Obični građani i državni službenici

Običnog čoveka niko ne štiti u Srbiji, a bogati ljudi mogu da rade šta hoće. Običnom čoveku će sud poslati policiju i izvršitelje da ga izbace iz kuće zbog duga za struju, Infostan ili grejanje, završiće u zatvoru zbog neplaćene kazne za prelazak ulice izvan pešačkog prelaza (kad na toj ulici nije bilo vozila), obični čovek na legalizaciju ili uknjiženje objekta čeka više od 5 godina, plaća iste usluge više puta, platiće i grešku državnih službenika, a nikada neće dobiti obeštećenje, ili bar izvinjenje od njih.

Ovu seriju tekstova posvećujem običnim ljudima, čija prava ova država, tj. zaposleni u državnoj službi, ne poštuju, jer ih ne poštuju kao ljude, kao ličnosti. Pokazaću to i na svojim, ličnim primerima, jer i ja sam obični čovek, pa se razni ljudi, koji su umislili da su moćni zato što rade određeni posao ili zato što su na određenoj poziciji, zalete i misle da mogu da rade šta oni hoće, zato što misle da oni više vrede.

Zašto skoro svi zaposleni u državnoj službi misle da su iznad ostalih građana i iznad zakona? Zašto skoro svako ko postane „bogat i slavan“ misli da je iznad ostalih ljudi? Zašto „obični ljudi“ misle da oni manje vrede od „slavnih ljudi“ ili da je slavnim ljudima i državnim službenicima sve dozvoljeno? Zašto ćute i plaše se, čak i saobraćajnog policajca, kada su istina, zakon i pravda na njihovoj strani? Nije tako u svim državama. Na primer, kad u nekoj demokratskoj državi građani stoje u redu ispred šaltera, niko ne može da dođe preko reda na šalter, svi građani će se pobuniti i oterati tog čoveka, bez obzira koliko je on slavan, bogat i moćan. Kod nas odmah puštaju preko reda. Na Zapadu, policajac se ne obraća običnom građaninu kao da su „zajedno čuvali ovce“, nego sa poštovanjem, a kod nas pošteni građani savijaju glave dok im se policajci bezobrazno obraćaju sa visine.

Zato obični građani moraju na svakom koraku da pokažu građansku hrabrost, moraju više da poštuju sami sebe i da pokažu da imaju dostojanstvo. Niko to neće uraditi umesto vas, svako treba nešto da učini, prema svojim mogućnostima. Evo par primera iz života.

Platio sam državi vozačku dozvolu koja važi 10 godina. Onda je država, posle 5 godina, donela odluku da moraju da se zamene vozačke dozvole, i to o trošku građana. Morao sam da platim punu cenu, za novu dozvolu, iako sam imao još 5 godina plaćenu staru dozvolu. U svakom poslu, postoji kompenzacija, pa bih platio manju cenu, za tih 5 godina. Nekome ovo deluje banalno, i da je u pitanju sitan novac koji gubite, ali stvar je principa; pored toga, ako vam država na svakom koraku tako uzima novac, na kraju to i nije ni malo novca.

Naravno, ja kao pojedinac i obični građanin nisam mogao da se izborim sa nepravdom i morao sam da platim punu cenu i da čekam satima u redu u policijskoj stanici. Posle par sati čekanja, bližio se kraj radnog vremena i ako ne stignem, znači da bih morao još jednom da dođem u MUP i čekam red. Došao sam na red ispred vrata sobe u kojoj su se izdavale nove dozvole, iza mene je stajalo par žena, i onda se pojavio jedan naš poznati glumac. Video sam da su ove žene već „pale“ i da će mu reći da može preko reda, iako su bile besne zato što dugo čekaju, nisu želele da dolaze još jednom, imaju obaveze, pa sam im rekao da se prave da ga ne poznaju, a on je, onako naivno, čim je prišao nama, pitao da li je to soba za te dozvole, a ja sam mu rekao da jeste i da je kraj reda tamo, i rukom sam mu pokazao na kraj reda, on je pokunjen otišao, čekao pola minuta i napustio MUP.

Pre više od 6 godina, možda i više, mislim da je na vlasti bio Tadić, ali to nije važno za ovu priču, jer se svi koji su na vlasti isto ponašaju, vozio sam majku i oca, išli smo auto-putem iz pravca Niša ka Beogradu, posle stare naplatne rampe Bubanj potok, tada su bili neki radovi na putu na brdu koje se penje i spušta ka Konjarniku, kretali smo se levom, najbržom trakom, pored koje su stajali čunjevi, da se ne prelazi u srednju traku. Krenuli smo uz brdo, svi u koloni u jednoj traci, i onda vidim iza crni audi sa tamnim staklima i upaljenim svim rotacijama. Vozači iza mene su se sklanjali, između dva čunja su nekako skrenuli u srednju traku, pustili bi auto sa rotacijama, i vratili se u najbržu traku. Ja se tad setio da je nedelja uveče, oko 22 časa i neradni dan, što znači da auto sa rotacijom vozi neko iz državne službe ko zloupotrebljava službeno vozilo za privatne svrhe i troši novac građana Srbije. I odlučim da ga ne pustim. On se zalepio iza mene sa svim onim rotacionim svetlima i farovima, svira bez prestanka, ali ja idem uz brdo i ne puštam ga. Otac i majka su pozeleneli od straha. U jednom trenutku su se automobili koji su bili ispred mene sklonili, kao oni iza mene, iako se ja nisam sklonio i taj crni audi nije mogao da prođe, ali su ti ljudi bili sigurni da ću se ja pomeriti, ili su bili toliko uplašeni – da su se jednostavno pomerili, iako ja nisam. Roditelji mi sve vreme govore da ga pustim, ali, ja ne odustajem.

Kada smo došli na padinu koja se spušta ka Konjarniku i Plavom mostu, put se proširio u sve tri trake, ja sam usporio u srednjoj traci, i taj vladin audi sa rotacijama je usporio i vozio paralelno pored mene, nisam video ko je bio u kolima i koliko ljudi zbog zatamnjenog stakla, samo sam mu/im, za pola minuta, koliko je vozio pored mene, besan pošto je terao sve ljude da mu se pomere iako nigde ne može da žuri u 22 časa kad je neradni dan, uputio toliko psovki i uvreda, a on je dao gas i otišao. To je dokaz da je zloupotrebio vozilo i kršio zakon – zato je pobegao, saznalo bi se da je išao, npr. kod ljubavnice. Inače bih ja proveo par meseci u zatvoru.

Moj prijatelj ušao u kola i krenuo da vozi niz svoju ulicu, koja je jednosmerna. Međutim, iz suprotnog smera u ulicu, kršeći propis, ulazi vozilo policije, koje nema upaljeno rotaciono svetlo, tj. ne deluje kao da su policajci na zadatku. Policajci stoje i neće da se sklone, čekaju da se moj prijatelj pomeri u stranu, iako oni krše propis jer su ušli u jednosmernu ulicu. Moj prijatelj neće da se skloni, oni se na kraju pomeraju, nevoljno i tako da moj prijatelj sa svojim autom može jedva da prođe, a mogli su bez problema još malo da se pomere. Moj prijatelj se iznervirao i opsovao ih je dok je prolazio pored njih. Oni u tom trenutku pale rotaciono svetlo i okreću svoj auto u njegovom pravcu. On je dao gas i skrenuo u jednu ulicu, a policajci su nastavili pravo. Međutim, ja sam mu rekao da nije trebalo da beži, nego da stane i da pozove policiju (pošto se svi razgovori snimaju), da kaže podatke tih policajaca iz vozila i registarske oznake tog vozila policije, i da traži da dođe policija ili samo da pita službenika policije koji se javio na telefon da li su ti policajci na radnom zadatku ili vozilo policije koriste za privatne svrhe. Ako su na radnom zadatku i rešavaju nešto hitno, zašto u jednosmernu ulicu nisu ušli sa upaljenim rotacionim svetlima? Ako nisu na zadatku i koriste vozilo za privatne svrhe, zašto krše propis, ulaze u jednosmernu ulicu i zatim, od drugih vozača, traže da im se oni sklone, umesto da se sklone ti policajci sa svojim vozilom, kao što je red?

Pokažite građansku hrabrost na svakom koraku, i u svakoj situaciji, pokažite da imate kičmu, i Srbija će brzo da postane mnogo lepše mesto za život.

Nikola Varagić
Izvor: stanjestvari.com