Počela je NEVENKA ĐUKIĆ u Osnovnoj školi u rodnom Tesliću, u Republici Srpskoj, kao devojče da piše pesme. I svaki put, kada je bila kakva priredba, čitala je svoje stihove pred mnogobrojnom publikom, đacima i njihovim roditeljima. Udaranje svojeg bila osećala je u vratnoj arteriji, a potom je crvenilo zasjalo na njenom nevinom licu. Osećala je stid. Šta će sve ti ljudi pričati kad se priredba završi? Da li su je razumeli, poruku koja je iskrila iz njene rime i kompozicije stiha? A ona nevešta u rukama profesora srpskog jezika koji je od nje uvek očekivao ono njeno originalno.
Kako je odrastala, tako je i taj osećaj stida nestajao. Uz svesku koju je uvek bila tu uz nju i u koju je pored pesama upisivala i neke podsetnike, da redak pretoči i u prozu. Kako život nepredvidivo piše, tako se i Nevenka našla u Nemačkoj. Oko nje je prepoznala ljude od pera. Sa istomišljenicima osnivaju udruženje pisaca Zdravko Đekić, u čast preminulog pesnika koga sudbina ote iz njihovog zagrljaja. I tu ostaje do danas radeći u upravi i pronoseći knjigom deo kulture.
I tako, krenu Nevenka da objavi svoju prvu zbirku pesama već 1997.godine. A 2011. izlazi joj zbirka poezije Odsjaj duše. Zatim kroči napred. Kao i naredna zbirka Korak naprijed.
Te 2015.godine njen roman Jesenji vihor izlazi iz štampe. Onda ne prođe puno vremena i stiže njen sledeći roman Balkanka. Ona piše šta i oseća. A to čitaoci prepoznaju, ljubav, to uzvišeno čuvstvo koje samo poete najlepše opisuju. Nevenka radi kao medicinska sestra. Tu ima veliki i blizak kontakt sa bolesnicima čiju bol ona razumije. Prati njihove ljudske priče i sudbine. I to je tera napred. Da se obrazuje, da radi na sebi. Upisuje u Nemačkoj i višu medicinsku školu i uspešno je završava na njoj stranom jeziku. Koliko samo neprospavanih noći kada sedi pored ljudskog bića čije disanje i otkucaje srca radi mašina. U toj tišini roje joj se misli, pretače ih u stihove i tako nastaje nova zbirka pesama Čežnja.
Nije trebala dugo čekati kada izlazi opet pred publiku. U prostorijama Generalnog konzulata u Štutgartu, pa odlazak na pesničke susrete u Frankfurt i Keln. Pa pozivi iz Švajcarske da učestvuje u njihovom zborniku Zlatno pero. A kad dođe leto, eto ti nje , u njenom Tesliću, pa u Banja Luci, Doboju i svuda gde je ljubitelji pisane reči zovu.
Privatno je njeni prijatelji poštuju, kao dobru majku i baku. I kao pisca i kao ženu koja se sama probija do uspeha. Kako u službi humanosti tako i na polju književnosti. Sve prepoznatljivo ime Nevenke Đukić.
autor teksta Milka Kajganic
