Odlazeći na letovanje „kod kuće“ iz velikih gradova, čiji nas starosedeoci smatraju primitivcima iz unutrašnjosti, mi se u sopstvenom zavičaju ponovo osećamo kao stranci. Taj novi prostor nije deo našeg unutrašnjeg zapisa i mi shvatamo da je zavičaj trajno izgubljen
Afirmacija turističkog putovanja kao aktivnosti koja privlači radoznale duhove i mladalačke, otvorene umove modernih ljudi uvek spremnih za avanturu, novo iskustvo i adrenalinski rolerkoster, u kontekstu mondijalističke ideje o čoveku kao građaninu sveta, nomadu koji se dobrovoljno odrekao tačke povratka kao sidra koje ga imobiliše i determinante koja ga skučava, jedna je od karakterističnih kulturnih strategija u periodu dekonstrukcije kolektivnih i ličnih identiteta i tradicionalnog odnosa prema poreklu i zajednici kojom je definisano.
Današnji turizam odgovara na potrebu da se individua oslobodi nepotrebnog tereta prošlosti i posveti sakupljanju uspomena koje će konstruisati njeno novo sopstvo kroz pripadnost celom svetu, umesto konkretnom mestu rođenja i odrastanja. Obilaženje novih, uzbudljivih destinacija je prostorni iskorak u potrazi za drugim i drugačijim, za iskustvom koje izgrađuje kosmopolitsku ličnost, prema poželjnom modelu savremenog čoveka.
Putovanje u zavičaj, sa druge strane, u suštini predstavlja tehniku vremenske regresije sentimentalnog pojedinca i zbog toga kao inspiracija žanrovski ne pripada popularnoj putopisnoj literaturi današnjice. Lošem statusu zavičajnih reportaža uveliko doprinosi predstava o doseljenicima u velike gradove, koju su u najvećoj meri kreirale urbane pseudoelite, čiji predstavnici omalovažavanjem pridošlica potvrđuju sopstvenu zamišljenu kulturnu superiornost.
Tako se nostalgija onih koji su dobrovoljno napustili svoje rodne krajeve sticajem najrazličitijih okolnosti neretko smatra pukim licemerjem. Jer, kada bi zaista iskreno patili za mestom svog rođenja, oni bi se tamo vratili. Prosto kao pasulj. U gradovima bi trajno bili rekonstruisani izgubljeni duh otmenog življenja, tišina, red, čistoća, sve ono što potomci nekadašnjih došljaka koji se danas uveliko predstavljaju kao starosedeoci ishaluciniraju kada jedan broj sugrađana, tokom letnjih odmora ili drugih praznika, otputuje u zavičaj.
Urbanizacija i progres
Sa druge strane trendova, agendi i predrasuda, međutim, nalazi se trajna važnost odnosa između čoveka i njegovog detinjstva, bez obzira na to da li je ono na mapi unutrašnjeg prostora obeleženo kao srećno mesto ili suprotno od toga. Jer, zavičaj je na prvom mestu deo duhovnog pejzaža u pamćenju pojedinca, pa tek zatim materijalni prostor koji se menja nezavisno od načina na koji vreme vitoperi lične uspomene. Zbog toga, povratak u rodni kraj može biti emotivno i identitetski izazovniji od bilo koje uzbudljive ekspedicije u novo.
U našim sećanjima na detinjstvo, ljudi i mesta često opstaju kao individualni simboli, koje vreme uobličava shodno našim emotivnim i psihološkim potrebama. Ljudska memorija nije robot. Osim toga percepcija deteta već je ograničena na specifičan način, između ostalog i zato što ono još uvek ne poseduje parametre za poređenje, tako je vrlo uobičajeno da nam predeli ili zgrade koje smo u tom periodu zapamtili kao ogromne kasnije deluju iznenađujuće i razočaravajuće mali.
Ljudsko pamćenje je izrazito krhko i predstavlja prostor automanipulacije. Zbog toga neretko, ukoliko nije obeleženo nekom neizlečenom traumom, detinjstvo u našim sećanjima opstaje više kao mit o zlatnom dobu, nego faktografski zapis o ličnoj prošlosti i okruženju u kome je proživljena.
„Ponekad se nešto desi, i ja prestajem da sanjam i dom, i borove oko kuće moga detinjstva. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam taj san, u kojem opet vidim sebe kao dete, i u kome sam ponovo srećan jer je još sve ispred mene, jer je još sve moguće.“ – Andrej Tarkovski je u svom „Ogledalu“ uspeo da izrazi neke od ključnih aspekata ove intimne dinamike razumevajući organsku povezanost između pamćenja i snova. Na suprotnoj strani u odnosu na ovaj kompatibilni par nalaze se objektivna, materijalna realnost i sadašnjost. Zbog toga je nekada bolje samo se sećati ili sanjati o zavičaju nego otputovati u njega.
Kao što je, a to sam spomenula u prethodnom tekstu, tehnološki progres donedavno smatran neupitnim imperativom čovečanstva, tako se u Srbiji urbanizacija i dalje poistovećuje sa napretkom i blagostanjem, dok je žalopojka o napuštenim selima tek opšte mesto. Kako kaže poznata filmska replika, ništa konkretno, tuga kao takva.
Centralizacija uslovljava i stalno podstiče unutrašnje migracije, a decentralizacija se veoma često svodi na pokušaje da manji gradovi dobiju prerogative prestonice, bez uvažavanja ili očuvanja njihovih specifičnih mikrodinamika i onih razlika između metropole i varošice koje su antropološke a ne samo infrastrukturne, te su stoga ključne.
Detinjstvo u našim sećanjima opstaje više kao mit o zlatnom dobu, nego faktografski zapis o ličnoj prošlosti
U stvari, to je drugi aspekt tiranije centra, koji nameće ne samo modu i način života, već užurbano i haotično menja arhitekturu, infrastrukturu, autentični izgled prostora prilagođavajući ih sebi i potrebama različitih činilaca ove grube urbanizacije – investitora i tržišta nekretnina, belosvetskih turista, ali, u određenoj meri i samih žitelja koji, da bi ostali, žele iste ili slične uslove kakve bi imali ukoliko migriraju u centar.
Fenomen besomučnog betoniranja i izgradnje stambenih i poslovnih kompleksa svuda gde je moguće ukopati temelj, ipak, nije dobio ime po našem glavnom gradu, premda prvo pomislimo na Beograd kada se povede razgovor o vizuelnoj de(kon)strukciji prostornog identiteta. Zlatiborizacija se, kao termin i kao pojava, proširila poput požara, i ne mora nužno da se odnosi samo na uništavanje ekosistema najlepših srpskih planina.
Emotivni kontinuitet
Uprkos svemu, u ovdašnjim medijima, dok traju predizborne kampanje, ali i mimo njih, preovladava narativ o „izgradnji“ Srbije kao neupitno pozitivnom procesu, jer ko, zaboga, želi da putuje sedam sati ukoliko istu razdaljinu može da pređe za duplo manje vremena? I ko želi da živi u prizemnoj kući sa drvenim prozorima kroz koje s jeseni počinje da struji hladan vazduh, ako može da iznajmi stančić u nekoj od ganc novih zgrada sa PVC stolarijom i centralnim grejanjem? Osim toga, još uvek bismo živeli u čatmarama da nisu zamenjene kućama od cigle. Promena je konstanta.
Naša vizija komfora u velikoj meri se podudara sa interesima građevinskih investitora i biznismena, u suprotnom, ne bi imali za koga da zidaju svoje stambene komplekse u kojima kvadrat košta više nego ar nečije dedovine. Ali, čovek je samo u izvesnoj meri racionalno biće.
Dok pokušavamo da učinimo svoj život lakšim i udobnijim, pristajući da platimo punu cenu za to onima koji nam najpre prodaju viziju komfora, a onda i onaj nivo luksuza i urbanosti koji možemo da priuštimo, istovremeno želimo da naš zavičaj ostane netaknut; čak smo skloni da one koji su tamo ostali optužujemo za devastaciju lokacija koje su za nas identitetski relevantne uspomene, a za njih realno materijalno okruženje u kome savladavaju izazove svakodnevice.
Tako, odlazeći na letovanje „kod kuće“ iz velikih gradova čiji nas starosedeoci smatraju Hunima, uništiteljima i primitivcima iz unutrašnjosti, mi se u sopstvenom zavičaju ponovo osećamo kao stranci, jer mesto u koje smo se vratili samo obrisima podseća na ono iz kog smo otišli. Taj novi prostor nije deo našeg unutrašnjeg zapisa i mi, u materijalnom smislu, shvatamo da je zavičaj trajno izgubljen.
To često predstavlja okidač za konačni prekid emotivnog kontinuiteta koji smo pokušavali da sačuvamo vraćajući se na mesta koja su nam nekada bila važna. I koliko god da je izazovna i bolna ova situacija, iz nje se može izvući višestruka korist. Na prvom mestu, to je prilika da u punoj meri spoznamo važnost i vrednost našeg pamćenja, sakralni ali takođe, identitetski aspekt jedinstvenih uspomena koje, među milijardama ljudi, posedujemo samo mi.
Suočeni sa lakom promenljivošću materijalnog okruženja, moramo uporište da pronađemo u prošlosti sa kojom smo najintimnije povezani, umesto u sadašnjosti u kojoj predstavljamo došljaka i autsajdera. U kontekstu, već na početku spomenute globalne politike identitetske dekonstrukcije pojedinca i zajednice, svest o našoj egzistencionalnoj i ličnoj povezanosti sa vremenom koje je prošlo važan je mehanizam koji koči proces dezintegracije uspomena u korist življenja „sada i ovde“.
Kraljevačke ulice
To, u stvari, omogućava da se naš zavičaj, koji smo do tada posmatrali kao realno mesto u prostoru konačno premesti u metafizičku stvarnost, gde već odavno postoji naše detinjstvo. Tako nostalgija postaje više od želje da jednom godišnje prošetamo poznatim ulicama ili livadama, i preobražava se u san o šetnji kroz pejzaže kojih više nema.
Iz emotivne sfere naše psihe prelazi u domen transcendencije. Snovi i sećanja, iako u prvi mah deluju nestalno i romantičarski, pokazuju se tada kao eterični ali noseći stubovi našeg identiteta, intimnog unutrašnjeg života koji nas povezuje sa kategorijama duhovne stvarnosti.
Dok sam, pre nekoliko dana, razgledala Kraljevo i sve promene koje su ga zadesile otkako sam tamo bila poslednji put, razmišljala sam o potrebama ljudi koji su ostali da žive u mom zavičaju, i o svojoj nekadašnjoj egoističnoj želji da se mesta okamene nakon mog odlaska.
Njihovo pravo da prostore koje sam smatrala „svojim“ prilagode realnosti življenja u stvari je apsolutno. To, međutim, nipošto ne znači da imam kapacitet da opravdam divljački, gotovo mrziteljski odnos sa kojim se menja lice grada. Naprotiv. Svi ti kranovi, betonski blokovi, staklo, tesnaci u koje su ugurane višespratnice, parkinzi gde su nekada bile lipe, senke sivih konstrukcija koje zaklanjaju krošnje i sunce, buka, neverovatna gužva na ulicama, samo su me bolno podsetili na činjenicu da prolaznost nije samo prokletstvo ljudi.
Prolaze gradovi, narodi, civilizacije, svet. U tom tragičnom usudu čovek oduvek traži nešto trajno. Zbog toga se iznova i iznova vraća na mesta gde je bio voljen i srećan pre nego što je razumeo da postoje smrt i kraj. I onda, kada shvati da više ne može da ih nađe, konačno ponire u sebe i tu pronalazi jedinu konstantu sopstva. Na kraljevačkim ulicama pala mi je na pamet strofa jedne ruske pesme koja je inspirisana Čehovljevom dramom „Višnjik“, i sa njom u mislima sam i napustila svoj zavičaj ovog leta.
Ali postoji duša, ona je ostala ista,
živa duša ostala je nežna.
Naposletku, beton, kamen, šuma i planina, ulica, grad, autoput, Ekspo, sve će propasti lakše i brže od naših sećanja. Duša je čvršća od materije.
autor:Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021), „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022), „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023), „Varoška legenda: Molitva za dušu suđenu“ (Dereta, 2024). Ekskluzivno za Novi Standard.
