Ode Koštunica

U svakom zlu ima nešto dobro. Diktatura Aleksandra Vučića izazvaće katastrofalne posledice po Srbiju. Međutim, uništavajući sve pred sobom Vučić je srpsku političku scenu rasteretio prisustva Mlađana Dinkića, Čedomira Jovanovića i najveće štetočine Vojislava dr Koštunice. Hvala mu.

Koštunica je tridesetak godina gradio mit o sebi kao skromnom, poštenom i doslednom političaru, demokrati i rodoljubu kome niko ne sme da pogleda u oči. S autoritetom značajnog naučnika i imidžom disidenta bio je jedan od osnivača Demokratske stranke. Posle razlaza s Dragoljubom Mićunovićem i Zoranom Đinđićem, osnovao je Demokratsku stranku Srbije, privatno politikantsko preduzeće, koje je tek 2000. počelo da posluje s uspehom. Kao predsednički kandidat Demokratske opozicije Srbije, Koštunica je značajno doprineo svrgavanju režima Slobodana Miloševića. U proleće 2001. imao je podršku 84% građana Srbije, više nego bilo ko pre i posle.

S vrha svaka staza vodi nizbrdo. Tako i Koštuničina. On je uradio sve što je mogao da bi ubrzao svoju likvidaciju s političke scene. Uporno i detaljno razobličavao je sve laži koje je sam ugrađivao u kult svoje ličnosti, ali dobrodušni i naivni, kao i mnogi pohlepni konvertiti, predugo su ga održavali iznad cenzusa. Bez opravdanja. Koštuničina praksa demantovala je njegove marketinške trikove. Evo skraćenog spiska istina koje mnogi građani Srbije godinama nisu hteli da prihvate.

Kosovo. U izbornim kampanjama zaklinjao se u vernost „kolevci srpstva“, obilazio je srpske enklave, mahao kalašnjikovom i ispaljivao rafale jakih obećanja. S istim osmehom, kad je, zahvaljujući poverenju lakovernih glasača, dograbio mesto premijera, kasnije je pozirao s olovkom u ruci, kojom je potpisao ugovor o priključenju CEFTA, a da mu nije zasmetalo što je na istom papiru članstvo overila i albanska nezavisna republika Kosovo.

Poštenje. O toj osobini najviše bi mogli da kažu njegovi najbliži saradnici Predrag Bubalo, Zoran Lončar, Dragan Maršićanin, Dragan Tomić-Kolubara… Naravno, Koštunici na dušu idu i afere koalicionih partnera Dragana Markovića Palme, Velimira Ilića i, naročito, Ivice Dačića, koga su Dragan Jočić i Dejan Mihajlov jedva uspeli da spase od hapšenja s koferom punim para.

Doslednost. Pred i po dolasku na vlast, Koštunica je tvrdio da mu je Haški tribunal „šesta rupa na svirali“. Lično je potpisao obećanje Miloševiću da neće biti izručen Hagu. Kasnije je njegov režim u taj „antisrpski kazamat“ deportovao 18 komada državnika, vojnih i policijskih oficira. Neke je podmitio, neke – poput Sretena Lukića – kidnapovao iz bolnice i „dobrovoljno“, u pidžami i papučama, poslao na put bez povratka. Vlast DSS-a tri godine je na najbrutalnije načine progonila „jatake Ratka Mladića“. Uhapsila je dvadesetak rođaka, prijatelja i poznanika generala Mladića. Suđenje nije dočekalo petoro optuženih, umrli su od posledica torture. Dva dana posle pada s vlasti, u julu 2008, Koštuničin najbliži saradnik Rade Bulatović, direktor BIA, Amerikancima je predao sve podatke o tome gde se skriva Radovan Karadžić.

Promene. Kao ubeđeni antikomunista – jedini stranački lider koji nikada nije bio član Saveza komunista – obećavao je korenitu institucionalnu demontažu Miloševićevog titoističkog sistema. Čim je postao predsednik Jugoslavije pružio je zaštitu Radetu Markoviću, Nebojši Pavkoviću i Miloradu Ulemeku, komandantima Miloševićevih odreda smrti. Kao premijer, promene je nameravao da sprovede s Ivicom Dačićem, Vukom Draškovićem, Mlađanom Dinkićem, Veljom Ilićem, Palmom…

Patriota. Da bi se razlikovao od DS-a, u svoj DSS ugradio je mlak ali ipak prisutan patriotski nerv, zbog koga je etiketiran kao „salonski nacionalista“ i „Šešelj u fraku“. Koliko je njegovo rodoljublje iskreno zabeleženo je u depešama američkih ambasadora koje je objavio Vikiliks. „Depeša 07BELGRADE617, utorak, 8. maj 2007. Tajnost zaveo ambasador Majkl Polt: U tri sata ujutru, posle maratonske 17-časovne sednice, Skupština Srbije izabrala je zamenika predsednika SRS-a Tomislava Nikolića za svog predsednika. (…) Oko osam sati ujutru ambasador je telefonom razgovarao s Vojislavom Koštunicom. Upitan da li bi bio spreman da uđe u koaliciju sa SRS, on je najpre izbegao direktan odgovor. Kada smo ga pritisli i podsetili na njegova uveravanja da nikada neće formirati koaliciju sa SRS, odgovorio je da izbor Nikolića ništa neće promeniti u tom smislu.“ Koštunica je ispunio reč datu Amerikancima, napravio je vladu s Borisom Tadićem i omogućio nastavak realizacije njihovog projekta „postkosovska Srbija“. Takođe, prva Koštuničina vlada prihvatila je skandalozni sporazum o saradnji s NATO-om, koji je još na snazi. Tadašni šef srpske diplomatije Vuk Drašković optužio je Srbe da su izvršili etničko čišćenje Kosova i da za to moraju da plate punu cenu. Patrioti Koštunici to nije zasmetalo. Odnosno, možda i jeste, ali nije hteo da pogazi svoju tvrdu nacionalističku reč Amerikancima, kojima se zakleo da će Draškovića držati u vlasti.

Legalista. Dok je Koštunica vrteo mantre o Ustavu i zakonima, Srbijom su upravljali tajkuni, sponzorisani politikanti i kriminalci. U svim najkrupnijim privatizacionim pljačkama nalaze se tragovi koji vode ka vrhu DSS-a. Na hajdučki način Bogoljubu Kariću je otet „Mobtel“, a malim akcionarima C Market, sve u interesu Miroslava Miškovića, Milana Beka i sličnih biznismena, a u saradnji s Aleksandrom Nikitovićem, Dejanom Mihajlovom i, naravno, Draganom Jočićem.

Politička mudrost. Koštunica je podržavao Borisa Tadića kad to nije trebalo, baš kao i kasnije Tomislava Nikolića. Javnost je zamajavao pričom o „okupiranom Kosovu“, rezervi prema Americi i Evropskoj uniji, o saradnji s Rusijom i komplementarnim stavovima sa SRS-om. Za četiri godine njegove neprikosnove vlasti usmeravao je Srbiju u smeru suprotnom od onog koji je javno zastupao. Navodno, za sve je kriv Tadić. Zato je na predsedničkim izborima 2008. podržao Nikolića, već transformisanog u evro-fanatika kakav Tadić nikada nije bio. S tom greškom zavio je Srbiju u crno.

Kadrovska politika. Sve stranke iznedrile su gomile psiho-fizičkih kreatura, nijedna kao DSS. Iz Koštuničine rupe izmileli su Vladan Batić, Milan St. Protić, Dragan Šormaz, Obren Joksimović, sestre Draško i Mirko Petrović, Branislav Ristivojević… Normalne ljude, koji su u DSS uložili znanje, energiju i velike pare – poptu Zorana Drakulića i Nenada Popovića – iscedio je i potrošio. Vrlo pametno, RTS je poklonio Aleksandru Tijaniću. Naravno, Tijaniću je trebalo oko šest sekundi da državnu televiziju pretvori u feud podređen isključivo njegovim lukrativnim interesima. No, o Koštuničinom talentu za kadriranje najbolje govori činjenica da su strankom, pa i s njim lično, upravljali Ljilja Nedeljković, Aleksandar Nikitović i Dragan Jočić.

Đinđić. U borbi za prevlast, podjaren svojim visokim rejtingom i nezainteresovan za vlastiti nedostatak sposobnosti za vođenje praktične politike, Koštunica je prvi udario na Đinđića, svog najvažnijeg koalicionog partnera. Istovremeno dok je kriminalizovao Đinđića, podržavao je Legiju, čime je – doduše, u manjoj meri – doprineo haosu koji je tada drmao Srbijom. Teret odgovornosti za atentat na tadašnjeg premijera Koštunica je tek nedavno skinuo s pleća. U pripremi odgovora na zahtev EU da se istraži politička pozadina ubistva Đinđića, Aleksandar Vučić se nagodio s Koštunicom. Ma koliko Vladimir Beba Popović, kreator nakaradne komisije za rešenje tog slučaja, patološki mrzeo Koštunicu, moraće na kraju da svu odgovornost prebaci samo na generala Acu Tomića i Borislava Mikelića. Njih dvojica su, bez ikakve podrške bilo koje stranke, pripremili političku pozadinu ubistva Đinđića. Koštunice nema, on o svemu tome nema pojma, nije obavešten. U dogovoru Koštunice i Vučića posredovao je Milorad Vučelić, najveći tajkun među pseudo-patriotama.

Vučić. Pre nego što je od aktuelnog diktatora izmolio oprost grehova, Koštunica je ubacio DSS u koaliciju s naprednjacima u Beogradu i Novom Sadu. Istovremeno kad je DSS optuživao SNS za izdaju nacionalnih interesa, uglavio je svoje funkcionere u razne sekretarijate i upravne odbore. Vučić je tolerantan prema skotovima, svakog bednika lako podmiti i za sitne pare – ionako nisu njegove – uvlači u svoj kartel. I, neka ih, mesto im je na toj deponiji.

Sanda Rašković-Ivić. Revoltiran izborom svoje bivše potpredsednice za šefa DSS-a, Koštunica je podneo ostavku na članstvo u stranci koju je napravio. Ne može da pređe preko odstupanja od ideje o političkoj neutralnosti. Genijalno objašnjenje. Kao i način odlaska. Svoje stavove izneo je tek posle stranačkih izbora, ne potrudivši se da o njima na vreme obavesti kolege. Poštenije i logičnije bilo bi da je rekao da ga Sanda Rašković-Ivić nervira jer ima, recimo, klempave uši. Ipak, ako ni u jednom drugom primeru, tu mu valja priznati doslednost. Stranku je napustio na isti način na koji ju je stvarao, kao mesija svih srpskih politikantskih amiša, nezainteresovanih za spoljni svet i zdrav razum.

Princ Valijant. U leto 1997. u vikend-izdanju „Dnevnog telegrafa“ novinar Zlatko Minić objavljivao je kolumnu „Ko je tajanstvena ličnost“. U tekstu ne bi pomenuo ime lika čiji portret je opisan. Umesto prave fotografije stavljana je ilustracija nekoga ko asocira na misterioznog glavnog junaka. U jednom broju objavljen je tekst o Vojislavu Koštunici s naslovom „Princ Valijant“. Koštunica i DSS tada nisu bili značajni ni Zorici Radović, a kamoli meni i DT-u. Ipak, na molbu Bate Jovanovića, tadašnjeg portparola DSS-a, pristao sam da objavim intervju s Koštunicom. U dogovoreno vreme došao sam u sedište amiša. Mačak Cicko, crn kao gar, dočekao me ljubazno. U jednoj kancelariji, sav skrušen, sedeo je Bata. Iako je, za čudo, bio trezan, počeo je nešto da muca i vrda. Trebalo mi je malo vremena da shvatim kako mi on to objašnjava da predsednik nema vremena za razgovor s novinarima. Nekoliko minuta sam povišenim tonom objašnjavao koliko je to nekorektno. Beznačajnoj stranci ustupam dve strane u visoko-tiražnim dnevnim novinama, a njen šef i portparol me nisu udostojili ni da me na vreme obaveste o odluci da bojkotuju „Dnevni telegraf“. „Jebiga, naljutio si predsednika, nije on princ Valijant“ – rekao mi je Bata. Opet ga nisam razumeo. Prvo sam tražio da mi to ponovi, a onda sam se zaista pomamio. Nisam mogao da poverujem da se veliki lider Vojislav Koštunica nadurio zbog humoreske. Na sreću, moje urlanje je poremetilo nirvanu princa Voje. Odnekud se pojavio i isposnički tiho ponovio uverenje da nije lepo što sam objavio taj tekst, ali on, eto, ipak pristaje da mi dozvoli da njegovim mudrostima i predivnim fotkama ukrasim DT. I danas mi je žao što sam pristao. I danas sam ponosan što sam, nekoliko godina kasnije, odbio molbe Aleksandra Tijanića da, tada već na funkciji predsednika države, s Koštunicom napravim intervju za „Nacional“.

Uglavnom, u tom sudaru s nekorektnom, pa i autodestruktivnom sujetom princa Voje stvorio sam utisak da on može biti samo generator krize i nesreće. Sve što je kasnije Koštunica radio uverilo me u ispravnost tog utiska.

Aleksandar Tijanić je, dok mu je to ulagivanje trebalo, ocenio da je „Koštunica aksiom srpske politike“. I, bio je u pravu. Koštunica je svakim svojim delom personifikovao srpsku političku scenu. Zato je dobro što ga više nema. Ne ponovio se.

Predrag Popović