Odbrojavanje je otpočelo: 061?

0
958

Knjigu „Nulta 2020 tačka – trideseta zima višestranačja“ (upravo u štampi) i četvoroknjižje posvećeno rađanju, odrastanju, sazrevanju i odumiranju političkog pluralizma u Srbiji, završavam ovako: …“Bućka“ je ponovo spremna. Opozicija je zinula da zagrize. A idol? Ili „idol“? On je na potezu, a on: „Moć koja nema više potrebe da se dokazuje, i koja prezire da se ikome dopada, i koja odgovara preko volje, i koja ne oseća nikakvog svedoka oko sebe; živi bez svesti da ima opoziciju, odmara se u sebi, fatalistička, zakon među zakonima: u tome je ono što govori o sebi u velikom stilu… Kad imate jaku veru, možete sebi da dozvolite luksuz da sumnjate: za to se onda dovoljno sigurni, dovoljno čvrsti, dovoljno spregnuti s njom… Žeđ za jakim verovanjem nije dokaz da jaka vera u postoji nego je pre dokaz da je odsutna.“ Tako je pisao Niče. U „Sutonu idola“.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.12.2020)

„Naprednjačko evropeisanje Srbije – tako nekako je vladavinu svoje stranke osamdesetih godina 19. veka opis(iv)ao ugledni onodanji mladokonzervativac / videlista / naprednjak Stojan Novaković.

Dakle, ovako: Predsednik Republike (u daljem tekstu: Vrhovnik srpski) promptno se, istoga trenutka kada je tzv. Republička izborna komisija priopćila kimdžongunovko-kimdžongilovsko-kimilsungovske rezultate lipanjskih parlamentarnih izbora, složio sa mnom da smo imali ne samo nelegitimne nego i nelegalne izbore, pa je požurio da (a da mu to niko, čak ni iz oporbe, nije tražio!), de fakto, raspiše nove vanredne, čak i ne čekajući da se i briselski evrokomesari slože s nama dvojicom,  što se, očekivano (obojica smo imali pravu dojavu!), i dogodilo 6. listopada. Već 14. srpnja, elem, Vrhovnik je, uprkos horskom kontrapojanju najbližih svojih partijskih pojaca i čankolizaca, najavio da će (do kraja protekle godine) u još jednom da posluša mene, ali i Ustav Srbije, na koji se, uz prateće Miroslavljevo jevanđelje, jelte, zakleo. Nisam „Istinomer“, pa da teram mak na konac i zakeram zato što se, do prošavše Nove godine, nije zaista i povukao sa mesta šefa Es-en-esa (i, možda, učlanio u svoj novi politički brend „Unseren Kindern durch…“); razlozi za pomeranje roka za ispunjenje toga obećanja bili su objektivne (korona) prirode, ali sada, kada se ponovo oročio – ja mu, za razliku od njegovih lažnih prijatelja i zakletih neprijatelja, ovaj put, jedini, verujem!

I šta onda, na polzu međupartijskog dijaloga između, najmanje dve, posvađane Srbije može da se dogodi kada predsednik Republike, do konca ožujka (za kada se, ponavljam, sam omeđio!), prestane da bude i komandant svenaprednog narodnog fronta koji broji, vele, najmanje 750.000 partijskih vojnika, spremnih da, za sadašnjim vrhovnim komandantom, krenu i u vodu i u vatru?

Dijaloga mora biti, ne zato što Vrhovnik ili preuzvišeno poltronstvo oko njega to želi – već zato što je to (EU) „Inkvizicija“ našemu Vrhovništvu naložila!

Interes Vrha Vrhova i pratećeg mu čankolištva jeste da se početak dijaloga oteže do unedogled, do trenutka kada, čak i kada bi se oktroisana vlast i uličarska opozicija o ponečemu i dogovorile, ponestane vremena da to, do sudnjega izbornoga dana, bude primenjeno i donese neke pozitivne efekte za ove uličare.

Da Vas podsetimo:  Kako su Srbi postali MORALNI POBEDNICI ratova u kojima NISU UČESTVOVALI

Interes oktroisane vlasti je da se različiti nivoi izbora prespoje u jednom danu i da se tom izbornom kakofonijom (kao što je to već učinjeno minulog 21. juna) u ušima birača zacementira i odzvanja samo ono „Za našu decu“ i „Aleksandar Vučić“, da ime „Velikog Brata“ (tj. najvećeg i jedinoga Oca, Sina, Unuka i Svjatoga Duha) postane jedino što je, ne samo oportuno ili društveno poželjno, već i jedino dozvoljivo, zaokružiti na glasačkom listiću.

Na sreću ovih koji su, ne svojom već voljom Vrhovnika srpskog, umesto da budu institucionalna opozicija u parlamentu, isterani na ulicu da tamo iznađu instrumente i oruđa svoje političke borbe, to spajanje izbora ne može da padne  „najkasnije, do 3. aprila 2022“, kako je to Vrhovnik već blagoizvoleo izjaviti. Jer, prethodni redovni predsednički izbori jesu održani 2. aprila 2017, ali su izbori za Skupštinu grada Beograda bili 4. marta 2018, pa, s obzirom da predsednik Republike ima petogodišnji, ali odbornici beogradskog parlamenta četvorogodišnji mandat, izbori za predsednika Republike ne mogu biti održani nakon 2. aprila, niti izbori za prestonički parlament posle 4. marta 2020. Ali, bi mogli da se prespoje za neki termin pre 4. marta 2022. godine! Dalje, član 4 Zakona o predsedniku Republike kaže da se izbori za predsednika raspisuju 90 dana pre isteka mandata, kao i da se okončavaju 60 dana od dana raspisivanja izbora, s tim da od dana raspisivanja do dana glasanja ne može proći manje od 30 ni više od 60 dana. To znači da bi 2. januar mogao da bude rok za raspisivanje, a 2. mart 2022. poslednji rok za okončavanje tih izbora. Takođe, Zakon o lokalnim izborima (član 2) propisuje da se izbori za odbornike moraju raspisati najkasnije 45 dana pre kraja mandata odbornika kojima ističe mandat. To bi značilo da je polovina januara 2022. krajnji termin za raspisivanje izbora za beogradske odbornike, s tim da, od dana raspisivanja do dana održavanja izbora, ne može proteći manje od 45 ni više od 60 dana.

Međutim, sve ovo je relevantno, samo pod uslovom da uličari, i ovaj put, zahtev za odvajanje termina izbora za različite nivoe vlasti (to sam ovima iz pok. Saveza za Srbiju predlagao još pre dve godine) ne prenebregnu kao „nebitan“, nevažniji čak i od toga ko će ili neće sedeti u nekakvom REM-u ili da li će se, dva puta godišnje, u brzalica-kvizu „Reč na reč“ pojaviti ovaj ili onaj opozicioni prvak.

Da vidimo kako trenutno stojimo sa saglasnošću uličarske, s jedne, i oktroisane Srbije, s druge strane, u vezi sa imenom posrednika u dijalogu. Deo opozicije ne želi bilo kakve strance; deo, po svaku cenu, hoće strance kao posrednike, i to isključivo iz EU; postoje i oni koji traže da, ako već strani faktor treba da posreduje, to mogu biti samo neki „stranci prijatelji Srbije“; oktroisani, pak, prihvataju strance iz EU, ali neće neke konkretne „strance, bivše nam zemljake“ (T. Fajon); deo potencijalnih učesnika u dijalogu smatra da bi predsednik oktroisane Narodne skupštine bio najprimereniji posrednik, deo bi da se formira posebno „ministarstvo za izbore“, ima i onih koji nemaju ništa protiv da to bude sadašnje Ministarstvo za društveni monolog, pardon dijalog… I tako dalje i tome slično.

Da Vas podsetimo:  Srbija treba da sa Rusijom ima strateške odnose kakve Izrael ima sa Amerikom

Ovde mi se čini da je nekakav najmanji zajednički sadržilac svih „zahteva ulice“ upravo institucija predsednika Republike. Pobedu Vrhovnika srpskog na predsedničkim izborima 2017. niko nije glasno osporio. U tom smislu, zato on jeste jedini deo izvršne vlasti koji ima i pun legalitet i legitimitet, naravno, u okviru onoga što jeste njegov autentični ustavni kapacitet (to se ne odnosi na Vrhovnikovu protivustavnu uzurpaciju mnogih drugih nadležnosti sve tri grane vlasti). Takođe, vrlo važno, predsednik, prema Ustavu, „odražava državno jedinstvo“, pa je onda najprimerenije da se on, upravo, ni po babu ni po stričevima, postavi između stranaka oktroisane vlasti i uličarske opozicije. Naravno, pošto se Vrhovnik, pre toga, privede poznaniju prava, tj. Ustava i, na prvom narednom velikom skupu SNS, koji je najavio za „do kraja marta“ – podnese ostavku na mesto predsednika te stranke.

Ko bi bili učesnici dijaloga, pošto Srbija broji, ne na desetine, već na stotine stranaka i političkih pokreta? Što manje, sa opozicione strane stola, to bolje. Najbolje bi bilo da jedan pregovarač predstavlja sve uličare, a jedan celu oktroisanu vlast. Ali, pošto je to nemoguća misija, ovde kriterijum predstavljanja, ne može da bude parlamentarni status jer je cela opozicija isterana na ulicu; ne bi to trebalo da bude ni ideologija, već odnos tih političkih subjekata prema nelegalnim izborima koji su, u vanustavno vreme, održani 21. juna. Neke mogućnosti se već, same od sebe, naziru: tzv. bojkot opozicija mogla bi da ima jednog pregovarača; „kontruktivci“ iz opozicije koji su se oprobali, pa slavno propali na izborima, drugog; možda bi i „satelitska“ opozicija (oni koji i ne kriju da su „filijala“ SNS-a) mogla da insistira na svom predstavniku. Pošto oktroisanu vlast čine, zapravo, tri grupacije („Za našu decu“, osovina Doglavnik – Palma i SPAS-ioci dr-a Šapića), svako od njih bi mogao da predloži po jednog pregovarača, pa bi odnos bio 3 : 3, a predsednik Republike bi, u kapacitetu onoga ko „održava državno jedinstvo“ i u odelu „predsednika svih građana“ u koje će se, ne sumnjam, preobući od kraja marta – imao taj „zlatni glas“.

Ovakav format je apsolutno izvodljiv i iz još jednog razloga. Jasno je već danas da, među uličarima, postoje i oni koji će, svojom ili tuđom voljom, izaći na izbore bilo kakvi i ma koliko nefer da budu izborni uslovi, ali sigurno ni njima neće da smeta ako ti uslovi budu, za sve učesnike, ravnopravniji nego što su bili prethodnog puta. Isti je slučaj i sa „hajducima“ iz opozicije (npr. „Oslobođenje“) koji ne žele da učestvuju u ma kome dijalogu, jer smatraju da je neophodno samo primeniti zakone koji već postoje, a da je na Vrhovniku da odluči hoće li izbora uopšte biti jer, po njima, „ili su izbori slobodni – ili ih neće ni biti“! No, i ovaj deo uličarske opozicije sigurno da nema ništa protiv toga da se izborni uslovi, u nekakvom dijalogu, upristoje.

Da Vas podsetimo:  ŠTA JE NAMA KOSOVO?

Šta bi uličari tražili – to je pitanje za njih. Već se ide sa platformama, „crvenim linijama“, zahtevima. Ali, pre toga, neophodno je rešiti ova i ostala (cilj dijaloga, rok za početak i završetak, pitanje kontrole ispunjenja dogovorenog itd) pretkvalifikaciona pitanja formata. Jer, upravo uličari trenutno imaju i dodatni argument u rukama: od njihovog, najpre, učešća u dijalogu, a potom, od njihovog (ne)izlaska na izbore, zavisi hoće li naredni izborni pobednici imati legitimitet i u Briselu i Vašingtonu, što, u ovom trenutku, najviše brine oktroisane…

Naravno, na opoziciji je da što više suštinskih, a ne kozmetičkih, zahteva, ispostavi, da ima linije optimuma, ali i crte kompromisa, crvene linije ispod kojih ne bi smela da ide na izbore, ukoliko ne želi da još jednom, kao umilno jagnje, položi glavu na panj…

Kad bi mene neko pitao, za kako-tako demokratske, izbore dovoljno bi bilo i da još samo devet (a minimalno dva!) meseci mejnstrim mediji u Srbiji budu otvoreni i slobodni (zaista oslobođeni ili privedeni poznaniju prava), ali ne na taj način da se količina medijskog silovanja koju, trenutno, građanima u zdrav mozak, demonstrira naprednjačka propaganda, bude samo odmenjena većim kvantitetom neefikasnog stranačkog prisustva opozicije u tim istim medijima. Umesto toga, mediji se moraju vratiti svome poslu: da izveštavaju i van izbornih kampanja, a ne da budu jurišni odredi bilo kojeg političkog lidera ili stranke!

Jasno je da Vrh Vrhova neće, tek tako, odustati od pokušaja da, na sva tri nivoa izbora koji slede, politički kapitalizuje svoje upravljanje kriznim menadžmentom pandemije. Zato i opozicija mora da bude spremna na neki ustupak. Recimo, zašto a priori ne prihvatiti na izlazak na jedne od ovih izbora, ako bi oni bili održani već na jesen, jer bi se tako, fazno, mogla istestirati spremnost oktroisanog režima da ispunjava ono što bi bilo dogovoreno u dijalogu? Ukoliko bi režim „držao reč“, opozicija bi, početkom 2022, izašla i na preostala dva izborna nivoa ili bi ih bojkotovala i delegitimisala, ako dogovoreno ne bi bilo ispoštovano.

Do tada, ako zaista bude dobre volje, pre svega, sa strane oktroisane vlasti, mogli bi da se, paralelno sa dijalogom o izbornim uslovima, otvore i neki, zaista životni, društveni dijalozi o najvažnijim temama za ovo društvo: od onih koji se tiču borbe sa pandemijom korona virusa, preko pregovora o budućnosti Kosova i Metohije, do iznalaženja leka za bitku protiv fenomena „puste zemlje“ koji preti gotovo svim rubnim područjima Srbije, a pogotovo selima u kojima i dalje živi čak 40 odsto stanovništva… To bi, svakako, relaksiralo odnose među građanima, a političarima pomoglo da se vežbaju dijalogu.

Predsednik Republike je taj koji mora da povuče prvi potez. Ako ga je sramota da sam prizna šta piše u Ustavu, može samo da namigne „sestrama karmelićankama“ iz Ustavnog suda da slobodno počnu da se bave svojim poslom. Da počnemo da odbrojavamo? 061! Oni koji su bili u vojsci, razumeće.

Izvor: Cvijetin Milivojević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime