Ponekad se čini da smo kao narod sposobni da pobedimo rat (što smo i dokazali u više navrata), a onda da u miru izgubimo ono što smo u ratu krvlju junački odbranili.
Srbija je iz Velikog rata izašla kao pobednik, ali iza te pobede ostala je strahovito iscrpljena zemlja i narod koji je podneo ogromne žrtve, preko 28 posto populacije.
Srpska vojska posle veličanstvenih pobeda na Ceru i Kolubari 1914. i ujedinjenih sila primorana na povlačenje… prošla je Prokletije i Albaniju, oporavila se na Krfu, vratila na Solunski front i 1918. godine učestvovala u proboju fronta koji je doveo do sloma Centralnih sila. A onda, kada je trebalo postaviti temelje mira, Srbija nije nastavila samo svojim putem, već je ušla u jedan veliki i složen državni projekat… megalomaniju.
Tako je 1918. nastala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
I tu počinje pitanje koje i danas boli.
Da li smo tada, u zanosu jugoslovenskog ujedinjenja, bili dovoljno svesni šta dobijamo, a šta ostavljamo iza sebe… i šta ćemo trajno izgubiti… jedunstvo u narodu.
Jer nije svaka velika država nužno i velika korist za narod koji je u nju ušao, kao što ni svaka ideja o bratstvu nije bezazlena samo zato što je izgovorena lepim rečima… a to je bilo ,,bratstvo i jedinstvo sa sopstvenim dželatima”.
Kasnije je država preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, a kralj Aleksandar je 1929. uveo diktaturu da bi ta veštačka tvorevina opstala i pokušao da jugoslovenski identitet postavi iznad dotadašnjih nacionalnih političkih podela… što je prošlo samo kod Srba, ta velika zabluda.
Pitanje je šta se dogodilo sa srpskim nacionalnim i političkim interesima u državi koja je sve više insistirala na nadnacionalnom jugoslovenstvu i koliko je srpska pobeda vremenom postala samo jedan deo nove zajedničke priče u kojoj su se granice pobednika i poraženih sve više zamagljivale… i sve svaljeno u isti jugoslovenski koš gde su bili i pobednici i poraženi.
A onda je došao novi rat… i iz te monarhističke ruševine te plodove koriste komunisti-psrtizani i olako preumljuju Srbe svojim parolama… i nastaju podele na pet formacija (četnici, partizani, nedićevci, ljotićevci, četnici Koste Pećanca)… i kreće bratoubilački rat… uz stvaranje NFH i ustaški genocid… gde je stradalo oko milion Srba.
Posle 1945. na ruševinama Kraljevine nastala je komunistička Jugoslavija pod vođstvom tu ins Josipa Broza Tita. Monarhija je nestala, komunistička vlast je preuzela državu, a novi sistem počeo je da preoblikuje društvo, politički život i odnos prema nacionalnim pitanjima.
Svi neposlušni Srbi zavrpavali su na komunističkim stratištima Pasjim grobljima, Lisičijem potoku… Golom otoku…
Treba biti precizan: komunistička Jugoslavija nije prosto nastavak Kraljevine, niti je sve što se dogodilo posle 1945. direktna posledica odluka iz 1918. Ali jedna istorijska nit ipak postoji: tokom većeg dela dvadesetog veka Srbi su živeli u državnim okvirima u kojima je njihovo nacionalno pitanje stalno bilo podređivano nekom širem državnom projektu.
Prvo jugoslovenskom, a zatim komunističko-jugoslovenskom.
A kada je ta država počela da se raspada, usledili su ratovi devedesetih… ništa tada nismo razumeli, opčinjeni komunizmom i jugoslovenstvom… koje niko nije želeo da opstane sem naivnih i zabludelih Srba.
I šta smo tada radili?
Dok su se raspadala ,,bratstva” koja su decenijama predstavljana kao temelj zajedničke države, mi smo još uvek nosili jezik jedne Jugoslavije koja je već prestala da postoji… i svi su krenuli da iskoriste taj ,,trulež od države” prilike i ušlo se u ratove devedesetih… i znamo kako smo prošli na kraju.
Srećom zadržali smo Republiku Srpsku.
A onda je došao Hag.
Ne treba zanemariti zločine niti oduzimati pravo žrtvama drugih naroda na pravdu, ali je za veliki deo srpskog društva ostala snažna slika vremena u kojem su srpski političari i vojni komandanti odvođeni pred međunarodni sud, dok je država Srbija sarađivala sa Haškim tribunalom.
I tu se otvorilo bolno pitanje državnog dostojanstva.
Ne o tome da li pojedinac treba da odgovara za zločin, već o tome kako jedan narod doživljava sopstvenu državu kada vidi da se njegovi predstavnici i generali koji su branili narod i državu izručuju stranom sudu i na Vidovdan, dok istovremeno u drugim sredinama postoji snažan osećaj nacionalne solidarnosti prema sopstvenim optuženim ili osuđenim pripadnicima… i jak otpor.
Tu sliku ne treba koristiti za brisanje zločina, ali ni za brisanje srpskog osećaja nepravde.
I zato danas pitanje više nije samo ko je levica, ko je desnica, ko je građanista, a ko nacionalista… i rodoljub.
Pitanje je imamo li još sopstvenu meru.
Jer ako nam drugi određuju šta smemo da kažemo o svojim žrtvama, šta smemo da slavimo i kako smemo da govorimo o sopstvenom narodu, onda smo izgubili mnogo više od jedne političke rasprave.
Ali najveća opasnost danas nije u tome što Srbi imaju različita politička mišljenja. Podele su normalne u svakom društvu. Opasno je kada više nemamo zajedničke temeljne nacionalne interese oko kojih možemo da se složimo… kao Hrvati, Jevreji, Albanci, Bošnjaci… i svi ostali narodi.
Mi to nemamo…
Nije problem u tome da Srbija bude moderna i građanistička.
Nije problem da bude evropska.
Nije problem da sarađuje sa svetom.
Problem nastaje onda kada nam se modernost ponudi kao zamena za identitet, evropejstvo kao zamena za državni interes, a građanski koncept kao razlog da se nacionalna svest predstavi kao nešto čega treba da se oslobodimo… i stidimo.
Čovek može biti ,,građanin” svoje države, a da zna kojem narodu pripada. Može poštovati druge, a da ne prezire svoje. Može sarađivati sa Evropom, a da ne bude bez korena. Može želeti mir, a da ne zaboravi cenu koju su njegovi preci platili za slobodu.
To nije nacionalizam.
To je samosvest i samopoptovanje, a kod nas je to na dnu… kada vidim kao trčimo kod džečata za pomoć, po Zagrebu, Strazburu, Briselu…
I zato nam danas nije potrebna nova velika ideologija, već razum i trezvena svest.
Potrebni su nam obrazovanje, jezik (ćirikica), kultura, odgovorna država i svest da nacionalni interes nije mržnja prema drugom, kao što ni poštovanje drugog ne sme da znači prezir prema sopstvenom.
Posle svih država koje su nam predstavljane kao konačna rešenja, posle svih velikih projekata, ratova, podela i novih granica, morali bismo konačno da naučimo jednu jednostavnu lekciju:
ne možemo stalno tražiti sebe u tuđim projektima.
Srbiji nije potrebna izolacija, ali joj nije potrebno ni da bude bilo čija periferija.
Potrebno joj je da zna ko je, šta hoće i šta neće da žrtvuje radi tuđeg odobravanja.
Jer narod koji izgubi sposobnost da sam procenjuje sopstvene interese postaje lak plen tuđih ideologija.
A mi smo kroz ceo dvadeseti vek za to platili previsoku cenu, preko tri miliona žrtava.
Zato je krajnje vreme da prestanemo da se ponašamo kao narod koji stalno mora da dokazuje da zaslužuje pravo da bude svoj.
Pobeda iz 1918. nije nam data da bismo je se stideli.
Žrtve nisu nam date da bismo ih politički upotrebljavali.
A država nije stvorena da bi njeni građani jedni drugima dokazivali ko je „pravi“ Srbin.
Država postoji da bi čuvala interes svog naroda, a narod postoji da bi imao dovoljno razuma da taj interes prepozna.
Ako ni to više ne umemo, onda naš najveći problem nisu drugi.
Onda smo problem postali sami sebi… što definitivno i jesmo.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
Nisu svi u Beogradu drugosrbijanci,neki se i van Srbije bore i čuje se Srbska najava slobode:https://www.youtube.com/watch?v=CoW-3XMBQws&list=RDCoW-3XMBQws&start_radio=1. Nisu svi zaboravili.
u srbiji drzava postoji da bi narod drzala kao podanike i sluge birokratskoj strukturi na celu drzave u tome je problem. U srbiji drzava ne postoji radi naroda nego drzava ocekuje da narod servisira potrebe drzave a kad ona treba da vrati uslugu narodu onda stop.