Ma koliko vlast nastojala da tu temu zataška i marginalizuje, činjenica da je bivši britanski premijer Toni Bler angažovan na projektu obučavanja članova srpske vlade politički je utisak nedelje, meseca i godine. Sem ukoliko nas vlast u međuvremenu ne iznenadi nekim novim kreativnim rešenjem (zašto da ne?!) angažovanjem, na primer, Bila Klintona ili generala Veslija Klarka za savetnika u ministarstvu odbrane.
Da, tako je. Upravo ONAJ Toni Bler, glavni zagovornik masovnog bombardovanja Srbije 1999, pobornik ideje o kopnenoj intervenciji na Srbiju i arhitekta teorije o iračkom „oružju za masovno uništavanje“ koja je poslužila kao povod za intervenciju u Iraku. Plus osoba za koju se vezuje nekoliko internih „lokalnih“ skandala zbog kojih se, po rečima novinara uglednog Gardijana, Toni Bler u Britaniji smatra za „uveliko kompromitovanu ličnost“.
Ali Bler je samo simbol šireg šireg fenomena i od njegovog angažmana – sem još jednog kolektivnog (samo)poniženja, a što nipošto nije za potcenjivanje – valjda više ne može biti veće štete. (Sem ukoliko se ne ispostavi da je njegova misija u Srbiji vezana i za neke ozbiljnije stvari od instruktaže srpskih ministara.) Što je učinio, učinio je 1999. A to nipošto nije malo – pri čemu se tom svojom ulogom još i javno hvalisao.
Sve u svemu, na temu Blera kao savetnika srpske vlade i njenih ministra naprosto se ne može reći ništa što bi bilo dovoljno tačno i dovoljno pristojno u isti mah. I utoliko ogavnije deluju pokušaji kvazipatriotskih režimskih krugova da čak i taj sramotni skandal relativizuju, a Blera predstave kao nekog ko je sirotom Vučiću – koji se, po sopstvenim rečima, sa Blerom sretao najmanje 5-6 puta – takoreći, „uvaljen“ da bi ga kompromitovao.
Ali ono što je veći problem čak i od samog Blera u Beogradu, jeste očigledna namera vlasti da od javnosti prikriva bukvalno sve što se ne uklapa u idiličnu predstavu o „naj-naj vladi (a naročito Premijeru!) u novijoj srpskoj istoriji“, koja na svakom koraku beleži samo uspehe kojima se „dive svi u svetu“.
Pre nedelju dana Aleksandar Vučić je slavodobitno objavio da je MMF odobrio trogodišnji aranžman („iz predostrožnosti“) sa Srbijom. Premijer je, međutim, kako tokom otvorene sednice posvećene sporazumu sa MMF-om, tako i prilikom potonjih nastupa pred novinarima, propustio da pomene neke „sitnice“ vezane za ovaj aranžman, a koje su od neposrednog značaja za građane Srbije – u svakom slučaju daleko više nego što je to odavanje priznanja zaslužnim ministrima koji su, kako Premijer reče, „neumorno radili“ na sporazumu i javni ukori onima koji nisu bili dovoljno revnosni ili su imali previše izostanaka sa sednica vlade.
Šta su, dakle, Premijer i resorni ministri propustili da kažu u vezi najnovijeg „istorijskog uspeha“ u vidu mogućnosti za podizanje novog kredita od MMF-a? Na primer, to da se vlada obavezala na višeetapno poskupljenje struje (prvo već od aprila) i postepeno uvođenje manjinskog partnera u EPS, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru (5 odsto već do juna 2015. pa još 5 sledeće godine, pa još 5), davanje koncesija za aerodrom i Koridor 11, uvođenje akciza na struju i bezalkoholna pića itd.
Pri tome, za ovu priču čak i nije od presudnog značaja to da li je aranžman sa MMF-om dobra ili loša stvar. Meni se čini da je loša i da to govore i brojna iskustva širom sveta i sve brojniji ekonomski stručnjaci. Ali čak i da je aranžman potreban i povoljan (ima stručnjaka koji misle i tako) nema nikakvog opravdanja za više nego očigledno muljanje i zataškavanje elementarnih informacija o činjenicama koje ovaj aranžaman uključuje. A nešto slično (tačnije, još gore) bilo je i sa Briselskim sporazumom, kada je javnost bivala do detalja obaveštavana o tome kako je i šta (vice)premijer skresao u brk Hašimu Tačiju, kako članovi srpske delegacije ceo dan nisu jeli, niti imali gde da se odmore – ali je do kraja ostala uskraćena za saznanje o samom sadržaju i implikacijama potpisanog dokumenta.
Razumljivo je da svaka vlast voli da malo zaturi ili ušuška neku neprijatnu vest. Ali ovo sa prećutkivanjem elemenata dogovora sa MMF-om postaje već groteskno. Kao što je groteskno bilo angažovanje Tonija Blera. I kao što je, na primer, groteskno kada se na premijerovom ružičastom „javnom servisu“ na svakih sat vremena slavodobitno objavljuje kako je „američki ekspert za Balkan“ Danijel Server (uzgred rečeno, odavno poznat po svojim antisrpskim, tačnije, proalbanskim, probošnjačkim i prohrvatskim pogledima na sukob u bivšoj SFRJ) na svom blogu objavio da mu je njegov prijatelj iz Srbije pisao da „u Srbiji nema cenzure“.
Doduše, čak i Server, odnosno njegov ovdašnji prijatelj-izvestilac, priznaje da je „tačno da većina medija o Vučiću izveštava pozitivno“, ali dodaje da to uopšte „ne mora biti dokaz cenzure, već odraz opšteg stanja društva“. Sa ovim poslednjim se potpuno slažem. Zaista se radi o „odrazu opšteg stanja društva“. S tim da to „opšte stanje“, pored ostalog, upravo uključuje fenomene kao što su cenzura, autocenzura, podanička svest, ekonomska kolonizacija i identifikacija sa agresorom.
Zaista nije „cenzura“, već svojevrsno i samo na prvi pogled komično„orvelijanstvo“, kada gotovo svi mediji kao udarnu vest papagajski prenesu premijerove reči na kraju februara kako „do proleća neće biti poskupljenja struje“ (Umesto da se kaže ono što zapravo jeste vest – da će struja poskupeti od 1. aprila. Da će poskupljenje biti 15 odsto i da je to deo dogovora sa MMF-om.)
Nije cenzura već asocijacija na mračno medijsko i političko vreme kada na nacionalnom TV servisu tek iz odgovora i zvaničnih saopštenja vladinih predstavnika,možemo da saznamo, ili bar nazremo, šta su izjavili predstavnici opozicionih stranaka ili međunarodnih institucija. (Umesto da se prvo navede šta su dotični rekli, pa da im se onda, eventualno, replicira.) Pa tako, na primer, najpre čujemo Đurićev demanti, pa tek onda, eventualno, saznamo indirektno i to šta Đurić demantuje – izjavu Urlike Lunaček da će pre ulaska u EU Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova.
Uostalom, poznato je da u totalitarizmu nema cenzure u klasičnom smislu te reči. Dobro dresirani mediji, kao i dovoljno zaplašeno građanstvo, naprosto znaju šta treba, odnosno šta ne treba da se misli, piše, govori i uopšte nema potrebe za bilo kakvom cenzurom. Ne kažem da je današnja Srbija potpuno u toj fazi, ali, nažalost, bar kada se radi o medijskom i političkom „mejnstrimu“ oličenom u televizijama i novinama sa nacionalnom pokrivenošću, nije ni previše daleko.
Ta tendencija je više nego uočljiva, kao i sve vidljiviji obrisi uspostavljanja sistema apsolutističke lične vlasti, te dovršetka procesa ekonomske i političke kolonizacije. Poslednji je čas da se sve raspoložive i preostale društvene snage angažuju na suprotstavljanju tom poduhvatu. Jer će uskoro dogoreti i poslednji tračci nade da može biti drugačije i da se može preokrenuti smer opšteg propadanja.
