog člana 386b glasi, doslovno: „(1) Ko u nameri izvršenja krivičnog dela iz člana 386a ovog zakonika na teritoriji Srbije vrbuje ili podstiče drugo lice na izvršenje tog dela, organizuje grupu ili vrši obuku drugog lica ili grupe za izvršenje tog dela, opremi ili stavi na raspolaganje opremu radi izvršenja tog dela ili daje ili prikuplja sredstva za izvršenje tog dela, kazniće se zatvorom od dve do deset godina. (2) Za delo iz stava 1. ovog člana učinilac će se kazniti kaznom propisanom za to delo i kada lica koja organizuje nisu državljani Srbije.” Ovde ne možemo a da se ne zapitamo koji je laik i maštar pisao predlog ovog zakona. Kako se, na primer, vrši obuka za učestvovanje u ratu? Koliko god se trudili, ne možemo se setiti drugog načina sem onog putem nekog oblika vojne vežbe. Osim što je tako nešto teško izvodljivo u nedržavnoj režiji, sigurno je da bi se jednom takvom obukom neizbežno moralo izvršiti mnoštvo drugih krivičnih dela (nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, narušavanje javnog reda i mira) koja su već kažnjiva po našem pravu i koja bi se, za razliku od novopredloženog, mogla i dokazati. Isto važi i za opremanje i stavljanje na raspolaganje opreme radi izvršenja ovog krivičnog dela, s tim što je ovde teško zamisliti i kako bi to bilo ko mogao takvu opremu (pre svega oružje) izneti iz Srbije.
Zaključak
Ova dopuna Krivičnog zakonika je plastičan dokaz da je Srbija kolonija. I ne samo što je kolonija, nego koloniju vode ljudi koji se ne razumeju mnogo u posao koji rade, što ne mogu pokriti ni svojim skupo plaćenim diplomama. Optužnice po ovoj dopuni će se podizati uz prethodno odobrenje ambasadora (znamo kojih) ili po njihovom nalogu, što svakako neće doprineti bezbednosti i ostavlja prostor za zloupotrebe.
Dejan Savić i Uroš Andrejić
