Od ksenofoba do ksenofila

Preživljavanje na bajkama

0
901

fratini_vucicSrpska vlada je objavila da će angažovati još jednog bivšeg stranog političara, ovog puta na mesto savetnika za evrointegracije. U saopštenju Vlade Srbije između ostalog piše, da je Srbija uputila poziv Franku Fratiniju (nekadašnjem potpredsedniku Evropske komisije i komesaru za pravosuđe, slobodu i bezbednost i bivšem ministru inostranih poslova Italije), „da pomogne Srbiji na njenom putu ka Evropskoj uniji“. Fratini je i aktuelni predsednik Italijanskog društva za međunarodne organizacije. Za divno čudo, valjda iz velike ljubavi prema Srbiji ili srpskom narodu (ili samo iz ljubavi prema najmoćnijem čoveku najnemoćnije države u Evropi) ovaj italijanski političar je nadmašio čak i Dominika Štros Kana, ali ne po nekim seksualnim aferama, već po tome što je odlučio da bude „besplatni“ savetnik Srbima.

Naravno, kao i onu prethodnu dvojicu (Štros Kan i Guzenbauer), Fratinija je pozvao potpredsednik srpske vlade i šef svih tajnih srpskih službi Aleksandar Vučić; odnosno, Fratinija je pozvao onaj političar kojeg je svojevremeno narod iz milošte prozvao imenom Eliota Nesa, čuvenog američkog borca protiv kriminala u doba prohibicije. Zanimljivo je da taj Vučićev nadimak danas već iščeznuo i da se slabo ko toga seća, mada je prošlo tek nešto manje od godinu i po dana od stupanja „srpskog Eliota“ na vlast. Šta je uzrok takvom zaboravu? Da li to, što narod instinktivno oseća, da od proklamovane borbe protiv kriminala i korupcije neće biti ništa.

Vućićeva ljubav prema strancima, ma koliko izgledala korisna i svrsishodna, ipak pomalo počinje da izaziva sumnju da nešto u psihološkom profilu „najmoćnijeg“ čoveka Srbije nešto nije baš kako valja. Nešto kao da u njegovom oduševljavanju strancima ne štima i kao da u svemu tome ima nečega ozbiljno nezdravog. Naime, čudno je da jedan čovek, u punoj psihičkoj i fizičkoj kondiciji, ovako brzo izmeni svoju političku orijentaciju iz temelja. Iako je Vučić, ne tako davno, bio član Srpske radikalne stranke, teško se moglo očekivati da on prelaskom u Srpsku naprednu stranku, radikalizuje svoje ranije radikalne stavove, ali na sasvim suprotnom polu od onoga kojim je započeo svoju politički karijeru.

Od jednog žestokog srpskog rodoljuba, Vučić se preobratio u građanina sveta, kosmopolitu i glavnog zagovornika mondijalizma u politici i ekonomiji. Od jednog ksenofoba, kakav svaki patriota mora u izvesnoj meri da bude, Aleksandar Vučić se pretvorio u gorljivog ksenofila.

Njegova ljubav prema strancima postala je toliko napadna, da bi to svakog građanina Srbije (koji iole razmišlja budućnosti i sudbini svoje zemlje) moralo najozbiljnije da zabrine. Poznato je da se ozbiljni zaokreti u moralnom, društvenom i političkom aspektu jedne ličnosti retko događaju. A i kada se dogode, tada je to uglavnom izazvano teškim i tragičnim lomovima u duši usled nekog strašnog ličnog iskustva, koja je u celosti razbilo nečiji raniji sistem vrednosti.

Naravno, uz tragično iskustvo koje može iz temelja da preoblikuje strukturu ličnosti, postoji mogućnost da neko lažno izmeni svoje ranije poglede na svet iz određenih (ličnih interesa); na primer, iz materijalne koristi, iz ljubavi prema nekom strancu/strankinji (arhetipska ljubav Andreja Buljbe), iz potrebe za iskupljenjem, iz straha… Ipak, čini se, iznenadna Vučićeva „ljubav“ prema strancima (uglavnom onima sa Zapada), iznenadna zainteresovanost za strane jezike (nemački na prvom mestu) i citiranje zapadnih mislilaca (od Maksa Vebera do Lajbnica) mora imati neki dublji uzrok.

Otkud Vučiću toliki strani prijatelji? Šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan će zbog ljubavi prema Vučiću da unapredi Srbiju? Može li neko, zaista, da poveruje u takvu bajku? Ali, Zajed je naslednik krune i šef je svih bezbednosnih službi u Abu Dabiju (Emiratima), baš kao i Vučić u Srbiji.

Dominik Štros Kan će zbog ljubavi prema Aleksandru Vučiću (i Srbiji) da radi/savetuje besplatno puna tri meseca. Jedan od ta tri „besplatna“ meseca već je prošao. Ne znamo da li Štros Kan išta radi i da li je uopšte razgovarao sa nekim u vladi Srbije za ovaj mesec dana koliko je radio bez plate. Da li je Štros Kan započeo ono „prepakivanje dugova“ o čemu je Aleksandar Vučić govorio kada je donosio odluku da angažuje tog stranca. Izgleda, nema ništa od toga, jer u Srbiji više niko ne pominje to „prepakivanje“, a takvog „prepakivanja“ i „napakivanja“ ne može biti bez moratorijuma ili reprogramiranja spoljnog duga. Ako toga nema, šta će nam Dominik Štros Kan?

A Franko Fratini će dogodine, kako tvrde italijanski mediji, biti postavljen za generalnog sekretara NATO saveza. Zameniće Rasmusena. Opet nekakva veza sa „tajnim službama“ ili srpska paranoja izazvana silnim teorijama zavere? Ali, deluje neverovatno kada se kaže da bivši ministar inostranih poslova Italije i budući generalni sekretar NATO-a, želi besplatno da radi (lobira) za Srbiju. Je li, čovek se takmiči s Dominikom? Veli, e Štros Kan, ako ćeš ti da radiš tri meseca besplatno za interes Srbije, tada ću ja to isto da radim besplatno na neodređeno vreme! Zvuči nadrealno, zar ne?

Gotovo da zaboravismo Guzenbauera. A ko bi ga se i setio. Ipak, taj je u svemu, izgleda, „najrealniji“. Radi za pare, mada se još ne zna tačno šta radi, niti šta će da radi. Neko će reći, pa Guzenbauer radi za Vladu Srbije tek pola meseca. Rekao je da će da lobira za Srbiju koristeći se svojim vezama u visokim evropskim krugovima, ali se i „diplomatski“ ogradio: „Trudiću se i da u evropskim centrima moći popravim sliku o vašoj zemlji, ali ne očekujte da vam pričam bajke.“

Sudeći po načinu na koji Guzenbauer razmišlja, verovatno se neće dugo zadržati u srpskoj vladi. On siromah ne zna da Srbi traže baš bajke i da od bajki taj narod živi (uspešno preživljava) već nekoliko decenija. Eto, 2008. godine, Vuk Jeremić je u ime Srbije uputio protestnu notu Austriji, zbog izjave tog istog Alfreda Guzenbauera, da će Austrija među prvima priznati Kosovo i da će tražiti da se o budućem statusu Kosova rasprava nastavi u Savetu bezbednosti UN. Da je tada neko ustvrdio kako će pet godina kasnije taj isti Guzenbauer da „lobira“ za Srbiju, svaki Srbin bi odmahnuo rukom i rekao: „Ama, ne pričajte bajke!“

T. Rajić

PODELI
Prethodni tekstPomen lažnoj demokratiji
Sledeći tekstOkupacija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime