„Ima u našoj mladosti nešto što ne zna da se preda.“
Postoje putovanja koja se ne mere kilometrima, već dubinom duše. Postoje mesta koja se ne obilaze, već se njima pripada. Moj put je vodio iz srži – sa Kosova i Metohije, preko mora – do Krfa, i vratio me među studente Beograda. Ta tri mesta – tri su svetinje u kojima Srbija diše punim plućima. Tamo se istorija ne čita – ona se oseća, moli, pamti.
U tim koracima, razlivao se miris tamjana i soli, zvuci klepala i talasa, povici sa barikada i jecaji iz prošlosti. A među tim slikama, čuo sam ono što srpski narod nosi vekovima – zavet. Zavet predaka da nikada ne zaboravimo ko smo, makar nas ceo svet zaboravio.
Srbija je večna dokle god ima onih koji idu njenim putem, bilo to kroz sneg Albanije, prašinu Kosovskog polja ili asfalt Beograda.
Kosovo – zemlja svetlosti u tami vekova
Na Kosovo se ne ide turistički. Tamo ne noseš vodič u ruci, već rane predaka u grudima.
U Gračanici sam osetio ono što je Dis zvao „tajnom nad tajnama“. Tamo su freske svetlije od neba, jer nisu naslikane bojom, već molitvom. Carica Milica nije samo istorijska figura – ona je majka koja i danas stoji pored svakog srpskog vojnika, pored svakog studenta, svakog deteta koje razume tišinu otadžbine.
Kad se pogleda carski grad Prizren, Bogorodica Ljeviška, Arhangeli, Šadrvan…Srce samo pita: kako je moguće da nas žele da izbrišu, a mi ovako svetlimo? Jer ta svetlost nije od sveta – ona je nebeska.
U Visokim Dečanima sam, po prvi put, kleknuo iznutra. Zidovi koji su preživeli barut, mine i mržnju – i dalje greju. Čuo sam kada se iguman manastira obratio jednom zabrinutom posetiocu, sa blagim glasom, rekao mu je: „Sinovi koji se vraćaju, jači su od tenkova koji ulaze.“ I bio je u pravu. Kosovo ne može biti oteto – ono je krvlju vezano za dušu.
Albanska golgota – put u smrt, iz koga se rodi život
Put od Prizrena do mora – to nije put geografije, to je krst. Tokom Velikog povlačenja, vojska i narod su išli zajedno – kao porodica, ne kao država. Očevi su nosili sinove, majke su rađale po gudurama, đaci su umirali sa knjigom u torbi.
U očima te golgote, koje istorija zove „povlačenje“, a srpska duša – vaskrsenje, leži cela filozofija naroda: izgubiti sve, a ne izgubiti obraz.
Na Krfu, pod onim istim nebom pod kojim je u Solunu jurišao Stepa Stepanović, danas se sunčaju turisti. A ispod njih – leže junaci. U Plavoj grobnici, kako reče Milutin Bojić:
„Zaronih jednom u taj grob bez danka,
u to modro groblje bez krsta i znaka…“
More zna. Krf zna. I Srbija – ako zaboravi, prestaje da postoji.
Na ostrvu Vido, dok sam stajao pored kamena na kom piše „Ovo je grobnica za pet hiljada srpskih vojnika“, nisam mogao da ne čujem njihove duše. One ne traže osvetu – one traže pamćenje.
Beograd danas – studenti kao poslednji svetionici
Po povratku iz Grčke, ponovo hodam ulicama Beograda. Ali sada, drugačijim očima.
Vidim studente. Mladiće i devojke koji ne traže vlast – već dostojanstvo. Koji ne prodaju budućnost za sitni interes, već je traže visoko, kako su je tražili naši preci – u svetlosti ideala.
Setio sam se reči Miloša Crnjanskog:
„Ima u našoj mladosti nešto što ne zna da se preda.“
Gledam ih – kako pevaju, viču, sede na pločnicima. I svi mi deluju kao izdanak istog naroda koji je nekad jurišao sa Solunskog fronta. Samo što umesto puške, nose stih. Umesto bajoneta, nose istinu. I to boli sistem više nego hiljadu tenkova.
To nije revolucija – to je obnova. Obnova vere u smisao. U školu. U dom. U Srbiju.
Zato je ovaj trenutak svet. Jer ako narod, uprkos svemu, rađa decu koja se ne boje, onda on ne može biti poražen.
Zavetnik – narod koji pamti i kad drugi zaborave
Srbin nije narod osvajača – već narod svedoka. Sve što imamo, krvavo je dobijeno. Sve što volimo, ukorenjeno je u molitvi.
Srbija nije savršena. Ali ona je sveta. I zato se ne meri po BDP-u, već po duši. Po onome što ne možeš izračunati, ali možeš osetiti u tišini manastira, u pogledu đaka, u pesmi sa barikade.
„Zemljo, majko, što se krvlju pojila,
i kad nisi mogla da rodiš – volela si.“
– Desanka Maksimović
Put od Prizrena do Krfa, preko ulica Beograda, nije samo moj – to je put svakog Srbina koji se pita: ko smo, gde smo, kuda idemo?
Odgovor je jednostavan: idemo putem istine. Jer istorija nas je naučila da ko zaboravi – nestane.
Ali sve dok ima onih koji pale sveće u Dečanima, poklanjaju se senima na Krfu, i stoje na ulici za ideale – Srbija neće nestati.
Na kraju puta – molitva
I zato, ne tražimo ideale u drugima – već ih gradimo u sebi. Ne tražimo vođe – budimo svedoci. I ne bežimo iz zemlje – već se u nju, svakog dana, vraćajmo duhom.
Srbija nije hotel iz koga se odlazi kad zahladi. Srbija je dom – koji se brani, gradi i voli.
I ako ovaj narod preživi još jedan vek – to neće biti zbog tenkova, nego zbog studenata. Zbog pesnika. Zbog onih koji znaju da nije sramota plakati nad Plavom grobnicom, niti vrisnuti u Prizrenu, niti vikati u Beogradu:
Mi postojimo. I nismo na prodaju.
autor:Miloš Zdravković
P.S.
Kao što je i tada, 1914, srpski vojnik znao zašto ide u smrt – za život naroda – tako i danas student zna zašto ustaje. I ne zato što ga je neko pozvao, već zato što ga je savest probudila.
