Angela Merkel došla je na vlast u Nemačkoj (2004) posle dva teška ekonomsko-finansijska iskušenja – velikog tereta ujedinjenja (oko deset hiljada milijardi maraka), koji je prevladan 2000. godine, i velikog tereta promene valute (2002) kada je moćnu marku zamenio neizvestan evro. Njen prvi mandat prošao je u gradnji tzv. stabilizacione kulture, tipično nemačkog izuma kakav se mogao sprovesti samo u toj zemlji. Na osnovu velikog socijalnog sporazuma – vlade, sindikata i poslodavaca – Nemačka je ojačala svoju industrijsku proizvodnju, samim tim i izvoz u druge članice EU i izvan, kao da se pripremala za veliku finansijsku krizu. Kada je ona udarila (2008), Nemačka je bila pošteđena velikih potresa, da bi za par godina preuzela kormilo evropske antikrizne politike. Njime je upravljala tokom druga dva mandata Angele Merkel. Nemačka je postala hegemona sila u EU, znači i u ostatku Evrope bez Rusije, čija se dominacija bazirala na njenoj unutrašnjoj stabilnosti i ekonomskoj snazi. Četvrti mandat (2016-2020) Merkelovoj se nije posrećio; negde na njegovoj polovini najavila je svoj odlazak.
Razlozi su, razume se, unutrašnje prirode, premda nisu nevezani za prilike u Evropskoj uniji. Početak četvrtog mandata Angele Merkel pokazao je ozbiljne raseline u drugoj velikoj koaliciji hrišćanskih demokrata i socijaldemokrata, koje su posledica gubljenja temeljnog društvenog konsenzusa iz prethodnog perioda. Posle izbora 2016. bilo je potrebno šest meseci da se sastavi vlada. To je bila politička kriza najvećih razmera u istoriji posleratne Savezne Republike. Ta krize ne bi bila tako ozbiljna i gotovo nerešiva na političkom planu da nije bila uzrokovana velikim društvenim previranjima. A njihov okidač bilo je imigrantsko pitanje. Ovde je Angela Merkel napravila prvu ozbiljnu grešku kada je nastupila kao kancelar Nemačke i kao prvi autoritet Evropske unije.
Ukratko, Merkelova je bila promoter politike „otvorenih vrata“, a za primer je izložila svoju zemlju. Nemačka je primila najviše imigranata (oko milion), ali to je bio samo prvi korak u njenoj politici obaveznih kvota prijema koju je nameravala da plasira u Uniji. Ovaj drugi deo krahirao je zbog neslaganja većeg broja država EU. To neslaganje, naime, bilo je praktično, kao što je i kompletna nemačka politika imigracije bila praktična. To znači da se politika imigracije u EU odvijala spontano, bez dogovora i pratećih sporazuma. Ona je praktikovana stavljanjem u zagrade važeće politike viza, azila i imigracije, kao i politike integrisanog upravljanja spoljnim granicama Unije. Tako je doček imigranata mogao biti samo plod neke vanredne politike. Ona je doživela krah.
Unutrašnje prilike u Nemačkoj počele su da se menjaju tek onda kada su Nemci shvatili da se ljubazno primljeni gosti neće dalje distribuirati po zemljama EU i da će njihova zemlja, koja je planirala sopstvenu selekciju za davanje azila, biti prinuđena da ih zadrži u neplaniranom obimu. Politička scena Nemačke počela je brzo da se menja. To su pokazivali izbori za pokrajinske skupštine počev od 2015. godine, da bi savezni izbori 2016. godine gotovo blokirali izbor vlade. Kada je vlada posle šest meseci najzad bila formirana, obrela se u politički neizvesnom stanju. Od tada su sudbinu Savezne vlade počeli da ispisuju naredni pokrajinski izbori.
Političku karijeru Angele Merkel zapečatili su nedavni izbori u Bavarskoj i Hesenu. Stabilnu proevropsku sredinu blisku desnom centru najozbiljnije je poljuljala nesistemska Alternativa za Nemačku. Za razliku od Zelenih, koji su u obe pomenute pokrajine odlično prošli, AzN je etabliranim strankama desnog i levog centra nezamislivi koalicioni partner. Ne toliko zbog njenog antiimigracionog stava – jer je vidljivo da bi demohrišćani, a posebno bavarski socijalhrišćani, rado prihvatili elemente njenog programa – koliko zbog lošeg imidža ove stranke koji je medijski stvoren u Nemačkoj. Jedini je problem u tome što jedna stranka sa rđavom reputacijom u medijski kontrolisanoj javnosti privlači veliki i rastući broj pristalica. Nije, dakle, samo nemačka politička scena rascepljena, već je to i nemačko društvo. Angela Merkel je dobro osetila da bi u novim prilikama sama morala da se menja čime bi upropastila dobru sliku svoje vladavine u proteklom periodu. Svojom najavom povlačenja ona zapravo ide događajima u susret, događajima u kojima ona neće učestvovati.
Ne može se reći da je Angela Merkel kreirala nemačku politiku prema Srbiji. Ta politika bila je utemeljna krajem osamdesetih godina prošlog veka i kao takva pripremljena za ulogu vodećeg antisrpskog aktera u Evropi. Kako je počela sa podpirivanjem raspada Jugoslavije tako završava sa razbijanjem teritorijalnog integriteta Srbije.
Angela Merkel biće u Srbiji upamćena po svojih deset ultimativnih tačaka koje je lično u avgustu 2011. predala tadašnjem predsedniku Tadiću. Da ih je predsednik tada odbio kao nepristojnu ponudu, Srbija se ne bi kasnije izložila političkom iživljavanju nemačkog poslanika Andreasa Šokenhofa, koji je nešto redukovani dokument od sedam tačaka petvorio u bukvar zvanične srpske politike na Kosovu i Metohiji. U tom dokumentu, naime, imamo osnovne smernice delovanja domaćih vlasti u pokrajini. Ona jeste bila okupirana, ali je u oblastima u kojima žive Srbi njihova država imala jake pozicije koje su svedočile o volji države da očuva svoj ugroženi deo. Nemački dokument je trebalo da upravo posredstvom srpskih vlasti likvidira ovu tekovinu. U njemu se mogu naći ultimatumi o likvidiranju tzv. paralelnih srpskih institucija, o potpisivanju pravno obavezujućeg dokumenta sa Kosovom, kao i dušebrižničke reči da Srbi promene svest.
Ta politika Nemačke započeta je, dakle, pod Angelinom dirigentskom palicom na vrhuncu njene političke moći, a realizovana kada je u Srbiji na scenu stupila garnitura koja se identifikovala sa njenom politikom. Ako ostane na čelu vlade do kraja svog mandata (2020), i ako zvanična politika Srbije ostane verna svom velikom učitelju, Merkelova će dočekati uspešan kraj svog važnog pregnuća.
Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com
Vlado, bilo je nagađanja da je Angela bila saradnik Državne bezbednosti Istočne Nemačke, ali nažalost ako je i bila, bila je samo rupica na dogačkoj svirali te zločinačke organizacije. Njenu pripadnost do danas niko pouzdano nije mogao da dokaže, dokazano joj je samo „sitno“ rukovodeće mesto u organizaciji mladih, sličnoj Hitlerovoj „Hitlerjugend“. Za njenog oca stoji da je bio simpatizer komunista i da su ga prvo podržavali Rusi a kasnije i Istočna Nemačka. Na kraju, da nije Angela bila iz „ugledne porodice“ i da i sama nije bila partijski aktivista, nikada ne bi mogla da upiše važan faklutet- fizičku hemiju, da magistrira i da doktorira. Znači, ipak je i u DDR bila neki ako ne važan faktor, onda bar faktorčić. Videćemo šta će da kažu o njenom radu u DDR istoričari kada ona najzad nestane sa političke scene za možda desetak godina!
Dipl.-Hem. Peđa Rakočević, duže od pola veka u Nemačkoj, nezavisan novinar i autor preko 900 novinskih članaka u Korenima, Novostima, Kuriru itd.
Пеђа, наравно да „није могло да се докаже“ (и ако има шта) јер је Анђелија била добра и слушала „дубоку државу“. Као што се и тужба против папе Франциска (за сарадњу са злочиначком Виделином хунтом у Аргентини) смирила као млеко у чаши, а он узнапредовао до кардинала, а потом и до папе. Невероватно како успешни постају људи са мрљама у биографији вођени апаратчицима англо-америчке „дубоке државе“; ту су и АВ, муслимански злочинци у Босни, шиптарски на Космету, има таквих гована по целом свету. Мада ја мислим да је у Анђелином случају вероватно битније било да заштити оца, коме су нове власти могле да направе озбиљне непријатности. Он је умро 2011. али она је већ била у машини, и ту нема назад.
Vlado, lepo je da se „zabavljaš“ činjenicama. Potpuno si u pravu kada pišeš o „ljudima sa mrljama u biografijama“ koji u određenim momentima postaju važni faktori. Zar je kod nas u još uvek našoj Srbiji, koja za koju godinu to verovatno neće više biti jer je sve žešće jašu, pljačkaju i gospodare njom stranci, drugačije? Koliko je teških kriminalaca, pa možda i ubica (Lončar?) AV okupio oko sebe? Kako, koliko i zašto im za sve njihove pljačke, nepoštovanje zakona itd. gleda „kroz prste“ -ako ne iz nekog ličnog interesa? Voleo bih da se varam, da je samo naivnost u pitanju u šta sumnjam. Znači, svuda je isto, ili kako napisa Mao u njegovoj „crvenoj bibliji“ -pogledaj na sever, okreni se na jug, postavi se prema zapadu ili istoku, ali ti je zadnjica, ma koliko se vrteo, uvek POZADI! Tako i svet. Nažalost morala je sva manje, važan je samo -nečiji interes! A to je, gotovo uvek, interes ne pametnijeg, nego glupavijeg ali jačega!
Srdačan pozdrav Peđa
U suštini, za prosečnog, manje informisanog čitaoca, dovoljno dobar članak. Gospodin Samardžić je, listajući stranu štampu, pa i nemačku, mogao da izvuče zaključak, da Angela Merkel nije tek tako mogla da sa istočnonemačkog neba padne u fotelju ministarke, zatim šefice partije Hrišćanske demokratske unije CDU, a zatim i u tada već zbog njenog naglog gojenja „proširenu“ fotelju kancelarke. Određne zapadne, pre svega američke obaveštajne službe su, najverovatno, odradile svoj deo posla. Javnosti u zapadnom delu Nemačke nepoznate, „sitne“ funkcionerke Fe-De-Jot (FDJ- Freie deutsche Jugend- Slobodna nemačka omladina) omogućen je meteoski uspon u hijerarhiji tobože konzervativne partije CDU za samo nekoliko godina, što mnogo bolje politički obrazovnijim, lukavijim i sposobnijim Nemcima, aktivistima partije CDU, nije bilo moguće decenijama! Očigledno je nekima trebala baš jedna takva žena koja će slepo slediti naloge iz Vašingtona, ali će biti dovoljno spremna da na njihov zahtev pod „nemačku čizmu“ stavi i neposlušne članice EU. Upućeni znaju da je i EU nastla po želji i modelu SAD- koja i sama predstvlja mešavinu „država“ -nacija, rasa i vera, sjedinjenih u tobože jednu državu. To je trebalo učiniti i sa delom Evrope. Nije ni slučajno za glavnu „centralu“ EU izabran grad Brisel u kome je i „centrala“ NATO pakta, u kome glavnu reč vode američki generali i političari „jastrebovi“ ili njihove evropske sluge. (Američkom) NATO paktu je ta Ujedinjena Evropa trebala da u slučaju rata sa tadašnjim SSSR-om, danas Ruskom federacijom, posluži kao „topovsko meso“! Neki ozbiljniji autori u Nemačkoj, npr. J. Elseser i drugi, smatraju, da se odmah posle stvaranja EU -u SAD javila želja i ideja, da Evropu, opet po ugledu na SAD, što se tiče rasa i vera, treba sa oko 50 miliona planiranih doseljenika iz Afrike i Azije „izmešati“! Zato ne bi bilo nimalo začuđujuće da je od Angele Merkel amer. predsednik Barak Obama zahtevao prihvatanje „gomile“ azilanata bez ikakvih provera, kako bi se ispunila ta možda zaista „zacrtana želja“ Amerike o mešavini rasa i vera u EU! A da bi „naterao“ ljude iz Azije i iz Afrike u begstvo u EU -ništa lakše- taj dobitnik Nobelove nagrade za mir (kakav, bre, mir- valjda za rat!) je poslao svoje bombardere da „malo“ izbombarduju i Avganistan i Siriju i Libiju itd. i unište infrastrukturu tih država, a koncerne je animirao za još žešću eksploataciju Afrike, podršku korupcije tamošnjih moćnika i time uslovnjen glad stanovništva. Ne liči li to i na stav i „osvajanje“ srpskih resursa od strane Zapada? I zaista, nastala je, na direktan poziv Merkelove, migracija nesrećnika kojima je zadnji cilj, bar za prvo vreme, bila Nemačka. Prisetimo se da je prve vozove sa azilantima koji su se preko mora dokopali Grčke, zatim Srbije, Mađarske i Austrije dospeli do Minhena, na žalazničkoj stanici uz muziku i cveće dočekala, grlila se i fotografisala sa njima, baš Angela Merkel!
Ali, tu je g. Samardžić u pravu, neki drugi doskorašnji Angelini podčizmaši kao Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska… su se „uzjogunili“ i odbili da prime azilante koje je Angela Merkel velikodušno želela da podeli sa njima i time „usreći“ i njihove narode. Videćemo da li će to „usrećivanje“ doživeti i Srbija, ako premijerka ili AV dobrovoljno, za debelo plaćanje ili zbog nekih ucena čiji su razlozi nama (još) nepoznati, prihvate Dablinski sporazum. U Nemačku je od 2013. do danas, pristiglo preko 1,5 miliona azilanata. Oni su za smeštaj, socijalu, ishranu, obdaništa i školovanje njihove dece, tobožu „integraciju“, kurseve nemačkog jezika, negu bolsesnih itd. 2017. g. koštali neverovatne 26 milijarde evra! Za dolazeće 4 godine Nemačka je u budžetu planirala izdvajanje od oko 75 milijarde evra, delom i za plaćanje priobalnim državama Mediterana i Egeja, kako bi ONE zadržale migrante od navale u EU! Za azilante, kako tvrde kritičari, Nemačka ima para, dok joj putevi i javni objekti propadaju, škole takođe, socijala isto, nedostaje 2 miliona stanova koje narod može da plati itd. Sve to je doprinelo sunovratu i Angele Merkel, i njene partije na poslednjim izborima, ali i „saučesnika“ u stvaranju sve lošijih uslova života u Nemačkoj, Socijalističkoj partiji Nemačke- SPD. To je bio glavni razlog njenog političkog manevra da se odrekne mesta šefice svoje partije, ali da još uvek ostane kancelarka. Očigledno orekstrirana „kuknjava“ medija i ponekih političara iz EU, pa i dela stanovništva, neće joj pomoći da zaustavi svoj politički sunovrat. Videćemo samo dokle će ostati kancelarka jer će na dolazećim pokrajinskim izborima u Istočnoj Nemačkoj 2019. ako Merkelova ostane kancelarka, CDU i dalje gubiti glasače! Gospodin Samardžić je verovatno omaškom, na dva mesta naveo i pogrešne godine Saveznih izbora -na kojima su i Hrišćenske demokrate i Socijalisti „debelo“ izgubili glasove- to se dogodilo 2017.g. Merkelova bi mogla, ako je moćnici Zapada ne smaknu sa položaja jer ona ima sve manje autoriteta i u Nemačkoj i u dobrom delu EU, da ostane kancelarka do novih Saveznihizbora 2021.g. A to je, bar momentalno, malo verovatno, pogotovo ako SPD napusti koalicionu vladu u Berlinu o čemu se već mesecima, baš zbog katastrofalno loših rezultata u korist socijalista na poslednjim izborima, odavno govori.
Peđa Rakočević, Štutgart
Тачно, чланак који говори о Меркеловој а не спомене да је она дошла као амерички потрчко је озбиљно мањкав. Није тајна да је она врло вероватно радила за Стаси (државна безбедност Источне Немачке под СССР-ом), и кад су Амери после рушења Берлинског зида дошли до њене документације, повучена хемичарка изненада
доживљава метеорски успон у политици. Што је још битније, њен отац, протестантски свештеник-социјалиста Хорст Кастнер је, како прошле године писаше Вашингтон Пост, имао надимак „Црвени“, јер је 1954. док је свако ко је могао бежао из источне у западну Немачку, учинио обрнуто, и као дисидент имао значајне привилегије од стране совјетских власти. Остатак је, што кажу, историја, „моћне Немачке“ под вођством Анђеле Меркел…