Kažu da ovih godina više nego ikada srpska omladina napušta Srbiju i odlazi ko zna gde. U potpunosti verujem u ovu tvrdnju, ali ne mogu da verujem da niko ništa ne radi kako bi privoleo nekoga i da ostane. U svemu tome, najveću i najkomplikovaniju ulogu igraju majke tih ljudi.
Srećne što im deca odoše negde da žive normalan život, a uplakane jer taj život neće deliti sa njima i što ih tako srećne neće viđati svakog dana. Kada neko od mladih saopšti svojima da ide „preko“ jer ga tamo čeka odličan posao, onda majke liju suze za koje se ne zna da li su radosnice ili one druge.
Unapred znaju da će svoju decu viđati po ekranima i slušati njihov glas iz telefona, ali da neće moći da ih dodirnu ili zagrle i to dok neko u toj tuđoj zemlji ne odobri da se oni mogu na neko vreme vratiti. Da li će ta deca dobiti odmor i da li će, i ako ga dobiju, moći da dođu u Srbiju i roditelje svoje bar na kratko obraduju, a novi rastanak im sto puta otežaju, to niko ne zna, a ponajmanje majke.
Opet se Srbiji ponavlja istorija odlaska dece, a sve više i odraslih, ali ovoga puta ne posredstvom janjičara, već zaslugom isključivo srpskih samoproglašenih alfi i omega. Iako nisu u pitanju janjičari, to neće umanjiti bol majke odlazećeg deteta. Njima je podjednako teško i njihove suze nisu ništa manje bolne i slane od onih nekadašnjih. Bol je možda još veća jer ih niko na silu nije odveo, već ih je oterao. Srbi teraju Srbe da postanu neki drugi i da zaborave da imaju zemlju u kojoj su se rodili, u kojoj su rasli i koju su morali da napuste jer su previše pametni da u njoj žive, a od njihovih majki stvaraju bake koje svoje unuke ni poznavati neće.
Ovde se više ne poštuje nikakvo znanje, već isključivo glupost. Glupih su gladni još gluplji, njih su pune novine i krcati televizori, a pametnih je željno inostranstvo, gladan svet, a sita Srbija.
Oni koji su svojih majki stid, ostaju ovde da ih, kao u inat, teraju da se stide još više, ali i da Srbiju svojom glupošću očaraju kako bi ih isti takvi uvažili i uzdigli.
Pamet se ovde ne ceni, već proteruje, a oni koji su pametni i ostanu, oni se moraju boriti kao lavovi ne bi li bar dostojanstvo sačuvali.
Majke glupih plaču što ih deca sramote. Majke pametnih koji ostaju plaču što im deca nemaju posao i normalan život, a majke onih koji odlaze plaču što im odlazi sve ono što u životu imaju. Ispada da su srpske majke osuđene na večni plač, ma gde im deca živela.
Srbijo, i ti si majka. Znaš majčinske probleme i brige. Trgni se i u pomoć pozovi Oca dok ti sva deca ne odu, što kod nekih maćeha, to u glupost! A ti izrode srpski, daj nekad priliku srpskim majkama da se nasmeju i da budu srećne. Nije mladost i pamet da se ponižava, već da se uzdiže.
Vreme je da se krene, pameti srpska, ne u inostranstvo, već pravo u pametnu i civilizovanu borbu za svoja prava i mesto u svojoj zemlji! Ne treba ti za to fizička sila, već pamet, a od nje veće sile nema! Ako ne zbog sebe i onoga što zaslužuješ, onda bar zbog majki, da njihov plač utihne i da one jednom osete šta je sreća!
Milan Ružić
www.iskra.co
