Odlazak džokera

0
61
Goran Vesić / Foto: YouTube Screenshot

Neke stvari se opiru svakoj interpretaciji, jedna od njih je i sreća političara koji odlazi sa visoke funkcije na kojoj je proveo skoro devet godina, poput Gorana Vesića, nekadašnjeg demokrate, potonjeg naprednjaka, čelnog čoveka Beograda u periodu 2013-2022. Iako je oduvek bio samo zamenik, Vesić je sve vreme svog rada u upravi grada Beograda, po naprednjačkom shvatanju institucija, obavljao sve poslove od gradskog menadžera i zamenika gradonačelnika do neposrednog rukovođenja sledećim sekretarijatima: za finansije, javne prihode, urbanizam i građevinske poslove, legalizaciju, saobraćaj, javni prevoz, komunalna pitanja, energetiku, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalna pitanja, sport, kulturu, energetiku, informisanje, investicije, kao i za komunalnu policiju. Takav model upravljanja sistemom poznat je samo na najvišem nivou vlasti u Republici Srbiji, kakav praktikuje predsednik Republike. Tako je Srbija za deset godina naprednjačkog pustošenja sistema i zakona, dobila dve parainstitucije. Stub jedne od njih bio je Goran Vesić, koji se ponašao kao džoker u naprednjačkom špilu, što će mu omogućiti da i nadalje obavlja višestruke, polivalentne „zameničke“ funkcije, bilo da je reč o fantomskoj firmi za razvoj Beogradskog metroa ili nečim drugim na republičkom nivou. Suština njegovog posla je da unazadi sve segmente institucionalnog funkcionisanja i da nerad, korupciju i uništavanje života građana predstavi kao vrhunski doprinos jedne generacije političara rođenih krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, koji su pod naprednjacima doživeli svoj procvat.

O Goranu Vesiću i njegovom radu pisano je mnogo. Reklo bi se da javnost, bar ona koja prati malobrojne opozicione medije, zna skoro sve o malverzacijama i nepodopštinama u kojima je učestvovao. Naravno, za budućnost ostaje onaj nevidljivi deo ledenog brega koji je skriven u dokumentaciji Skupštine grada, do koga mediji neće doći još dugo, sve dok naslednici, Aleksandar Šapić i njegova zamenica Vesna Vidović budu bili na Vesićevom mestu. Takođe, postoji i treći segment, onaj koji je realizovan kao oralni deo političko-poslovne koruptivne ekonomije Beograda. On će nastaviti da traje samo kao usmena predaja, stalni narativ beogradskih taksista i kafedžija. Naravno, ukoliko se Vesić na proleće bude vratio na svoje mesto, sve će nastaviti tamo gde je i stao, kao metro na pola puta od Makiša do Mirijeva – zapravo nigde.

Da Vas podsetimo:  Pričalo se o podeli Bosne

Postavlja se pitanje gde se nalazi uporište stvarne ili hinjene sreće političara Gorana Vesića koji je, odlazeći iz Skupštine grada Beograda (koju on zove Starim dvorom), objavio na svom tviter nalogu sledeće: „ Posle osam godina i sedam meseci napuštam Stari dvor. Srećan i ponosan na sve što sam uradio. Uprkos svemu i uprkos svima. Kao pobednik.“ Nije lako napisati ove rečenice nakon onakvih „osam godina i sedam meseci“, a još je teže kretati se sa do sada nezapamćenim osmehom koji kao da je preslikan sa lica filmskog Džokera. Građanin ne zna šta bi moglo da se krije iza tog lica, uprkos tome što sam Vesić insistira na sreći i ponosu.

Uistinu, Vesić je kao političar pobio temeljne principe Viktora Frankla, koji je izgradio svoju psihoterapeutsku metodu na činjenici da je „osnovni motivacioni pokretač u čoveku njegova volja za smislom“. Šta se, naime, događa sa onim ljudima koji u tome ne pronalaze nikakav podsticaj i kojima je zapravo pokretačka snaga jedino volja za moć? Neko će reći da u tom slučaju treba svakako da promene psihoterapeuta, što nikako ne bi bila greška, jer bi Vesić u Adlerovom kabinetu, donekle i u Frojdovom, mogao da pruži jasnije odgovore o onome što je zapreteno u njegovom nesvesnom i iz čega bi se mogla iščitati motivacija za njegove besmislene postupke. Međutim, ono što je u politici kao javnom poslu, besmisleno za nas, sasvim je moguće da je i te kako smisleno za samog Vesića. Možda bi se odgovor mogao tražiti u onom pravcu koji je on sam naznačio, ukazavši da je verovatni izvor njegovog smisla sadržan u broju „38“. Razume se, reč je o procentu koji je njegova partija dobila na poslednjim beogradskim izborima. On je pritom istakao da je taj postotak zapravo „njegov rezultat“. Ovim se veza između javnog političkog rada i rezultata na izborima lišava svakog smisla, jer se takav rezultat ne postiže besmislenim delovanjem, kakvim se odlikovao Vesić. Ili se možda baš takav rad nagrađuje u onom delu biračkog tela koje ne izvlači političke implikacije iz smislenosti i odgovornosti delovanja nekog političara na sceni, već iz lične koristi i učinka propagande kojom se besmisao jedne katastrofalne vlasti transponovao u smisao 38 posto biračkog tela u Beogradu. To zaista nije mali posao i Vesić bi mogao da bude ponosan na taj svoj rad.

Da Vas podsetimo:  Doživljaji iskusnog pacijenta

Ali šta se događa na relaciji između Vesića i preostalih 62 odsto biračkog tela u Beogradu, koje je tokom njegovog stolovanja „u Starom dvoru“ zapalo u egzistencijalni vakuum, neku vrstu obesmišljenog života nastalog usled delovanja Gorana Vesića u gradskim institucijama. Njegovih „osam godina i sedam meseci“ su mnoge porodice ostavile bez krova nad glavom zauvek. Skučile su životni prostor građana, razorile gradsku infrastrukturu, ukinule horizont suvislog urbanističkog razvoja, onemogućile podizanje domova zdravlja usled paktiranja sa crkvom, devastirale gradsku kasu. Bilo je nečeg sadističkog u Vesićevom odnosu prema Beogradu i njegovim građanima. Sasvim je moguće da mu je ta vrsta patološkog odnosa zakrpila rupu u samopouzdanju i obezbedila mu potencijal sreće, koji on danas javno emituje preko društvenih mreža. Usled takvog delovanja, Vesić je takođe pokazao da je svako odsustvo humanog i odgovornog ponašanja prema lokalnoj zajednici čiji je servis predstavljao, bilo zapravo upodobljavanje sa mnogo širim nehumanim, autoritarnim modelom koji je demonstriran iz dana u dan na republičkom nivou. Odstupanje od takvog ponašanja predstavljalo bi narušavanje koncepta naprednjačkog ponašanja zbog čega bi takav pojedinac mogao biti kažnjen. A to ne želi niko, ponajmanje Vesić, koji nije venčan sa funkcijom, kako to reče Ana Brnabić, ali je zato skopčan sa operativnom mrežom razaranja države i grada Beograda, mnogo dublje nego što bi se to na prvi pogled moglo videti. Uostalom, novi gradski izbori naredne godine doneće nam odgovor na pitanje o poreklu (ili budućnosti) sreće naprednjačkog džokera.

Piše: Saša Ilić
Izvor:
Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime