„A da možda, ipak, konačno počnemo da razgovaramo“, kaže u svom autorskom tekstu objavljenom u NIN-u, pod istim naslovom, predsednik SANU akademik Vladimir Kostić. Pri tome, on u završnici svojih promišljanjao stanju našeg društva, komentarišući pojedine zahteve da se SANU javi kao posrednik u pokretanju društvenog dijaloga, iznosi stav da „Nije dobro da pomenute institucije (misli se i na SPC) uključujući i SANU, traćiti da se eksplicitno opredele, jer ih time dezavuišemo u ulogama zbog kojih postoje (da promovišu nauku i kulturu, postavljaju relevantna pitanja, podstiču dijalog, nude naučno utemeljene argumente, ali ne i da donose političke odluke).“ Ali, zahtev za posredovanjem nije nikako upravljen na to, već da svojim delovanjem stvore se uslovi za revitalizaciju sada nepostojećeg dijaloga u našem razorenom društvu, jasno i konkretno se određujući prema najznačajnijim nacionalnim i društvenim izazovima.
Plemenita težnja akademika Vladimira Kostića sadržana u nekoliko puta ponovljenom iskazu A da možda ipak počnemo da razgovaramo – zahteva pre svega eksplicitno i konkretno opredeljivanje prema glavnom političkom faktoru koji je svojim autoritarnim i ličnim sistemom vladavine poništio sve pretpostavke za postojanje dijaloga i funkcionisanje pravne države u kojoj će biti poštovana, pre svega, podela vlasti, osnovna ljudska i demokratska prava. Zato i ovaj poziv akademika Vladimira Kostića na dijalog ostaje bez suštinske poente, jer ne poseduje jasno određenje o suštinskom problemu našeg društva sadržanog u očitoj činjenici da u ovoj zemlji ne postoji elementarna ljudska sloboda, kao glavni preduslov za razvoj našeg društva. Bez slobode nema ni elementarnih uslova da se otpočne ozbiljan razgovor o glavnim izazovima pred kojima se nalazimo. Upravo zato što ne postoji ovakva vrsta konkretnog opredeljivanja, tekst akademika Vladimira Kostića ostaje na nivou lično iznetih zapažanja, ali mu nedostaje ona toliko potrebna određenost i ubojitost.
Iznećemo, ovom prilikom, samo nekoliko rečitih primera. Tako, akademik Vladimir Kostić u svom tekstu kaže „Zašto pišem ove redove? Zato što me uznemirava osećaj da upravo ulazimo u jednu od takvih spirala i da sa neprihvatljivom ravnodušnošću i neodgovornošću posmatramo sevanje povremenih varnica.“ Ali mi nikako ne ulazimo u jednu od spirala u kojoj sevaju varnice, već nas upravo razobručena naprednjačka vlast i njihov vođa Aleksandar Vučić uvode u besomučni vrtlog medijskih manipulacija, stvaranja sve dubljih podela i širenja zloslutne mržnje. To je već dobro razrađen način vladavine u kome nema mesta za kritičko mišljenje, već je uvelikona delu autoritarni sistem, koji počiva na poslušništvu, slugeranjstvu i partijskom klijentelizmu. Akademik Vladimir Kostić u svom tekstu takođe navodi „ Iscrpljeni od podela, mi ih i dalje kompulzivno ponavljamo“. Da, mi jesmo umorni i ojađeni u kolopletu podela, ali mora se jasno reći ko ih neprestano stvara i na taj način sebi obezbeđuje mogućnost da se javlja kao neprikosnoveni politički mesija, koji igra ulogu pomiritelja i dobrog domaćina, koji je iznad svih podela, iako je zapravo on njihov glavni podstrekač i konstruktor. Akademik Kostić nam, u svom stilu kazivanja bez jasnog opredeljivanja, otkriva da među nama „nema nevinih“ i uzgred napominje, da je instrument zaplitanja i rasplitanja najvećim delom u rukama onih koji su na vlasti. Ovo je očiti primer relativizacije i nespremnosti za jasno opredeljivanje o tome da se progovori na kome leži najveća odgovornost za razaranje mogućnosti za uspostavljanje dijaloga u našem društvu.
Pri tome akademik Kostić nam veleučeno ukazuje da „Politički diskurs se uglavnom zasniva na negativnom otklonu od Drugog – drugi su pakao“. Ali treba jasno reći da taj otklon od Drugog (u našem slučaju od svakog kritičkog mišljenja i opozicionog delovanja) stvara bahati i razulareni naprednjački režim. Oni su ti koji su stvorili političku situaciju da svako Drugi postaje Pakao, jer je njihov glavni način delovanja zasnovan na denuncijacijama, difamacijama, neprestanim monolozima i nipodaštavanju svake pretpostavke za razuman i civilizovan dijalog. Pakao i dramatične podele u našem društvu stvara, iznad svega, naprednjačka vlast koja se obilato služi najnečasnijim i najprimitivnijim sredstvima, kako bi eliminisalasvako kritičko i drugačije mišljenje i iznošenje različitih stavova, a što neće biti slavljenje velikog naprednjačkog vođe i njegovih svakodnevnih istorijskih pobeda. Njima nije ni potreban niko drugi, ako se ne uklapa u njihovu manipulatorsku i jednodimenzionalnu politikantsku mantru, u kojoj ima mesta samo za puko sledbeništvo i manifestovanje odanosti kultu ličnosti.
Akademik Vladimir Kostić, s pravom, iznosi ocenu „ Tabloidno ubrzanje u zemlji u kojoj veoma dugo nedostaju raspleti, svakodnevno nas izlaže grotesknim tvrdnjama i besprizornim osudama, sa crtanjem meta na leđima pojedinaca, ali spektakl traje samo par dana, zamenjuju ga drugi i sve polako tone u kolektivnu amneziju.“ Kao i u drugim navedenim primerima, autor ovog teksta ne kaža ko to proizvodi tabloidno ubrzanje i crta mete neistomišljenicima, pripadnicima opozicije i ljudima od profesionalnog i ličnog integriteta, koji imaju ljudske kuraži da iznesu svoje kritičko mišljenje i ukažu na često voluntarističke, nepromišljene i sulude poteze aktuelne vlasti. A da možda ipak počnemo da razgovaramo, ponavlja uporno ovaj moto svog teksta akademik Vladimir Kostić, ali ne kaže kako da taj razgovor otpočne u postojećoj atmosferi hajke, blaćenja, nipodaštavanja i nespremnosti za stvarni dijalog koji stvaraju režimski tabloidi, ali i list Politika na sebi svojstven, sofisticiran način (treba samo pogledati naslovne strane ovog lista koji više liči na bilborde vladajuće stranke ili tzv.analize političkih komentatora, koji otvoreno zastupaju naprednjačku politiku).
U svom tekstu, akademik Vladimir Kostić neprestano pribegava korišćenju neutralnih i poznatih uopštavanja o našim mentalitetskim karakteristikama. Tako on kaže da „Imamo ozbiljno, uključujući i aktuelno iskustvo, u upornoj personalizaciji vlasti koja je oličavana u figurama vođe i koju ponavljamo kao svoju kompulzivnu neurozu.“ On, takođe, navodi da iznova „svoju političku energiju oportuno poklanjamo ideji političkog mesijanstva i pristajemo da verujemo u mesije“. Ne radi se ovde o našoj kolektivnoj kompulzivnoj neurozi (što spada u poseban vid često navođene predrasude o političkoj nedoraslosti i nezrelosti našeg naroda), već o uspostavljenom naprednjačkom sistemu fasadne demokratije i ogoljenom načini lične vladavine u kojem su razorene osnovne demokratske vrednosti i moralni principi. I upravo o tome govori akademik Kostić tvrdeći da „Dugo i sa čudnovatom energijom obrušavamo se i na institucije i pojedince i potom se čudimo što je prostor oko nas prilično opustošen, sem prisustva političkih lidera koji će nas, kad već nema institucija i sistema, izvesti iz ćorsokaka.“ I evo još jednog očitog primera neobaveznog uopštavanja i svojevrsne političke ezopovštine, bez jasnog autorovog određenja, a sa namerom da se ustanovi neka vrsta naše kolektivne odgovornosti za urušavanje i obezvređivanje institucija što neminovno dovodi do pustošenja našeg političkog života. Ne obrušavamo se mi, kako to kaže zabrinuti akademik Vladimir Kostić, na institucije, već pustošenje institucija i temeljno razaranje našeg zarobljenog društva sprovodi, pre svega, vladajući naprednjački režim. To je, inače, jedna od njegovih glavnih karakteristika da funkcioniše primenjujući taktiku spržene zemlje i pustošenja institucija, stvarajući sebi tako brisani prostor. U tom ambijentu pustoši, oni se najbolje snalaze jer nisu spremni da grade institucionalnu i konstitucionalnu demokratiju i istinsko republikansko uređenje, pošto jedino mogu da funkcionišu i opstaju pod okriljem svog velikog vođe i njegovog farsičnog kulta ličnosti. Zato nam akademik Vladimir Kostić duguje odgovor ko zbilja snosi odgovornost za pogubnu devastaciju institucionalnog ustrojstva našeg društva, a da pri tome ne koristi metod relativizacije.
„Verujem da je pitanje Srbije i njene budućnosti prvenstveno demokratsko pitanje, građanskih i svih drugih prostora slobode za njene građane,“kaže akademik Vladimir Kostić, a da nijednom rečju nije našao za shodno da u tom prostoru građanskih sloboda pomene i izuzetan značaj korpusa nacionalnih interesa i ljudskih prava srpskih naroda i to ne samo na Kosovu i Metohiji.
Više nisu dovoljna učena, uopštena i neutralna razmatranja, bez obzira koliko su ona plemenita i rečena u dobroj volji, kao što je to ovaj poziv akademika Vladimira Kostića – A da možda ipak počnemo da razgovaramo. Danas je neophodno govoriti jasno, konkretno i usredsređeno sa otvorenim ukazivanjem na glavni koren i ishodište razaranja našeg društva, a on je oličen u autoritarnom, nedemokratskom i osionom naprednjačkom režimu čija je glavna okosnica sadržana u uspostavljenom sistemu ničim kontrolisane lične vladavine Aleksandra Vučića. I to treba precizno, bez rezerve reći da bi se mogli stvoriti uslovi i mogućnosti za otpočinjanje dijaloga u društvu, koji će dovesti do formiranja ozbiljne programske i organizacione alternative ovom pogubnom i anticivilizacijskom režimu.
Neophodno je danas i ovde besediti kao što je to svojevremeno činio, u teškim vremenima jednoumljaakademik Mihajlo Đurić, koji je živeo svoju filozofiju i bio spreman da podnese veliku žrtvu zbog doslednosti i stamenosti svojih humanističkih ideja i slobodno i kritički iznetog mišljenja o promeni Ustava 1974. godine. Samo se o tome radi.
Tek je prosla korona, a javlja se nas predsednik akademije Kostic (SANU). On kao da je bio u zimskom snu a cela akademija ,,mrtvijem snom sniva,,.Tuzno da se tek sada oglasava, valjda ga neko ,,naterao,, da pusti bezglasan glas.