Ime ZORANA JOVANOVIĆA dobro je poznato kako u zemlji Švajcarskoj tako i u matici Srbiji zbog njegovog decenijskog rada u sindikatu UNIA.
Dečačić Zoran je završio u svojem rodnom Aleksincu osnovnu školu da bi zatim krenuo u gimnaziju koju je prekinuo nakon dve godine i nastavio školovanje na ekonomskoj školi. Želja za znanjem ga odvodi u Niš gde završava Višu ekonomsku školu. Sa diplomom u džepu odlazi u Prištinu gde upisuje književnost i sanjari kako će od njega jednog dana da bude plodan i pisac i profesor jezika. Te 1981.godine posmatra albanske demonstrante kako na magarećem repu nose Titinu sliku i oseća strašan nemir. Hoda po gradu desnom stranom ulice kao Srbin. Sa leve strane ulice vidi samo belo keče i nepristojne primedbe ako desnom stranom prođe koje srpsko devojče ili samo ili u društvu kolegice. Isti ljudi, a dve crte na jednoj ulici. Do tada je tu vladala sloga, bratstvo i jedinstvo. Ove slike duboko se usađuju u Zoranovo oko i on prekid radni odnos u fabrici betonskih stubova i trafostanica. Put ga odvodi u alpsku zemlju Švajcarsku gde se zapošljava u sindikatu UNIA. Tu je pomagao našim radnicima zaposlenim u građevinarstvu savetima o radnim pravima, osiguranjima i sve do prošle godine kad ostaje sam. Iz Italije im dolazi Albanac i postaje gost na tom sastanku.Njegova reč se sluša, a gde oni zapovedaju, tu su i povrede radnih prava. U žestokim sukobima izlazi potišten sa pitanjem kuda ide ova država kad su se Albanci ugnezdili u sve pore švajcarskog života. Pojavljuje se tu i pitanja obustave isplate penzija na Kosovu. Razlog je jednostavan: Švajcarci su poslali svoje kontrolore, a Albanci su pucali na njih. Onda je država pribegla represivnoj meri: obustavila je isplate. Tako da su tom merom oštećeni i Srbi koji su svoj radni vek proveli ovde.
Srbi masovno napuštaju sindikat jer se osećaju neravnopravnim u odnosu na Albance. Zoran ostaje sam, sa gorčinom i pitanjem tom istom Albancu pred svedocima: da li zna koliko je srpskih glava platilo u Žutoj kući i kud odoše srpski organi.Podsetio je i prisutne domaćine da je na Kosovu važeća Rezolucija UN 1244.
I dok je radio, održavao je važne kontakte. Od predsednice države Doris Leuthard do ostalih saveznih i kantonalnih organa. Za njega saznaju i u Srbiji. Svuda ga pozivaju i rado slušaju savete. Tako postaje i član upravnog odbora Matice iseljenika i Srba u regionu. Od tog članstva ide i dalje. Biraju ga i u Fond matice za dijasporu gde donose odluke o stipendiranju mladih i talentovanih studenata. Pokret slobodnih sindikata Srbije ga pozivaju da prenosi iskustva i da i oni budu čvrsta pesnica u zaštiti radničkih prava. Za sve te zasluge nagrađuju ga Zlatnom značkom i Vidovdanskom poveljom te Poveljom Matice iseljenika Srbije.
Zoran pomalo i piše. Seća se svih onih stihova koje je u zanosu iznedrio dok je u Prištini bio. Ovde postaje i član Zlatnog pera i radovi mu se objavljuju u zborniku na ćirilici. Za njega saznaju i kreatori Sretenjgrada i Ćirilične kuće i imenuju ga počasnim ambasadorom. Znaju ljudi u Srbiji da će se Zoran svim svojim bićem predati tom poslu, da i ovde među Srbima i njihovoj deci planira aktivnosti kako bi ćirilica kao osnovno srpsko pismo prodrelo duboko u dušu srpske dijaspore.
tekst napisala Milka Kajganić
TRAŽIM TE
I noćas spavaj na mom srcu.
Ljuljam te
na pulsiranju njegovom.
Zatvorenim očima te osećam
pored sebe.
Tvoj miris
i dodir meke kože,
pružam ruke
tražim te…
a tebe nema.
Tvoje mesto je prazno,
ali ti su tu.
Tvoj dah, tvoj miris…
Ja ti nikad neću
otići u zaborav…
Šuštanje lišća
i dašak vetra
uvek će te posećati na mene,
i mene na tebe,
na nešto naše
strastveno
i ne doživljeno do kraja.
