Starih zanata je sve manje, izumiru polako a i te kako su potrebni, pogotovo na današnje vreme kada narod nema dovoljno novca da kupi, na primer, nove cipele, nego mora da popravlja stare. Isto tako je i sa krojačima, neki put je jeftinije sašiti odeću nego kupiti novu.
Jedan od izuzetaka je naš sugrađanin, rođeni Kragujevčanin Dragoslav Jeremić, koji pored toga što se bavi popravkom obuće ima i jedan neobičan zanat, a to je krpljenje pocepanih fudbalskih lopti. To nije nimalo lak posao, specifičan je i po tome što to radi jedini u gradu, a svega par ljudi to radi i na području Srbije. Dragoslav je završio zanatsku školu u nekadašnjem ŠUP-u. U to vreme bilo je mnogo više smerova sa zanatima, ali on je izabrao trogodišnji obućarski. Danas u toj školi nema više smerova sa starim zanatima, a baš su potrebni. Zatekli smo ga u maloj radnji baš kada je pripremao jednu loptu za krpljenje.
„Krao” zanat od majstor Duleta
Imam veliku porodicu, jedanaestoro odrasle dece i 12 unučića. Nekada davno, kada su se deca jedno za drugim rađala, radio sam u državnoj ortopediji i tu sam stekao penziju sa četrdeset godina staža. Nije moglo da se preživi od jedne plate, pa sam odlučio da se bavim i privatnim poslom i na pola radnog staža odlučio sam da na četiri sata rada otvorim obućarsku radnju. Trebalo je platiti račune, nahraniti, obući, obuti i iškolovati toliku decu. Svi su izrasli u dobre ljude. Trojicu sinova sam obučio da nastave moj zanat kad ja više ne budem mogao da krpim obuću i lopte, još malo, sada mi je 75 godina, a mogu još da radim, kaže obućar Dragoslav.
Oženio se 1970. godine i kao prvo dete dobio ćerku, a prvi sin mu se rodio 1991. Iako je porodica bila velika, Dragoslav je imao pravo za prvo troje, a posle i za četvrto dete na dečji dodatak. Teško se živelo i umesto da se nagradi porodica sa tolikom decom, on je morao da se snalazi sam, na svoj način i sa svojih deset prstiju.
Lopte je počeo da krpi 1968. godine, kad se vratio iz vojske, ali pošto nije znao finese, odlazio je kod tada poznatog majstor Duleta koji je jedini u Kragujevcu krpio lopte, da „ukrade” zanat. Nosio mu je svoje lopte na krpljenje i gledao kako on to radi i ušiva, upijao svaki potez iskusnog majstora i sve vrlo brzo shvatio. Mlad i voljan da nauči sve detalje zanata brzo je učio svaki pokret majstor Duleta. Lopta se krpi istovremeno sa dve igle i dva konca, prvo unutrašnja pa posle spoljašnja.
Ni sam ne zna koliko je za ovolike godine zakrpio lopti, ali kaže da nije ispod 18.000. Da li bi time mogao da se napuni jedan celi fudbalski stadion? Kožne lopte se cepaju, šutiraju jako, igra se i po mokrom terenu, zato i vrlo brzo pucaju po šavovima i jedini lek je dobro je zakrpiti da bude kao nova.
Najezda prodaje po kineskim radnjama nije mu smanjila posao, jer svi znaju šta je kvalitetna lopta. Najbolje su one vodootporne, ali su i najskuplje. Pucaju i one, jako se šutira, pa mora da pukne. Bolje dobro zakrpljena, nego nova plaćena par hiljada dinara, koja će ionako malo da traje.
Porez kao za „veliku radnju”
Dragoslavu ne donose samo deca da im krpi lopte, već to rade i lokalni fudbalski timovi, znaju da će posle prolaska kroz Dragoslavljeve ruke da budu kao nove.
Ne žalim se na posao, hvala Bogu te ga ima, ali zašto stari zanati, ne samo obućarski, nisu oslobođeni plaćanja poreza i drugih nameta, zna se da ovaj posao ne donosi neku veliku zaradu. Dnevno mogu da pazarim hiljadu do hiljadi i po dinara, ali treba platiti repromaterijal, specijalni konac koji nije jeftin, skup je i lepak…Svi mi, stare zanatlije imamo problema sa administracijom, traže nam da imamo knjigovođe, a šta će nam za ovaj posao? Niko više ne ceni niti vodi računa o starim zanatima, nažalost, padaju u zaborav, a izjednačavaju nas sa velikim radnjama koje imaju velike promete i nameću nam iste obaveze kao i njima, što nije u redu, vajka se Dragoslav.
Lokal u kome radi je mali, zatrpan starom obućom za popravku. Imao je sreće da lokal posle dvadeset godina zakupa otkupi, tako da je već dugo „svoj na svome”.
Kaže da posao nije ni lak, jer je nekada lakše napraviti nov par obuće nego zakrpiti stare cipele. Retko ko samo menja flekne, ili samo lepi cipele. Sve što Dragoslav radi samo je naporan „krpež” jer narod nema para za novu i kvalitetnu obuću.
Iako krpi fudbalske lopte nikada ga, čak ni u mladosti, nije vuklo da se bavi fudbalom. Samo jedan sin se bavi ovim sportom, igra za lokalni tim i to vrlo uspešno. Ostali svi rade, imaju svoje poslove, i složni su, što je najbitnije. Većina već ima svoje porodice, unučići su tu da zabave dedu kad se umoran vrati iz radnje, da mu ulepšaju dane.
Dragoslav ne misli na godine i težinu posla kojim se bavi. Svaki dan vredno radi, oran je kao mladić, ima volju i ne odbija nikog kome može da popravi cipele ili lopte. Ima snagu, energiju, igle i konci su mu stalno u rukama, pa se nada da će još dugo, sa svojom vitalnošću moći da se bavi zanatom koji voli i koji radi s ljubavlju koja se danas retko sreće. Izveo je na dobar put toliku decu, svi su dobri ljudi, i celog života se trudio da ih prehrani, obuče, obuje i iškoluje, u čemu je i uspeo sa svojih deset prstiju.
Piše: Gordana Strmbovski, Kragujevačke
