Tehnički aspekti vojno-tehničke saradnje između Rusije i Srbije će biti još korigovani, ali je to posao za stručnjake dva generalštaba
Blizu je sklapanja posao po kojem će Rusija modernizovati srpsku armiju. Iako je potreba za modernizacijom izazvana aktuelnim bezbednosnim pitanjima, ona je u Srbiji naišla na agresivno protivljenje liberalnih krugova. Razlog je to što Zapad osetno povećava propagandni pritisak na Balkanu, dok je Moskva stvari tamo prepustila stihiji.
Nakon posete vicepremijera RF Dmitrija Rogozina Beogradu pregovori o velikim isporukama ruskog oružja Srbiji prešli su u praktičnu ravan. Odmah su otpale različite priče vezane za oružje koje se može okarakterisati kao strateško ili ofanzivno. Uostalom, srpskom Generalštabu tek predstoji da izradi predstavu o prirodi borbenih dejstava za koja će se stvarati (uz rusko učešće) nova srpska armija.
U Srbiji je vest o mogućem naoružavanju armije najnovijim ruskim oružjem izazvala različite reakcije. Još u januaru je to bila glavna tema u srpskim medijima i dalo je mogućnost lokalnim političarima proevropske orijentacije da se istaknu. Naročito negativnu reakciju izazvala je moguća isporuka sistema S-300, ali to je više izazvano finansijskim nego političkim razlozima. Druga je stvar što su srpski političari, politički analitičari i novinari koji su se izjasnili protiv isporuka namerno stavljali u prvi plan temu finansija, namerno izostavljajući više prioritete, poput bezbednosti Srbije. To je poznati metod, kada se prizemniji argumenti suprotstavljaju stvarima koje su mnogo složenije za razumevanje od strane običnog građanina: „zejtin umesto topova“ je u predizbornom periodu lepša parola nego „topovi umesto zejtina“. Sve u svemu, to je praktično idealna shema za pritisak na vladu.
Sledeći korak je tvrdnja da je Srbiji potrebno defanzivno, a ne ofanzivno oružje. Pritom, čitaocu ne treba objašnjavati da su sistemi PVO po definiciji odbrambeni. Zamena teza, međutim, ne dovodi do promene raspoloženja u društvu. Generalno liberalni i proevropski beogradski list Blic, koji je i počeo da piše o „ofanzivnoj“ prirodi S-300, sproveo je anketu među čitaocima: „Da li Srbija treba da kupuje oružje od Rusije?“. „Za“ je bilo 58 odsto, protiv 23 odsto, a 19 odsto je smatralo da Srbija treba sama da proizvodi oružje.
INFORMATIVNI RAT PROTIV S-300
Primer drugog instrumenta informativnog rata koji se danas vodi u Srbiji: neki izvori bliski vlasti u Beogradu tvrde da Vučićeva vlada uopšte ne namerava da kupuje oružje od Moskve, već samo vuče ruske delegacije za nos. Srbija očigledno nema finansijske mogućnosti za takve nabavke, iz čega proizlazi da Vučić samo imitira pregovarački proces.
Ipak, pitanje prodaje ruskog oružja Srbiji je praktično već rešeno, a sada se radi na tehničkim detaljima, koji, međutim, uključuju i finansijske. Pri tom, Moskva čak i ne razmišlja da se meša u unutrašnje procese na Balkanu, već reaguje na promene situacije u regionu samo na zahtev srpskih partnera.
rogozin05Trku u naoružavanju na Balkanu započela je Hrvatska, najavivši nabavku operativno-taktičkih raketa srednjeg dometa. Ta odluka će poremetiti odnos snaga u regionu, i želja Srbije da zaštiti svoju bezbednost je prirodna. Na kraju krajeva, srpsko-hrvatski sukob traje vekovima i nema veze sa političkim stavom Moskve. On je postojao, postoji i postojaće, prosto Zagreb će ga podgrevati krstarećim raketama, a Srbija ruskim sistemima PVO i modernizacijom kopnene armije.
Varijanta modernizacije armije koju je Moskva sklona da predloži Beogradu ne predviđa isporuku strateških sistema, već čisto frontovskih i taktičkih. Radi se o „Torovima“, „Pancirima“ i „Bukovima“, to jest sistemima PVO za frontovsku odbranu fronta i operativnog prostora. „Tor“ je predviđen za pružanje podrške tenkovskoj grupi i u odbrani i napadu. „Buk“ obezbeđuje dubinu odbrane fronta, a „Pancir“ je sistem bližeg dometa.
Za srpski Generalštab to znači zaokret u strateškom planiranju. Sistemi S-300 dometa 300 kilometara su, naravno, sposobni da stvore kišobran ne samo iznad Srbije već i nad pograničnim teritorijama, zbog čega toliko negoduje Hrvatska. Međutim, teoretski konflikti na Balkanu sada ne predviđaju strateško bombardovanje, kao u vreme predsednika Bila Klintona, a „obični“ rat zahteva upravo takav sistem modernizacije armije kakav Beogradu predlaže Moskva.
Što se tiče finansijskog pitanja, u trgovini oružjem postoji mnogo načina da se izbegne momentalno plaćanje preko sistema kreditiranja. Takve operacije su uobičajene i ne izazivaju teškoće. Ali to, naravno, ne smeta liberalnom delom srpskih političara i medija da u predizbornoj kampanji predstavljaju dogovor s Rusijom kao kupovinu „skupih igračaka“ i rusko imperijalno potčinjavanje Srbije.
Posebna tema je reakcija na izjave Rogozina, koji nikada nije skrivao svoj negativan stav prema težnji beogradskog političkog džet-seta da uđe u EU po bilo koju cenu. Tako je atraktivna plavuša Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade nadležna za saobraćaj, infrastrukturu i (važno!) energetiku, poručila Rogozinu da se „stara o svojoj državi, a ne o Srbiji“.
Nju ne bi ni pitali, pošto armija i naoružanje nisu u njenoj nadležnosti, ali upravo Zorana Mihajlović vodi pregovore o prodaji ruskog gasa Srbiji, brinući o tranzitu preko Ukrajine na uštrb zaobilaznih puteva. Uostalom, stav Mihajlovićeve nije uvek bio takav. Na primer, ona se zalagala za prodaju poljoprivrednih proizvoda Rusiji uprkos evropskim sankcijama.
U njenim sadašnjim rečima nema mnogo ličnog ili suštinski antiruskog, pre je to za srpsku vladu uobičajeni pokušaj da se sedi na nekoliko stolica istovremeno, obrazlažući tu piruetu „neprijateljima oko nas“.
NISMO MI ZAPOČELI TRKU U NAORUŽAVANjU
Sa tako raznolikom vladom, naravno, nije lako imati posla, ali se mora. Na primer, predsednica umerene Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković-Ivić je zahtevala od Mihajlovićeve da povuče svoje reči jer su „nediplomatske“. Taj čisto ženski (što je karakteristično za Balkan) spor za sada je ostao nezavršen, tim pre što je Sanda Rašković-Ivić već išla na Krim, čime je zaradila stabilnu „antievropsku“ reputaciju, a to se u savremenoj Srbiji veoma lako može iskoristiti u predizbornoj kampanji.
Treba istaći da Srbija, u slučaju da dobije rusko naoružanje, stiče mnogo dodatnih koristi koje nemaju veze s oružjem. Tako postoje informacije da je Rusija spremna da bude posrednik između Beograda i Astane u zamršenom procesu prodaje srpskih delova za proizvodnju automobila fijat na teritoriji Kazahstana. Drugi primer – mogućnost da za ruske KamAZe srpski auto-delovi zamene turske auto-delove, čiji je uvoz zabranjen.
Na kraju čak i najveći protivnici srpsko-ruskog dila moraju da priznaju da će Srbija dobiti mnogo više od onoga što će platiti. Dok ugovor sa Srbijom za Rusvooruženje ne može biti najveći, mada dozvoljava da se govori o suštinski novom nivou uticaja Rusije na Balkanu. Moskva se ponovo našla u sistemu žestoke konkurencije, ali, ako su se SAD i NATO uključili u tu borbu metodima „meke sile“, kao i finansijskim i obaveštajnim shemama, Rusija ima problema s „mekom silom“, uprkos tradicionalno dobrim odnosima između naroda i pojedinih ličnosti.
srbijarusijavojska02Trenutno u Beogradu uz velike muke preživljava samo jedna privatna informativno-prosvetiteljska agencija – „Ruski Ekspres“, a razmere evropskog i američkog prisustva su kolosalne. Samo filmski festivali Kusturice probleme ništa neće rešiti, mada su važni i oni.
Da rezimiramo: tehnički aspekti vojno-tehničke saradnje između Rusije i Srbije će biti još korigovani, ali je to posao za stručnjake dva generalštaba. Načelna odluka naoružavanju srpske armije vrstama oružja koje su joj sada potrebne već je doneta.
Nismo mi započeli trku u naoružavanju na Balkanu. Glavno pitanje je kako će se ona završiti.
Jevgenij Krutikov
Fakti
