Tramp je odbio da kaže koliko dugo će SAD „upravljati“ Venecuelom, tvrdeći da će američke naftne kompanije obnoviti naftnu industriju zemlje i izvoziti naftu u SAD. Administracija tvrdi da će se time sniziti cene za Amerikance i da će njihovo nadgledanje doneti oslobođenje i prosperitet Venecuelancima. A šta ako nijedno od toga nije tačno?
„Koristićemo naftu i uzimaćemo naftu. Spuštamo cene nafte i davaćemo novac Venecueli“, rekao je Tramp u intervjuu za Njujork tajms.
U petak će se Tramp sastati sa rukovodiocima naftnih kompanija kako bi razgovarali o eksploataciji venecuelanskih naftnih rezervi. Do sada, naftna industrija nije reagovala preterano entuzijastično, jer smatra da je situacija previše nestabilna i da urušena infrastruktura Venecuele zahteva ogromna ulaganja kapitala.
Ranije ove nedelje, Tramp je najavio sporazum o pristupu sirovoj nafti u vrednosti do dve milijarde dolara sa venecuelanskom vladom koju predvodi naslednica Madura i vršiteljka dužnosti predsednice, Delci Rodrigez. Armada američkih ratnih brodova stoji spremna da izvrši invaziju na zemlju ukoliko ona ne bude postupila u skladu sa zahtevima SAD.
Tramp je iznenadio mnoge kada je povukao podršku Mariji Korini Mačado, opozicionoj liderki u egzilu koja je godinama pozivala SAD da napadnu i izvrše invaziju na Venecuelu.
Prema izveštajima, Tramp je zahtevao da Rodrigez i njena administracija prekinu veze sa Kinom, Rusijom, Iranom i Kubom ukoliko žele da se ukinu američke naftne sankcije. Naime, konkurencija SAD sa Kinom i Rusijom u Venecueli izgleda da je jedan od ključnih razloga za
„Ne možete nastaviti da imate najveće rezerve nafte na svetu pod kontrolom protivnika Sjedinjenih Država“, izjavio je američki ambasador u Ujedinjenim nacijama. Kina je glavno odredište venecuelanskog izvoza nafte, sa udelom od oko 80 odsto.
Juče su američke specijalne snage zaplenile i ruski tanker za naftu i panamski supertanker koji su prevozili venecuelansku naftu, što je, prema saopštenju ruskog Ministarstva saobraćaja, predstavljalo kršenje pomorskog prava.
„Mi kontrolišemo energetske resurse i poručujemo režimu: dozvoljeno vam je da prodajete naftu sve dok služite nacionalnom interesu Amerike; nije vam dozvoljeno da je prodajete ako ne služite nacionalnom interesu Amerike“, rekao je američki potpredsednik Vens na kanalu Foks njuz.
Šta su stvarni razlozi?
Uprkos otvorenim raspravama o eksploataciji prirodnih resursa Venecuele, postoji razlog da se sumnja da je to uopšte stvarni cilj američke intervencije. Kada su SAD 2003. godine izvršile invaziju na Irak, mnogi su pretpostavljali da je cilj eksploatacija njegovih naftnih rezervi i snižavanje cene nafte. Međutim, to se nikada nije dogodilo.
Krajem 1980-ih, Irak je proizvodio oko 3,5 miliona barela dnevno, što se svelo na nekoliko stotina hiljada dnevno nakon američkih intervencija tokom 1990-ih i 2000-ih. Čak i nakon povlačenja SAD 2011. godine, Irak se nije vratio na nivoe pre invazije još čitavu deceniju, sve do kineskih ulaganja kapitala.
Umesto povećanja proizvodnje nafte, što bi snizilo cenu nafte i time smanjilo profite naftnog oligopola, SAD su usmerile milijarde dolara kompanijama iz vojno-industrijskog kompleksa, poput Haliburtona Dika Čejnija, u „obnovu“ zemlje koju su upravo bile uništile.
Zbog toga postoji razlog da se dovede u pitanje da li su SAD uopšte iskrene u svojim sirovim izjavama o krađi venecuelanske nafte i da li su njihovi stvarni ciljevi bliži onima koje su imale u Iraku.
Mašina je o situaciji u Venecueli razgovarala sa politikologom Darijom Acelinijem, kao i sa Dejanom Mihailovićem, filozofom i politikologom iz Meksiko Sitija.
A.M.
