Između besmisla i štete
- Vrši se agresivna ofanziva u kojoj vlast krije svoje kravave tragove, ili prikriva dejstvo svoga nečoveštva, grešaka i javašluka
- U naprednjačkom moždanom tkivu, koje bi anatomi nazvali mozgom, dolazi do univerzalnog kalupiranja i upodobljavanja svega što vide u lični, sebični i partikularni interes
- U poslednjih 15 godina Vojska Srbija nije eliminisala ni jednog jedinog istinskog neprijatelja Srpstva ili Srbije. Naprotiv, pokazala se efikasnim autodestruktivnim oruđem vlasti od kojeg stradaju pripadnici Vojske i građani Srbije
Piše: Slavko Živanov
Uvođenje obaveznog služenja vojnog roka samo po sebi veoma je složen proces. Recimo u susednoj Hrvatskoj se od 1. januara sledeće godine vraća obavezan vojni rok pa će to stvoriti mnoštvo problema. Mi ćemo, uz slične probleme imati dodatni, nepremostiv i smrtonosan – ovde će sličnim procesom upravljati Vučić sa svojom rušilačko-štetočinskom, trapavom naprednjačkom kamarilom.
Praktično značenje prethodne sintagme može se sagledati iz nekoliko značajnih, ali tragičnih događaja:
- Vojni transportni helikopter „Mi-17“, 13. marta 2015. godine, po izričitom naređenju ministra odbrane Bratislava Gašića odleteo na svoju – ispostaviće se – poslednju misiju, koja je odnela sedam života. Tužilaštvo je saopštilo da je odgovornost za nesreću primarno na posadi, naročito na pilotu, kome je pronađen alkohol u krvi. Porodica pilota tvrdi da on nikad nije pio.[1] Navodno, pilot je u krvi imao 0,68 promila alkohola. U padu helikoptera poginuli su major Omer Mehić, kapetan prve klase Milovan Đukarić, zastavnici Nebojša Draić i Ivan Miladinović, anesteziolog Dževad Ljajić, medicinski tehničar Miroslav Veselinović i beba od nekoliko dana koju su prevozili. Do danas ova „Afera helikopter“ kako je u javnosti nazvana nije razjašnjena, niti su predstavici Vojske i Ministarstva odbrane prethodnih godina prisustvovali obeležavanju godišnjica pogibije.[2]
- Još mnogo ranije započeta je crna lista tzv. vanrednih događaja u Vojsci Srbije. Na poligonu „Pasuljanske livade“, 2012. godine poginulo je dvoje kadeta Vojne akademije, Milina Miletić i Filip Milojević, a sedmoro ih je ranjeno.
- Teško je i ispratiti tačan broj nesreća u fabrikama eksploziva i municije. U poslednjih deset godina javnost je retko obaveštavana o uzrocima eksplozija. Davane su šture informacije ili ih najčešće uopšte nije bilo, a na komandnu odgovornost, kao i u ostalim tragičnim slučajevima, niko u vlasti nije ni pomislio.[3]
- Na vojnoj vežbi na Pešteru u junu 2021. godine (kasnije je obdukcijom potvrđeno), strešina oklopnog borbenog vozila Dejan Stojković ugušio se od hemijskih isparenja.[4]
- Na već po zlu pomenutim „Pasuljanskim livadama“, 2023. godine, tri vojnika povređeno je kada je drvo palo na njihov šator. Za Vučića to nije bilo neočekivano je „to je vojska, nisu manekeni“.[5]
- Pre pet meseci poginuo je jedan specijalac, ronilac a drugi je teško povređen na vojnoj vežbi u okolini sela Orešac.[6] Iako je pomenuta vežba decenijama uvežbavana i izvođena javnosti nije saopšteno šta je to što je pošlo po zlu.
- U poslednjoj nesreći sa vojnim akterima, vojno oklopno vozilo pregazilo je civilni auto u suprotnoj traci i zbrisalo celu porodicu sa troje mališana.[7] Navodno, vozač oklopnog vozila, kako kaže većina srpskih medija, bio je pijan jer mu je, navodno, utvrđena količina od 0,2 promila alkohola u krvi.[8]
Ovo je samo deo spiska tzv. vanrednih događaja u Vojsci Srbije imajući u vidu da se i na ovom polju vrši agresivna ofanziva u kojoj vlast krije svoje kravave tragove, ili prikriva dejstvo svoga nečoveštva, grešaka i javašluka hoteći da ih zatrpa što dalje od videla.
Da su odgovorni u vojsci, a i u politici mislili na bezbednost, poštovanje procedura, pravila i interes građana, veliki broj ovih nesreća ne bi se dogodio. Ali, nadležni su hteli promociju, zadovoljenje ličnog interesa, ili su prikrivali bahatosti i štetočinstva naprednjačke vlasti i naravno, njihovog šefa.
Način ponašanja
Na primer, u „Aferi helekopter“ tvrdi se da je helikopter poleteo po izričitoj naredbi naprednjačkog ministra B. Gašića. A kako izgleda kad tzv. Bata Gašić i danas sinhronizuje tzv. spontane propagandne događaje ilustruje najnoviji takav performans koji je ovog meseca upriličen u Vranju i koji je, Bogu hvala, završen bez tragičnog epiloga. Ministar opšte prakse, navodno šefov kažnjenik koji žene „najviše voli dok kleče“, pa je šatro zato bio bez funkcije neko kraće vreme, sačekao je u „Vranju vatrogasce-spasioce koji su u Grčkoj pomagali prilikom gašenja požara.“[9]
To ne bi bilo toliko neuobičajeno da nesretni vatrogasci nisu u Grčkoj, u nekoj zabačenoj kasarnoj, nakon svoje završene vatrogasne misije, „kampovali“ još puna četiri dana, ne bi li sačekali momenat svečanog susreta sa ministrom Batom Santosom. Pa su još toga dana čekali dodatnih četiri sata na granici, jer kako bi Santos mogao da ih „sačeka“ ukoliko oni dođu pre njega. Da rezimiramo, u naprednjačkom moždanom tkivu, koje bi anatomi nazvali mozgom, dolazi do univerzalnog kalupiranja i upodobljavanja svega što vide u lični, sebični i partikularni interes bez obzira na štetu i cenu. Zato su vatrogasci-spasioci imali prečeg posla od gašenja požara i spasavanja ljudi i imovine – čekali su ministra i bulumentu režimskih kamera da prikažu tzv. narodu koliko je ova vlast „humana“ i „sposobna“.
Kao i u „Aferi helekopter“ tako i u ovom poslednjem slučaju nesreće na putu Kraljevo-Raška, činjenica da su pilot ili vozač imali neki delić promila alkohola u krvi je suštinski irelevantan jer ta količina ne može biti razlog nesreće. Pre će biti da se to koristi za odvraćanje pažnje od nečega drugog i svaljivanje krivice isključivo na pilota ili vozača. Recimo, u ovom poslednjem slučaju da se ne zapitamo kuda je zapravo to vozilo koje je pobilo porodicu išlo, odakle se vraćalo i zbog čega? Kakav su to zadatak izvršavali pripadnici vojske, s kojim ciljem i da li su ispoštovane sve bezbednosne procedure? Možda bismo tad zaključili da je vozilo išlo sa smotre u Batajnici na kojoj, kao i na svakoj drugoj, predsednik postrojava sve što nosi bilo kakvu uniformu da bi se neukima i neznavenima prikazao mnogo bitnim i važnim. A možda i samome sebi. Od silnih militarnih mišića koje pokazuje svojem biračkom telu, pred NATO ambasadorima mu maca pojede jezik. Podigne vojci borbenu gotovost radi saopštenja za javnost, potera vojnike na Kopaonik, pa kad Arbanasima omogući da otmu šta su hteli onda vrati vojsku u kasarne glumatajući tobož neku silu pred Srbima, a ne pred srpskim neprijateljima.
Tumaranje Vojske Srbije
Ovaj preopširan uvod bio je potreban da se uvide istinske razmere drame i katastrofe Srbije kojoj se sada priključuje još jedan besmislen i tragična promašaj, eksperiment na živo sa dalekosežnim posledicama po srpsko društvo, državu i narod.
Umesto da srpska država dâ suvisle i valjane odgovore na izazove ovoga veka i sanira budalaštine i brzopletost ukidanja redovnog vojnog roka koji je očevidno usledio u sladostrašću ondašnje vlasti u presretanju želja zapadnih partnera, ona nastavlja dalje. Ova vlast je razorila kakvu-takvu strukturu naše profesionalne vojske i danas sve te razvaline, paralelno sa razvalinama države i društva koje je izazvala, pokušava da zatrpa kvazirodoljubljem, potezima bez razumnog pokrića i potencijala sa jednim jedinim ciljem − propagandnim održavanjem podrške birača ispranog političkog mozga.
Srbija je izgubila rat sa NATO pa se Kolektivni zapad prema Srbiji ponaša kao okupator. Čak i u takvim uslovima, iako naizgled slobodna i suverena zemlja, Srbija nije imala unutrašnjih prepreka da izradi i stvori savremenu doktrinu svoje Vojske i kroz praksu je formira.
Međutim, spoljni faktori su prepoznali beskrajan koruptivni potencijal srpskih vlasti i zarobili su Srbiju gorim okupatorima od sebe samih. Srbi su u vladajućim Srbima dobili gore okupatore koji bolje služe Kolektivnom zapadu od bilo kojeg gaulajtera.
Tako i današnja vlast tvrdi da je patriotska, da radi u interesu nacionalnog i državnog, a zapravo radi protiv tih interesa, u interesu Kolektivnog zapada i srpskih neprijatelja, dok se u međuprostoru ovih radnji bavi i teškim lopovlukom i razbojništvom.
Sahranjivanje Vojske Srbije
Osim kvazirodoljublja kojim prikriva veleizdaju i faktičko priznavanje državnosti Kosova, vlast ovim foklornim bezbednosnim trikom sa naprasnom militarizacijom prikriva apsolutni debakl u upravljanju odbranom i Vojskom Srbije.
Nepopunjenost jedinica i dramatično loša kadrovska, negativna selekcija po poslušničkom ključu samo su deo problema u kojem se Vojska nalazi. Nepostojanje korisne doktrine, strategije i uopšte smisla postojanja primarni su problemi Vojske Srbije. Zato je uvođenje redovnog vojnog roka pokušaj da se stanje raspada Vojske prikrije, a da se jedinice popune bilo čime, a da se pred svetinu prospu kvazirodoljubive pomije.
Taj višedecenijski naprednjačko-radikalski manir da se iz stvorene greške ulazi u mnogo veću grešku preskupo će koštati građane Srbije. Tu cenu nećemo moći da platimo.
Svemu ovome dodajemo i podatak da je A. Vučić onomad podigao plate pripadnicima vojnih specijalnih jedinica i to toliko da je desetar takve jedinice plaćen kao pukovnik u nekoj drugoj. To je s pravom i opravdano stvorilo ogromnu tenziju i probleme unutar Vojske. Naši specijalci nisu ruski, američki, izraelski ili engleski. Akcije naših specijalaca su simulacije i trening, oni se igraju vojske i za to su preplaćeni, iako za to nisu ni krivi ni odgovorni. Odgovorna je i kriva ova vazalska vlast koja neguje maskirnu folklornu grupu ne želeći da naljuti NATO gospodare istovremeno štiteći se od sopstvenog naroda Pretorijanskom gardom. Tu antidržavnu i antinacionalnu politiku finansiraju građani Srbije. Ta skupa igra finansira se otkidanjem sredstava od zdravstva, prosvete, kulture…a iz zajmova koje neće imati ko i kako da vrati, pa će se zajmodavci naplaćivati prinudno, izvršiteljski zaplenom zemlje.
Naši vojnici jedino pravo ratno stanje mogu zateći u misijama Ujedinjenih nacija kao pripadnici mirovnih „plavih šlemova“. Međutim, vlast i u tome zakida vojnike jer, s jedne strane, ne isplaćuje im pun iznos novca koji za tu svrhu dobija od UN, a s druge strane novac koji od UN dobija avansno, unapred, država Srbija vojnicima isplaćuje i nakon završene misije, sa znatnim kašnjenjem…
Elem, stanje ili bolje rečeno „nestanje“ jedne vojske može se meriti i učestalošću i težinom tzv. vanrednih događaja. Broj vanrednih događaja u Vojsci Srbije sasvim sigurno ne predstavlja njenu komparativnu prednost. Ako takvo stanje imamo danas, sa profesionalnim vojnicima, ne treba mnogo pameti da pretpostavimo šta ćemo imati sa desetonedeljnim regrutima u zbrdazdolisanoj obuci. Ti mladići, po njima regruti, ne znaju ni kako da koriste toalete čučavce, a nekmoli eksplozive, artiljeriju ili mine. Oni jednostavno ni na koji način nisu dorasli bilo kakvim militarnim izazovima, a biće prepušteni, pod ovom vlašću, sami sebi. Naše društvo i država nisu to pripremili i kanalisali, naša Vojska nema potencijala da to sprovede, a vlast će u celoom ovom procesu biti kapa pod kojom će sve funkcionisati na ivici eksplozije i smrti sa povremenim probijanjem ovih limita i promenljivom srećom u tome.
U poslednjih 15 godina Vojska Srbija nije eliminisala ni jednog jedinog istinskog neprijatelja Srpstva ili Srbije. Naprotiv, pokazala se efikasnim autodestruktivnim oruđem vlasti od kojeg stradaju pripadnici Vojske i građani Srbije. Za taj učinak zaslužna je ekskluzivno vlast Aleksandra Vučića i koliko vidimo to mu nije dovoljno. On bi sad da to unapredi i omasovi. Da obaveže.
Grafik: Svetlana Božić Krainčanić (RFE/RL)
