Arsenija sam upoznao na Ostrogu, leta 2016. godine. Izašao je iz kelije zajedno sa ekipom novinara sa kojima je upravo završio snimanje nekakve emisije.
U razgovoru koji smo tada poveli, rekao mi je nešto što mi se urezalo u pamćenje zauvek:
„Za ovih pet godina koliko službujem ovde, znao sam da vidim ženu i da se u sekundi zaljubim. Kojom god maramom da se ogrnu kada ulaze u manastir, ja sam kroz nju video kakvu haljinu nose ispod.“ Te godine sam o tom susretu napisao tekst pod naslovom „Zaljubljeni monah“. Nisam to video kao problem, već kao retku, ogoljenu iskrenost o svim iskušenjima i surovoj borbi koju nosi monaški život.
Kasnije je on prešao u manastir Ribnicu i postao svojevrsni monah-influenser. Na mesečnom nivou ima više objava i nastupa nego profesionalni novinari. A zašto i ne bi, kada čitavog života ništa konkretno ne radi. Ovaj autor knjige „Bog i rokenrol“ do današnjeg dana zapravo pati za mladošću i životom u bivšoj Jugi i vremenu kada se „nije gledalo ko je ko.“
Nije se gledalo ko ti nudi hašiš ni od koga kupuješ heroin – uzimalo se sve. Upravo zbog toga je tadašnji Aleksandar Jovanović od teške zavisnosti od heroina lečen čak u Njujorku.
Da bi saprao grehe iz burne mladosti, obukao je mantiju i postao monah Arsenije sa izraženim kompleksom spasitelja. Međutim, pod mantijom nije utišao glasove stare sujete, već je samo promenio binu sa koje traži pažnju. U svojoj poslednjoj besedi napao je i skoro upokojenog generala Ratka Mladića, poručivši:
„Srpskog je porekla, ali ne znam baš ni da li mi je brat – on je u stvari jedan tragični junak.
Sve što je uradio, biću vulgaran s oproštenjem, on je za*rao. Mladić je nesretni demon, jedan glup čovek.
Jer da je bio pametan, morao bi da zna šta će se desiti posle svega što je uradio. Pa toliko pobijenih u Srebrenici nije moglo da ti prođe, burazeru.“ Najžalosnije od svega je to što od pedesetak okupljenih na toj besedi niko nije ustao i prekinuo ga. Ni sam nisam mislio da ću ikada više pisati o njemu, ali kako prećutati ovakva sramna izlaganja…
Mada, ništa drugo se nije ni moglo očekivati od čoveka koji je i sam izjavio:
„Srbi su mi se smučili toliko da sam u svojoj 27. godini morao da pobegnem za Ameriku.“
Dok je on bežao od sopstvenog naroda i odgovornosti, general Mladić je stao na prag otadžbine i branio srpski narod. Taj isti Mladić kasnije je progonjen, robovao i skončao u kazamatu daleko od kuće. Na početku rata 1992. godine Arsenije je imao 32 godine.
Njegovi vršnjaci su tada uzimali puške u ruke i krvarili po rovovima, dok je on hodao po koncertima, drogirao se i bežao od realnosti.
Danas, iz udobnosti svoje monaške rezidencije, dao je sebi za pravo da sudi, deli lekcije i napada one koji su podneli teret istorije umesto njega…
Piše: Deki RS
