„Od Srbije u naredne tri ili četiri godine, koliko će vlada da traje, napravićemo zdravu i pristojnu državu„, kazao je mandatar za sastav nove vlade – Aleksandar Vučić.
Odmah pada u oči da je Vučić rekao „u naredne tri ili četiri godine“, kao da ne veruje da će i ova najnovija vlada dugo da (po)traje. I dodao je, da u tom vremenu Srbija treba da postane „zdrava i pristojna“ država. Ali, nepun dan ranije, pre onog trenutka u kome je mandatar (buduće) vlade govorio o „zdravlju“ i „pristojnosti“, ispred Osnovne škole „Aleksa Šantić“ u Ulici Radisava Ignjatovića, u beogradskom naselju Kaluđerica, ubijen je šesnaestogodišnji dečak. Čovek se ne može oteti utisku, da sve što više Aleksandar Vučić (kao najmoćnija ličnost u ovoj sve siromašnijoj i sve nemoćnijoj državi) priča o srpskom „boljem sutra“, narodu u Srbiji sve je gore.
Bolivijski sindrom
Ubistva i nisu nekakva velika novost u Srbiji, ali sada nam se, valjda, po prvi put dešava da nam kriminalci i decu počinju da ubijaju. I to iz vozila u pokretu, onako kako se to radilo (ali, opet, ne sa decom) u kriminalnim obračunima tridesetih godina prošlog veka u Čikagu.
Nekada se u Srbiji govorilo o „bolivijskom sindromu“, kao primeru jednog ekstremno opasnog i duboko kriminalizovanog društva. Tada, pre nekoliko decenija, nismo mogli ni u snu da pretpostavimo, da će Srbija doživeti da gleda takav bolivijski „film“ sa prozora vlastite kuće.
Kuda to ide Srbija? Rat na prostoru današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, tokom devedesetih prošlog veka, bio je inicijalna kapisla za razvoj natežih formi kriminala, kakve se, čini se, u Srbiji nikada ranije nisu sretale. Sukobi mafijaških klanova svakodnevno su odnosili žrtve. Asfalt je tada u mnogim srpskim gradovima, posebno u Beogradu, bio krvav. 1993. godine u Novom Beogradu ubijeni su majka i dete; zločin kakav se do tog doba teško mogao zamisliti. Jedan od ta dva moralna i duhovna monstruma, koji su ubili dete, nonšalantno je konstatovao, „da je dete u to vreme bilo u školi, on ga ne bi ubio“.
Iz tog strašnog perioda ostao je i dokumentarac Aleksandra Kneževića i Vojislava Tufegdžić, kojeg je tehnički obradio Janko Baljak, pod naslovom „Vidimo se u čitulji“. Od 19 „žestokih“ momaka sa ondašnjeg „beogradskog asfalta“, koji su pristali da se pojave u tom filmu, do danas je živih ostalo samo devet.
Ipak, nakon 2000. godine učinilo se da će ta užasna vremena, u kojim ljudski život, reklo bi se, nije nimalo vredeo, ostati davna prošlost. To jeste, pomislili smo, bilo ne povratilo se. Ali, sve ovo što se događa u poslednje vreme u Srbiji, a posebno u ove zadnje dve do tri godine, ukazuje da bi onaj kriminalni užas iz devedesetih mogao (ako već i nije) ponovo da zavlada srpskim ulicama.
Samo pošteno, pa ko koga prevari!
„Obećao sam da ću raditi vredno i pošteno i donositi dobre odluke za našu Srbiju“, rekao je danas mandatar buduće srpske vlade. To pomalo zvuči naivno, pa i detinjasto, pogotovo kada se uporedi sa onom stvarnošću koju građani Srbije gledaju u poslednje dve godine, otkada Aleksandar Vučić „vedri i oblači“ ovom sirotom državom. Naslušali smo se od današnjeg mandatara svega i svačega, počev od „bolnih rezova“, „stezanja kaiša“, „smanjivanja plata i penzija“, pa do onih optimističkih tonova, da ćemo ugledati „svetlo na kraju tunela“ do kraja ove tekuće godine; a bilo je i predviđanja da će nam svima biti daleko bolje za dve godine, a sada, eto, za tri ili četiri.
Kad se mora . nije ni teško
Narod u Srbiji je strpljiv, i što je za vlast najvažnije, većinski veruje u svakojake bajke, kakve nam povremeno podastiru ljudi koji se nalaze na čelu ove države na izdisaju. Umetnost zabavljanja masa doživljava svoj vrhunac baš u Srbiji, koja ubrzano tone. Kada budući mandatar, a bivši PPV i šef svih srpskih obaveštajnih službi (kojih nema) kaže nešto slično onome što je danas rekao, srpska publika, izgleda, sve upija u obrnutoj formi. A danas je on rekao sledeće:
„Zahvalan sam predsedniku Nikoliću što je podržao promene legilslative u oblasti radnopravnog zakonodavstva, ekonomije, prava, jer moramo 13 novih zakona da donesemo, o radu, privatizaciju, stečaju, planiranju i izgradnji… sve to moramo da uradimo do leta.“
Kad se nešto mora na brzu brzinu, pre leta, tada tu nešto ne štima. Živeli smo tolike decenije bez tih 13 „novih zakona“ (nesrećan broj, izgleda), a sada, odjednom… Narod ne kaže uzalud, što je brzo to je i kuso. A mandatar nam ne saopštava zašto se sve to mora uraditi tako na prečac. Ili, ko je mandataru rekao (ili naredio) da se svi ti zakoni moraju usvojiti do juna ove godine? MMF, Svetska banka? Ili, možda, Evropska unija iz koje nam nekakvi kukavni Kukani poručuju, da se ne nadamo da ćemo tako brzo (za pet šest godina[!]) postati članica EU. Polako – savetuju nas odonud kao nedorasle – budite strpljivi.
Prodajemo državu
I da bismo, na kraju, shvatili šta nas uistinu čeka, poslušajmo još jednom mandatara:
„Javna preduzeća je osnovala država, učestvuju jednako na tržištu i njihov posao je da to što zarade vrate i državi, a to nikada nije bio slučaj“.
Je li? To nikada nije bio slučaj? A šta sada? Prodaćemo tih (oko) 150 javnih preduzeća budzašto, jer država Srbija ne ume njima da upravlja? Da li je i to jedan od zahteva MMF-a i Svetske banke? Izgleda da jeste. Ali, ako država ne ume da upravlja javnim preduzećima, tada oni koji se nalaze u vrhu srpske vlasti ne umeju da upravljaju državom. Šta u tom slučaju da radimo? Da rasprodamo takvu srpsku vlast, ili, možda, da prodamo državu? Onako đuture, zajedno sa javnim preduzećima i čitavom ogluvelom javnošću?
I dok s jedne strane kriminal raste geometrijskom progresijom – i dok banditi počinju da pucaju čak i na decu iz vozila u pokretu – vlast u Srbiji pokušava da narod umiri nekakvim čudotvornim lekovima totalnog liberalnog banditizma i „simbiotičkim“ vezama nadobudnog princa i beznadnog prosjaka.
Za www.koreni.rs
T. Rajić
Reference
1. Svetlo na kraju tunela ipak se neće pojaviti ni nakon godinu dana http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-ocekuje-svetlo-na-kraju-tunela_462225.html
2. „Stezanje kaiša“ je, u stvari, stavljanje neoliberalne omče na vrat Srbije. To je način da se potpuno uguši domaća proizvodnja. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1409712/Ekonomske+mere+za+stezanje+kai%C5%A1a.html
3. Vučić je dugo tvrdio kako on nipošto neće dozvoliti smanjenje penzija, ali, tu svoju reč on je spreman da pogazi. Uostalom, neće mu to biti prvi put. http://www.politika.rs/pogledi/Zoran-Cirjakovic/Srbija-protiv-neoliberalizma.lt.html
