Čitajući Andrićeve romane i pripovetke, po drugi put nakon školskih dana, palo mi je na pamet kako bi trebalo uvesti obaveznu lektiru za odrasle. I kako bi na prvom mestu te liste bio Ivo Andrić sa romanima „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“ i pripovetkama kao što su „Nemirna godina“, „Priča o vezirovom slonu“, „Mustafa Madžar“ i mnoge druge. Tako bi mnogo bolje sagledali sve ono što se događalo i što se još uvek događa na ovim prostorima, pre svega u Bosni i mnogo bi jasnije shvatili zamršene odnose između Srba, Hrvata, Bošnjaka, pa i Jevreja.
Dok čitaju „Na Drini ćuprija“ fokus školaraca je na događajima koji se nižu na širokom istorijskom platnu, često samo u naznakama, naizgled nepovezani i od celog romana uglavnom ostane samo sećanje na Radisava koji je nabijen na kolac, nesrećnu sudbinu lepe vlasnice kafane Lotike…
Pri tome njima, u tim mladim godinama, promiče suština knjige koja se ogleda u slikanju sudbina malih ljudi svih vera, u pozadini značajnih istorijskih događaja koji se dešavaju negde drugde, ponekad i daleko od čaršije ali koji imaju i te kako veliki uticaj na sve što se dešava u toj maloj i naizgled beznačajnoj sredini. Mnogo bi se lakše objasnili skorašnji događaji kad bi pročitali Andrićevo kazivanje o tome kako u prelomnim vremenima „fukara“ promalja svoje lice iz tamnih rupa i dolazi na vlast sa jedinom željom da se obogati, nakrade, osveti komšijama za neke davne uvrede, preotme tuđe, protera nepoželjne a na kraju i da ubije sve koji su tuđe vere ili ne misle isto.
Muslimani u Bosni su Andrića odbacili i smatraju ga za zakletog neprijatelja jer ne mogu da se pomire sa njegovim opisima zuluma koji su Turci i domaći muslimani (poturčeni Srbi i Hrvati) činili nad rajom, uglavnom Srbima. I ne mogu da se pomire sa time da je svet i onda i sad, na Bosnu gledao kao na „tamni vilajet“ gde se ide samo kad se mora, a i tada teška srca. Sve to se toliko razlikuje od propagande koja trenutno traje, a koju podgrevaju sa zapada, u kojoj su muslimani najveći stradalnici poslednjeg rata, a Srbi najveći zlotvori. Hrvati ga se takođe odriču jer ni njih nije štedeo, a ponajviše pada u oči Andrićevo gađenje prema ustaškoj vlasti i šuckorima (još jedna fukara kojoj dopadne parče vlasti) koji su harali u to vreme u novostvorenoj državi NDH. Dovoljno je o tome pročitati deo „Na Drini ćuprija“ gde bivši konobar, beznačajni i iskompleksirani lik, postaje strah i trepet u Višegradu ili pripovetku „Titanik“ gde mlade ustaše organizovano pljačkaju Jevreje u Sarajevu. Nije Andrić štedeo ni Srbe, ni njihovu divlju i plahu narav, zaslepljenost i nedostatak vizije ali sam Andrić se izjasnio kao srpski pisac i Srbi, i da hoće, nemaju izbora i moraju prihvatiti Andrića kao svog pisca. Lako je Crnogorcima da se odreknu Njegoša kad se sam Njegoš deklarisao kao Srbin.
Bilo bi sjajno kada bi se našao pisac toliko hrabar da napiše neku vrstu nastavka romana „Na Drini ćuprija“ koji bi obuhvatio vreme od II svetskog rata do današnjih dana. Videlo bi se da se nije ništa promenilo i da su periodi mira u Bosni bili samo zatišja pred buru tokom koga tinjaju zađevice i stare mržnje, tokom koga se kuju zavere i sanjaju i planiraju osvete. A u siromašnom i neobrazovnom narodu uvek je lako naći ljude koji će sprovesti u delo svaku vrstu zlodela. A u Bosni i Hercegovini i danas, u sva tri naroda živo mnogo, baš mnogo siromašnog i neobrazovanog sveta.
Goca Saavković
