Pred poplavom tuđih televizijskih programa, pre svega američkih, Kanada svojoj nacionalnoj televizijskoj mreži nije nametnula nikakva ograničenja niti zabrane — pod uslovom da prethodno otkupi određenu kvotu sopstvenih serija i filmova
Kako sačuvati kulturni identitet kada ste okruženi svetskim alama koje i doslovno gutaju sve što je manje i slabije? Možda je u odgovoru na ovo pitanje model Kanade za sve poučan.
Ona je jedna od retkih zemalja koje su uspele da obezbede ravnotežu između onoga što se želi i onoga što se može. To je učinjeno zakonom koji najveće potrošače kulturnih dobara — a pre svega televiziju — obavezuje na korišćenje određene kvote domaćih proizvoda.
Na taj način se — bez ometanja tržišnih zakonitosti — pomaže nacionalna kultura i čuva sopstveni identitet, a da država ne raspoređuje sredstva na tradicionalan i, kako se pokazalo, nedelotvoran administrativni način.
Ako se ima u vidu da je Kanada deo zajedničkog tržišta sa SAD, iz čega proizlaze određene obaveze o slobodnom protoku takođe informativnih i kulturnih dobara, način na koji je zaštitila svoj kulturni identitet zaslužuje još veće poštovanje.
Umesto da se od poplave tuđih televizijskih programa (pre svega onih južnog suseda) brani zabranama, ona nacionalnoj televizijskoj mreži nije nametnula nikakva ograničenja, pod uslovom da prethodno otkupi određenu kvotu domaće ponude serija, filmova i drugog kreativnog programa.
Obezbeđujući, takođe, izdašnu pomoć nacionalnoj televiziji i filmskoj industriji (poznatoj u svetu), čiji proizvodi isto tako često završe na televiziji, Kanada je ostvarila toliko željenu ravnotežu između uvoza motivisanog isključivo komercijalnim interesom i sopstvene proizvodnje koja visokim kvalitetom, pre svega, nastoji da očuva i unapredi kulturni identitet zemlje.
Novac u tu svrhu pritiče i iz izdašnih filantropskih priloga imućnih poslovnih ljudi. Za razliku od „lumpen buržoazije“ u državama u „prelaznom periodu“ (uključujući i našu), oni žele da ostave svoj trag u zadužbinama od nacionalnog interesa, pre svega onima od značaja za kulturu i očuvanje građanskih i demokratskih vrednosti.
Uzgred rečeno, takav dobar običaj negovala je i srpska građanska klasa pre Drugog svetskog rata, o čemu svedoči sijaset zadužbina širom Beograda.
Debata koja je tim povodom vođena u kanadskom parlamentu mogla bi da bude korisna i za mnoge druge države. Tom prilikom se tako čulo da je ulaganje u kulturu i informativnu delatnost u državotvornom interesu jer štampa i televizija, knjige i pozorište ne služe samo za zabavu i razonodu već služe i za sticanje građanske svesti i negovanje kritičkog mišljenja.
Novac u tu svrhu neće, prema tome, biti „uludo bačen“ jer će država zauzvrat dobiti ne samo kulturnije već i demokratski prosvećene građane, koji se neće povoditi za vođama, već jedino za sopstvenim kritičkim mišljenjem.
U debati je, takođe, vredno pažnje bilo zapažanje da što je neko društvo manje kreativno, to je više sklono da podražava tuđe uzore. Da im se — bez pravog uvida u stvarne vrednosti — neumereno divi. Sve dok u sebi ne zatre bilo kakvu sposobnost autonomnog rasuđivanja.
Primer Kanade, otuda, svedoči da i u poplavi svakojakog informativnog, televizijskog i kulturnog smeća postoji način da se odbrani kulturni identitet, ali i nešto još značajnije: različitost i samopoštovanje.
Dušan Miklja
Cenzolovka
Srpska buržoazija, od početka 20. veka pa do Drugog svetskog rata je nastala, pre svega iz sposobnosti trgovaca i umeća da se prepoznaju prednosti srpskih proizvoda za Evropske kupce. Pa je i proizvodnja tako organizovana (Paraćinski štofovi, staklo, poljoprivreda i stočarstvo…). Ali, to su bili „ljudi iz naroda“ i svesni toga ko su i šta su. Čak su time zarazili i one strance koji su dolazili kod nas. Zato od njih imamo i zadužbine i pomoć pri odbrani države i dosta dobrih dela.
Moderna „buržoazija“ je nastala u krizna vremena, pljačkom države i sopstvenog naroda. Mafijaško-kriminalnim načinom. I, ako su mogli tako bezočno da pljačkaju taj narod, ko uopšte može da očekuje od njih bilo kakvo dobro delo? Da li je, neko ovde, uopšte primetio da su se i oni uključili kada smo skupljali novac za pomoć nekome u nevolji (operacije u inostranstvu, lekovi itd..). Ja nisam! Oni to ignorišu!